Do sada su Kina i Ukrajina održavale zaista dobru saradnju, posebno na ekonomskom planu. Od 2018, na primer, u Kini je pet puta povećan uvoz žitarica iz Ukrajine: isporučeno je više od deset miliona tona pšenice u vrednosti preko 2,5 milijardi dolara. U Ukrajini radi preko 20 velikih kineskih kompanija, a preko Kijeva prošle su već stotine i možda hiljada železničkih kompozicija u okviru projekta „Jedan pojas, jedan put“. Sada je sve to dovedeno u pitanje.
Iz Ukrajine se čuju glasovi da bi Kina trebalo više da utiče na Rusiju kako bi agresija bila zaustavljena. Slična ideja pojavljuje se i u američkim medijima. Peking na te pozive do sada nije odgovorio, a verovatno ni neće. Amerikancima nije zaboravljeno da su svojevremeno bombardovali kinesku ambasadadu u Beogradu, a što se tiče Ukrajine, kineski stav se nije promenio: treba poštovati njen suverenitet i teritorijalni integritet, obustaviti neprijateljstva i preći na političke direktne pregovore o uspostavljanju mira, vodeći, međutim, pritom računa i o širim problemima bezbednosti Rusije.
Dobri strateški odnosi
Iako Peking i Moskva imaju vrlo dobre odnose strateškog karaktera, ni jedna ni druga zemlja ne namerava da uđe u neki politički ili još manje vojni savez. Isuviše su Kina i Rusija velike zemlje da bi se odrekle dela svog suvereniteta, što bi takav savez zahtevao. Ali, to ne znači da neće sarađivati u svim drugim oblastima. Potvrda se može naći u čestim susretima Si Đinpinga i Vladimira Putina. Oni su se do sada sastali 38 puta, poslednji put uoči Zimske olimpijade u Pekingu.
Tada je, prema ruskim medijima, susret u Pekingu trajao puna četiri sata i sigurno je da nisu raspravljali o brzom klizanju ili hokeju na ledu. Pretpostavlja se da je Putin tada informisao Si Đinpinga o svojim planovima u vezi sa Ukrajinom. Detalji naravno nisu poznati, ali je ruskom predsedniku sigurno ponovljen kineski stav o nepriznavanju Krima kao sastavnog dela Rusije, a još manje Donjecka i Luganska. Kao što Peking nikada nije priznao cepanje Gruzije i rusko oduzimanje Abhazije i Južne Osetije. U svim tim regionima prethodno su organizovani „referendumi“ na kojima je izražena želja za prisajedinjenjem Rusiji.
Pitanje Tajvana
Postoji bojazan, razmišljaju u Pekingu, da bi se nešto slično moglo organizovati na Tajvanu, gde je većina stanovnika za proglašavanje nezavisnosti. Ali, Tajvan nije Ukrajina ili Gruzija, niti je Kina Rusija. Peking bi odmah organizovao referendum u čitavoj Kini sa poznatim ishodom. Pokušaj američke intervencije vodio bi direktnom sukobu dve najmoćnije zemlje sveta.
Ponavljajući stav o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake zemlje, Peking je de fakto osudio rusku vojnu intervenciju u Ukrajini. Ali, nije prihvatio zapadne sankcije kao sredstvo rešavanja problema. Premda i tu ima izvesnih kolebanja. Najmanje dve velike kineske banke prihvatile su monetarne restrikcije u finansiranju kupovine ruske nafte. Razlog je što bi u protivnom i same mogle da dođu pod udar sankcija. Nešto slično kao kada su Kinezi svojevremeno prihvatili neke međunarodne sankcije protiv Belorusije i Severne Koreje. Kineski interesi su na prvom mestu.
Kina na prvom mestu
U kom pravcu se može očekivati neka promena kineskog stava? Da li će stav Kine vremenom postati više „proruski“ ili „prozapadni“? Za sada nema takvih nagoveštaja. Mnogo zavisi od toga kako će se događaji u Ukrajini dalje razvijati i kakve nove mere Zapad sprema protiv Rusije. Ruski mediji primećuju da je za sada izostao redakcijski komentar vodečeg partijskog lista „Ženmin žibao“. Takav komentar bi označio da je zauzet konačan stav i da je najviše rukovodstvo u tome jedinstveno. Kineski principi su jasni, a o konkretnim koracima rukovodstvo će odlučivati u skladu sa situacijom u Ukrajini i oko nje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
