Istorijski muzej Srbije: Čekajući da se reše administrativni problemi

Izložbom „Čekajući stalnu postavku“ Istorijski muzej Srbije sutra obeležava 60 godina postojanja, a njen naslov opominje na veliki problem ove institucije i ukazuje na odnos društva prema svojoj istoriji, poreklu i baštini.

„Odlučili smo da pokažemo vrednosti koje čuvamo u depou iako nemamo uslove za to, zato što je naš zadatak da one budu svakom dostupne, a i da nagovestimo javnosti kakva će biti naša buduća stalna postavka“, kaže za portal „Vremena“ dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije i koautorka izložbe sa Slađanom Bojković i Tijanom Jovanović Češkom.

Stalna postavka će biti upriličena jednog dana, kad se završi rekonstrukcija nekadašnje zgrade Železničke stanice na Savskom trgu u Beogradu.

Da će u njoj biti Istorijski muzej, obnarodovano je početkom februara prošle godine, kao i da će krajem aprila 2022. biti završena projektna dokumentacija i idejno rešenje za rekonstrukciju, da će od 4,1 hiljade kvadratnih metara postavka zauzeti oko 2,8 hiljada metara kvadratnih, kao i da je ukupna investicija procenjena na 13,5 do 15 miliona evra.

Od tada do sada zgrada nekadašnje Železničke stanice pominjala se samo kao nova gradska deponija.

Izrada projekta rekonstrukcije poverena je „Mašinoprojektu“ i za sad, objašnjava Dušica Bojić, „stagnira zbog administrativnih problema“. Kaže da su dve godine rađena istraživanja, da im Ministarstvo kulture i informisanja i Zavod za zaštitu spomenika kulture pomažu, ali da se ne napreduje „zbog projektne dokumentacije“. Šta god to značilo.

„Mi smo jedini republički kompleksni muzej koji nema zgradu, sve ostale bivše jugoslovenske republike ga imaju. Čuvamo 24 zbirke i četiri fonda“, napominje Dušica Bojović.

U centralnom prostoru izložbe „Čekajući stalnu postavku“ postavljeni su najvredniji predmeti koji su pripadali rodonačelnicima i njihovim naslednicima iz dinastija Karađorđević i Obrenović, a u ostatku prostora su eksponati iz prednemanjićkog i nemanjićkog perioda, pad srpske srednjovekovne države pod osmansku vlast, i period Despotovine.

Šta izdvojiti? Recimo, insignije kralja Petra I Karađorđevića – šar, žezlo, kopča za plašt, krunidbeni plašt od venecijanskog pliša i svile oivičen hermelinom i jedina sačuvana srpska kruna, izlivena od gvozdene ručke topa vožda Karađorđa, po nacrtu profesora Mihaila Valtrovića, u čuvenoj radionici braće Faliz u Parizu.

Premijerno će biti predstavljene i idealne rekonstrukcije kruna i odeždi srpskih srednjovekovnih vladara i vladarki – kruna cara Dušana, kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića, rad poznatog filigraniste Gorana Ristovića Pokimice, krune carice Jelene, rad vajarke Jasminke Brkanović, i krune Jelene Anžujske izrađene u zlatarskoj radionici Marsela i Simona Čivljaka, kao i rekonstrukcije odeždi Mihaila I Vojisavljevića, i Milutina i  Dragutina dok su bili deca, koje je uradila kostimografkinja Jelena Stokuća sa saradnicima.

Do kraja izložbe na postavku će stići i rekonstrukcije kruna i drugih insignija kralja Mihaila I Vojisavljevića, kraljice Simonide, kralja Tvrtka I Kotromanića i despota Đurađa Brankovića, koje su u procesu izrade.

Zatim: Karađorđeva zastava, dolama, oružje, srebrno posuđe koje je dobio na poklon dok je čekao da ga primi ruski car Aleksadar Prvi ruski car, tanjir kneza Aleksandra Karađorđevića sina Karađorđevog,  sevr porcelan, sa grbom kneževine Srbije, lična apoteka Aleksandra Karađorđevića, mali beli salon kralja Petra, posuđe sa monogramom, prepiska svih vladarki iz loze Obrenović – Ljubice, Tomanije i Anke…

Izložba „Čekajući na stalnu postavku“ otvorena je za publiku od petka.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com