Izloženi neljudskom napadu: Kako misliti koronu

Hrvoje Jurić: Pandemija kao simptom,
DAF, Zagreb, 2021.

Zagrebački filozof Hrvoje Jurić ne samo da, za razliku od najvećeg broja svojih kolega (koji, verovatno, pišu samo za večnost ne obazirući se na sitničave zahteve dana i trenutka), ne beži od pisanja za novine i sajtove, nego je glavno njegovo delo (za sada), zamašna knjiga Euforija i eutanazija (2019), sačinjeno od tekstova što ih je, u periodu od 2012. do 2016. godine, pisao za Treći program hrvatskog Radija, Večernji list, sajt H-alter.

Svojom paranoidno-filozofskom metodom (kako sam kaže, ne bez samoironije) Jurić je ispisao desetine filozofskih kolumni odgovarajući na izazov dana i pokazujući ono što zna svaki dobar filozof: samo ona filozofija koja je u stanju da se suoči sa sopstvenim vremenom – prema čuvenom Hegelovom izreku filozofija je svoje vreme zahvaćeno mislima – dostojna je toga imena. Sve ostalo je, u boljem slučaju, istorija filozofije, a u gorem zamorno trućanje. I još nešto: nesklon parafilozofskoj mistifikaciji, Jurić piše čisto i zanimljivo.

Naravno, čitalac njegovih tekstova mora da bude aktivan, da ide u susret idejama i pojmovima (a ne da čeka prosvetljenje), ali Jurić nije sklon upotrebi tehničke filozofske terminologije tamo gde za tim nema preke potrebe, a kako ima dobar književni njuh (i sluh), njegovi tekstovi, pisani običnim jezikom, prohodni su i tamo gde bi se manje nadareni filozofski pisci zaplitali u kučine koje su sami ispleli.

Najzad, Jurić ima jasan ideološki stav, on je levičar koji do svoje političke pozicije veoma drži, te su njegova političko-filozofska razmatranja, ali i neuralgične tačke, u velikoj meri tom pozicijom i određeni.

Biolška struktura i društveni mehanizmi

Refleks da na događaje reaguje odmah Jurić je pokazao od samog početka epidemije covid-19, a tekstove pisane od marta do septembra 2020. godine, kada se o samom virusu znalo neuporedivo manje nego danas, objavio je u nevelikoj knjizi znakovitog, višesmislenog naslova Pandemija kao simptom.

Svaka bolest, dakle, ima simptome, znake koji se tumače kako bi se prodrlo u prirodu bolesti i razumeli njeni uzroci. Simptom je, utoliko, uvek na površini, on se vidi, on se daje pogledu, on upućuje na bolest, ali simptom nije sama bolest. Bolest je drugde, dublje u organizmu, na drugom mestu. Za Jurića, međutim, sama je pandemija simptom nečega što se odvija u telu samog društva, u tkivu političke zajednice, što veoma ubedljivo pomera naglasak sa bioloških struktura na društvene mehanizme.

Uostalom, zagrebački filozof gotovo rutinski pokazuje da je pandemija već po svom određenju, po svom imenu, politički problem jer u reči pandemija nalaze se pan, “sve” i demos, “narod”, te ono što pogađa čitav narod po definiciji je politička stvar. Tekstovi u ovoj knjizi su utoliko političko-filozofi radovi u kojima Jurić analizira ponašanje političkih zajednica izloženih neljudskom napadu, problematizuje mesto filozofije, ali i samog filozofa, u vanrednom stanju uvedenom zbog virusa, ne štedi one koji donose odluke ni u autoritarnim ni u demokratskim režimima (razume se da je nemilosrdniji prema ovima drugima), upozorava na totalitarne tendencije i zloupotrebu pandemije, pomno prati filozofske sporove i reakcije (na tri jezika, barem) koji su se razbuktali od početka pandemije i, iznad svega, svojim primerom pokazuje šta znači filozofsko držanje u ovakvim situacijama.

Filozofsko držanje u vanrednoj situaciji

Ovaj poslednji momenat posebno je zanimljiv ako ga uporedimo s držanjem muzičara, na primer, slikara ili, još bolje, pisaca. U Hrvatskoj i Srbiji se nedavno pojavila knjiga dnevničkih zapisa pisaca i spisateljica, uglavnom mlađe generacije, u doba korone (2020 Dnevnik, Booka, 2021), dakle pisanih u isto vreme kada svoje tekstove piše i Jurić. Razlika je i velika i zanimljiva (da li se, pak, iz te razlike mogu izvesti dalekosežniji zaključci drugo je pitanje). Dok su spisateljice i pisci uglavnom zabavljeni sobom i sopstvenim jadom (i jedom), uz po koji napad panike, učaureni u privatne perspektive i prilično pogubljeni, Jurić, tome nasuprot, priznaje da mu (ne)prilike otvaraju prostor za čitanje i pisanje, te se njegov govor zadržava u medijumu opštosti, on aktivno promišlja situaciju, ne daje joj, koliko je god to moguće, da ovlada njime, te sve svoje filozofsko umeće i obrazovanje, kao, naravno, i internet, korist kako bi naprosto mislio.

Sasvim očekivano, središnje teme knjige su opravdanost ili neopravdanost uvođenja vanrednog stanja, silna ograničenja slobode kojom su pribegle i najotvorenije zemlje na svetu, te posledice takvih odluka. Neosporno lucidne Jurićeve analize koje ne izbegavaju oštre tvrdnje i otvorena suočavanja, umeju, doduše – upravo zbog Jurićeve ideološke pozicije – da se zapletu u sebe same, jer će pisac (očekivano) da registruje kapitalizam kao silan problem, pa se ponekad učini da je kapitalizam gori problem od virusa, ili političara koji ne znaju šta rade. Na taj način pisac se izlaže oštrim prigovorima, ali i prigovori su uračunati u njegov ideološki izbor. Zabavno je što se čak i Žižek, na kojeg se Jurić neretko poziva, pokazuje na nekim mestima manje “tvrdim” od samog Jurića.

I ovom nevelikom knjigom Hrvoje Jurić je pokazao zbog čega je jedan od zanimljivijih filozofa na ovim prostorima i na ovom jeziku.

„Vreme“ broj 1638, 26.05.2022.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com