Na komemoraciji književniku, prevodiocu i autoru „Vremena“ Ivanu Ivanjiju u Domu omladine u Beogradu njegov sin, kolege i prijatelji obratili su se okupljenima. Svi su zaključili jedno – njegova smrt sve je iznenadila uprkos godinama, jer je do poslednjeg časa bio neumoran.
„Kod nas u ‘Vremenu’ Ivan je, kako je on voleo da kaže, bio naš najstariji suradnik”, rekao je urednik nedeljnika „Vreme” Filip Švarm na početku komemoracije.
„Za mene, a verujem i ostale kolege, Ivan je bio jedan stari mudrac, pouzdani izvor svih znanja, čovek koji je sam po sebi bio istorija”, rekao je Švarm i dodao da je ponekad verovao da ako Ivan nekoga ne poznaje, da taj ne postoji. Ponekad mu se činilo da ako Ivan za neki događaj nije čuo, da se taj događaj nije ni desio.
„Dobrota, humanost, poštenje, istrajnost, solidarnost nipošto nisu prazne reči kada je Ivan u pitanju. Živeo je onako kako je govorio i pisao. Pisao je onako kako je govorio”, zaključio je Švarm.
Ivan ostaje
„Ivan je u svom životu obavio više od onoga što normalno stane u ljudski vek. To mu je pomoglo da jednu stvar propusti – nije stigao da ostari, mada je to imao na raspolaganju više od 95 godina. Svoje predskazivanje napisao je u jednoj pesmi”, rekao je pravnik Tibor Varadi.
„Ja ću uvek živeti proleće, ako i vekovi prođu do smrti umreću star 19 leta. Mislim da se toga držao. Otišao je, a da nije iskoračio iz proleća i prolećnog razmišljanja. Otišao je bez nagoveštaja napuštanja i mislim da je zbog toga lakše pojmati da je još među nama. Ivan ostaje”, dodao je Varadi.
Poslednja živa karika
„Njegovom biološkom smrću završava se čitava jedna era, a sve što se pruža i nazire u vremenu pred nama, bez njega tu negde u blizini čini se samo još mračnijim i neznadežnijim nego što bi inače bilo. Svetlost koju je Ivan Ivanji tako dugo i neštedljivo emitovao, optimizam, vitalnost i dobrota koji su ga obilkovali sve do samog kraja, sve to postoji uprkos ili baš zahvaljujući činjenici da je bio svedok i neposredna žrtva možda najstrašnjijeg perioda ljudiske istorije uopšte”, rekao je književnik Vladimir Arsenijević.
Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht istakla je da je Ivan Ivanji bio njena poslednja živa karika u lancu, koja ju je povezivala sa holokaustom.
„Rekao je da 4.maja ide ponovo u Vajmar, a da sledeće putovanje na istu destinaciju planira krajem avgusta. Videlo se da jedva čeka da vidi korice svoje nove knjige Bilo jednom u Jugoslaviji – ispovest istinskog jugonostalgičara o tome šta nije valjalo u toj našoj počivškoj zemlji”, rekla je Liht prisećajući se poslednjeg razgovora sa Ivanom.
Bilo bi mu neprijatno od toliko pohvala
„Vidim tatu pred očima kako sedi ovde u publici. Naravno ne u prvom redu, negde u drugom, trećem. I sa osmehom na licu, radoznalo sluša šta o njemu govore ljudi koje je cenio i voleo i malo se onako snebiva zato što mu je pomalo neprijatno što ga toliko hvale”, rekao je Ivanov sin Andrej Ivanji.
U ime porodice, dvoje dece, četvoro unučadi i dvoje praunučadi, Andrej je ponovio da su vitalnost i visprenost Ivanovog duha do poslednjeg časa, doveli do toga da imaju utisak da je večan, da je besmrtan, te da su zbog toga svi ostali zatečeni njegovim odlaskom.
Poslednji dani
„Mi smo otišli 4. maja u Vajmar. Voleo je da putuje, ali više nije mogao sam. Ja sam ga pratio od kad je njegova Dragana pre devet godina umrla. I tamo je bio na svom domaćem terenu. Imao u vajmarskom pozorištu književno veče posvećeno bauhausu pod nacional-socijalizmom i čitao iz romana Slova od kovanog gvožđa. Viđali smo se sa prijateljima, išli po kafanama.”
Prema Andrejevim rečima, njegov tata je poslednjeg dana života učestvovao na otvaranju izložbe, zatim je otvorio Muzej o prinudnom radu u Nemačkoj, što je prethodno više puta odlagano, ali je Ivan ipak i to dočekao.
„Dok smo bili tamo stigla je mejlom naslovna strana njegove poslednje knjige Bilo jednom u Jugoslaviji. Bio je zadovoljan i radovao se”, priseća se Andrej.
Potom su otišli u Geteovu omiljenu kafanu „Beli labud”, gde je večerao špargle i popio belo vino. Na posletku otišli su u Hitlerov omiljeni hotel gde je baš njemu u inat voleo da odseda.
„Zaspao je. Ni deset kilometara od logora koji je dobrim delom obeležio njegov zaista nesvakidašnje dug život. U Hitlerovom takozvanom hotelu, a u inat Hitleru sad će se to zvati hotel u kom je umro Ivan Ivanju, na Dan pobede, sa završenim romanom. A da preterana simbolika bude još veća, 9. maj je hrišćanski praznik kada Isus odlazi u nebo, pa su celim Vajmarom zvonila crkvena zvona”, rekao je Andrej.
I tu nije kraj, dodaje da je u sali hotela u kojoj je Ivan vrlo često imao književne večeri, u trenutku kada su iznosili kovčeg, bio koncert klasične muzike.
„Da je on sam smrt nekog svog junaka tako opisao, ja bih mu rekao pretera ga, brate, to u stvarnom životu tako baš i ne funkcioniše”, zaključio je Andrej Ivanji.
„Lep život u paklu”
Književnik, prevodilac i autor „Vremena“ Ivan Ivanji preminuo je 9. maja u 96. godini života.
Napisao je 26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje…
Radio je kao nastavnik nacrtne geometrije, kao novinar, bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta, Titov prevodilac za nemački jezik.
Gostovao je, kako je sam govorio, u diplomatiji kao ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.
Rođen je u Zrenjaninu u jevrejskoj lekarskoj porodici. Roditelje su mu ubili ubrzo nakon nemačke okupacije 1941. godine. On je preživeo nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald. Kasnije je pisao o „svom lepom životu u paklu“.
Život je završio tamo gde je pre 80 godina iz Novog Sada kao Jevrejin bio deportovan da umre – u Vajmaru, samo desetak kilometara od svog nekadašnjeg logora, u Hitlerovom omiljenom hotelu i to na Dan pobede nad fašizmom.
Govorio je da je svaki dan posle logora bio dobio na poklon, da se osećao pobednikom samim tim što je ostao živ.
Kao jedan od poslednjih živih svedoka „vremena zla“, smatrao je svojom dužnošću da neprestano upozorava na opasnosti koje donosi zaborav, na povratak nacionalizma, rasizma i modernih diktatora, na smrt izbegličke dece koja beže od ratova i nemaštine u svetu koji se ponovo nalazi na prekretnici.
Govorio je da nikako ne smemo da se pomirimo sa uslovima u kojima živimo.
