Kad je Paja kupovao bombe

Politika se na razne načine uvlačila u crtani film ili se služila njime. Tokom Drugog svetskog rata, animacija, kao efikasan i direktan komunikativni medij, stavljena je u službu propagande. Po rečima režisera Frenka Kapre, ratni propagandni filmovi izrađivani su kao ratno oružje. Pošto su najpopularniji i najkomercijalniji crtani filmovi bili dečji filmovi, isti junaci (Paja, Tri praseta, Pluton, Sedam patuljaka…), nacrtani i animirani na isti način, iskorišćeni su ovog puta kao nosioci nametljivih moralnih i rodoljubivih vrlina za odrasle. Zanimljivo je da najpopularniji Diznijev junak Miki Maus nije nikad korišćen kao glavni junak ratnih filmova, već je u većini glavni akter bio Paja Patak. Očigledno da je prznica i namćor Paja bio realniji, i kao karakter bliži običnom čoveku tog vremena. Miki, kao ideal dobrog, mogao je da bude ili žrtva ili apsolutni pobednik, pa se očigledno nije pokazao kao dovoljno ubedljivo sredstvo identifikacije kod gledalaca.

3c8c18fe49d0ac4ce1c28c910244039f8ad14eaf-proizvod_glavna_slika

Posle rata, animatori su koristili ovaj medij za iskazivanje svog političkog mišljenja, neretko u protestnom i oštrom satiričnom tonu. U najnovije vreme, internet, zbog svoje interaktivnosti i brze dvosmerne komunikacije, nije više tako efikasan za jednosmerno nametanje propagandnih sadržaja kao što je bio slučaj sa štampom, filmom i televizijom.

U blizini Irske, 7. maja 1915. nemačka podmornica je bez upozorenja torpedovala i potopila britanski putnički brod Lusitaniju, na putu iz Njujorka za Liverpul. Brod je potonuo za svega 18 minuta, sa 1198 ljudi, među kojima su bila i 124 Amerikanca. Ovaj događaj je bio jedan od ključnih faktora ulaska Sjedinjenih Američkih Država u Prvi svetski rat. Ogorčen, Vinzor Makej je odlučio da prikaže ovu tragediju što je moguće detaljnije. Za Potapanje Lusitanije (The Sinking of the Lusitania) napravio je oko 25.000 crteža na celuloidnim folijama i to je trajalo skoro dve godine. Film je prikazan 20. jula 1918. i izazvao je snažne emotivne reakcije gledalaca, kojima nije bilo rečeno da je Lusitanija bila dobro naoružan brod. Ovo je jedan od najneobičnijih crtanih filmova ikada napravljenih i više liči na dokumentarni nego na animirani film.

Odmah na početku Drugog svetskog rata, posle Čaplinovog Velikog diktatora iz 1940, Diznijev studio se uključuje u opštu kampanju protiv Hitlera i zemalja Osovine. Tokom ratnih godina nastaju desetine propagandnih i edukativnih animiranih filmova. Prvi u seriji bili su “reciklirani” stari filmovi: od docrtanih delova iz Snežane nastao je Sedam mudrih patuljaka (Seven Wise Dwarfs), a od Tri mala praseta iz 1933. nastalo je Štedljivo prase (Thrifty Pig). Docrtane izmene takođe su štedljive: cigle kojima treće prase zida kuću zamenjene su “neuništivim” sertifikatima građanskog zajma državi, a zlom vuku su docrtani hitlerovski brčići a na kapi i oko ruke svastika.

Iako je Lenjin proglasio film najboljim medijem za informisanje masa o slavnoj kolektivnoj budućnosti, animirani film u Rusiji posle Oktobarske revolucije nije bio rađen pre 1924. Najbolji animatori, kao Starevič i Aleksejev na primer, prebegli su u Francusku. Već početkom Drugog svetskog rata, patrijarh ruske animacije Ivan Ivanov Vano animira propagandni film Fašističke čizme neće gaziti našu domovinu, gde je Nemačka prikazana kao stilizovana zla i krvožedna svinja, a ruski konjanici u nadrealističkim proporcijama i glorifikovanog izgleda.

2Dmultiplan2

Neobuzdani Teks Ejveri 1942. režira Blic vuka (Blitz Wolf) u kome Hitler dobija parodično obličje animiranog vuka-gubitnika. Ejveri će ovog vuka nastaviti da koristi kao glavnog junaka mnogih svojih kasnijih filmova. Ovi filmovi su nastupali na frontu zajedno sa živim pevačkim i glumačkim zvezdama da bi podigli moral vojnika.

Tokom 1943, Diznijev studio pravi veoma zabavan film Firerovo lice (The Führer’s Face), a ulogu poverava već popularnom Paji Patku. Paja igra bespomoćnog i iskorišćavanog prosečnog Nemca uhvaćenog u ratnu mašinu. Pored Hitlera, tu su i karikature Musolinija i Hirohita. Ovaj film je ipak izuzetno retko prikazivan posle rata, jer je studio smatrao da bi, iako u kontekstu parodije, lik Paje sa kukastim krstom naškodio njegovom imidžu. Izvučen van konteksta sigurno i bi.

Komični lik Hitlera pojavljuje se i u propagandno-edukativnom filmu Zaustavite taj tenk (Stop That Tank) iz 1943. U njemu Hitler vozeći tenk ne uspeva da se odbrani od napada specijalne protivtenkovske puške koju s lakoćom koriste hrabri branioci. Kao i kod Ejverija, Hitler neminovno dospeva u pakao, a nastavak filma predstavlja tehničko upoznavanje sa ovom puškom i uputstva za obuku.

Duh ‘43. (The Spirit of ‘43) postavlja Paju u moralnu dilemu: da li da novac potroši na zadovoljstvo na šta ga nagovara njegovo drugo ja Dendi Paja, ili da izvrši svoju patriotsku dužnost i uloži novac u rat, za šta se zalaže njegovo treće ja, štedljivi Paja Škotlanđanin. Film se srećno razrešava, jer Paja, naravno, ulaže u bombe.

Posleratni crtani film Grigorija Lomidzea Tebi Moskvo iz 1947, opisuje istoriju Moskve i napade osvajača tokom istorije. Zanimljiv deo koji se odnosi na revoluciju iz 1905. prikazuje veoma
dobro animiranog carskog dvoglavog orla kome gromovi (rata) skidaju krunu i iz kandži izbijaju odličja imperije da bi na kraju pao i razbio se na pločniku.

TeretOK2

Film Susedi (Neighbours) Normana Maklarena iz 1952, rađen je tehnikom piksilacije (animacije ljudi), a zvuk je crtan direktno na traku. Ovaj film, koji je te godine osvojio Oskara, može se nazvati jednim od najuticajnijih animiranih filmova svih vremena. Priča o susedima koji uništavaju jedan drugog zbog cveta, tumačila se kao metafora globalnih političkih odnosa u svetu i pretnje nuklearnim uništenjem čovečanstva koja je stalno lebdela tokom perioda hladnog rata.

Nekoliko godina nakon što su Rusi 1968. okupirali Čehoslovačku, Nedeljko Dragić režira kratki film Put k susjedu koji sažeto i duhovito komentariše ovu tešku situaciju. Čovek se tušira i sprema za večernji izlazak. Umesto u kola, seda u – tenk.

Čuveni češki režiser i animator Jan Švankmajer, od 1964. godine bavi se raznim prostornim tehnikama animacije, kao što su animacija predmeta, lutaka i ljudi, a često kombinuje animaciju sa igranim i dokumentarnim snimcima. Godine 1972. režira film Leonardov dnevnik, svoj osmi film u toku ruske okupacije. U njemu su animirani Leonardovi crteži, od kojih neki za veoma okrutne ratne mašine, koji su kombinovani sa dokumentarnim snimcima protesta protiv režima. Da li je ovaj film (ili samo ovaj) bio razlog, ali vlasti su mu zabranile da se bavi filmom sedam sledećih godina, tako da do 1979. godine zjapi praznina u njegovoj biografiji. Jan Švankmajer nije ostao dužan ruskim vlastima. Godine 1990. režira Smrt staljinizma u Bohemiji, što je staro ime za Češku. Film ostavlja otvoreno pitanje ko je naslednik ruske politike u Češkoj.

Karikature Zuke Džumhura, koje su redovno komentarisale svetske političke događaje na naslovnim stranama “Politike”, bile su inspiracija za Veru Vlajić da ih oživi filom U aleji velikana i velikih događaja iz 1977. i tako prikaže hroniku svetskih previranja posle Drugog svetskog rata.

Film Britanija (Britania) Džoane Kvin, sjajnog crtača i animatora, predstavlja oštro ismevanje Velike Britanije, njenih imperijalističkih težnji, krutih i konzervativnih stavova. Velika Britanija je osorni i zli buldog koji se, padom Imperije, pretvara u pudlicu.

Duvanje2

Devedesete donose serijale beskompromisnih crtanih filmova za odrasle predvođene namerno nesimpatičnim Bivisom i Bathedom (Beavis and Butt–Head) Majka Džadža na koje su se nastavili satirični Simpsoni Meta Greninga i South Park Treja Parkera i Meta Stouna. Neočekivana komercijalnost ovih serijala i junaka definitivno uvodi animaciju za odrasle među široku gledalačku publiku. Odsustvo i najmanjih obzira prema politici, religiji, seksu i ostalim tabu temama za komercijalne filmove (za koje je Dizni još tridesetih postavio moralne standarde), definiše sasvim novu generaciju gledalaca koja kritički gleda na stvarnost i kojom je mnogo teže manipulisati.

U insertu iz epizode The snuke, neprevodivog naslova koji se igra rečima “nuke” (nuklearka) i žargonskim izrazom za ženski polni organ, otkriva se da su teroristi postavili nuklearnu tempiranu bombu na najneočekivanije mesto – baš unutar žene predsednika Džordža Buša. Urnebesan i neverovatno bezobrazno koncipiran scenario (koji je istovremeno i parodija na špijunsku TV seriju Alias), izveden je krajnje šematizovanim crtežom i poražavajuće redukovanom animacijom, koja podseća na dečje radove. Ovakav kontrast, kakav je poznat iz romana Agate Kristi koja je koristila i dečije pesmice kao strukturalnu podlogu za misteriozna ubistva, još više je pojačao efekat brutalnih i bizarnih događanja u ovoj seriji.