Poslovica kaže da se kuća gradi od temelja, a ruši od krova.
Temelj stabilne države, kao kuće svih građana jeste pravo. Krov su institucije sa funkcijom zaštite građana od svih nepogoda. A kada su institucije nepogode, tada život u takvoj kući postaje nepodnošljiv, nekada i nemoguć.
Nepoverenje prema pravu raste srazmerno strahovima od dugog trajanja postupaka, ogromnih troškova, ali i naznake da pravo u Srbiji jeste quid pro quo ili usluga za uslugu između moćnih i nadležnih.
Bitan korak ka povratku poverenja jeste približavanje prava svakom pojedincu ili grupi ljudi, bez razlika. Omogućavanjem zaštite kolektivnih prava, prohodnost suda će biti veća, postupci će biti jeftiniji i dostupniji većem broju građana, na sudovima će biti manji pritisak.
Ako ukažemo na samo dva primera masovnih tužbi zbog, kako se navodi u javnosti, kolektivnih kršenja prava penzionera i kolektivnih kršenja prava građana koji su u sporovima sa bankama, dolazimo do enormnih brojeva. Preko 200.000 građana pravdu traži po sudovima na različitim instancama u neujednačenoj pravnoj praksi očekujući da baš njihov slučaj bude prekretnica u daljem odlučivanju.
Uvođenjem kolektivnih tužbi ovo postaje jedan slučaj, prema jednoj strani, što znači da bi penzioneri tužbom protiv Srbije imali jedan slučaj, a ne desetine hiljada pojedinačnih. Bez ovog instituta, pravo u Srbiji gubi na funkcionalnosti, sudovi i sudije su preopterećeni, a opravdano rastuće nepoverenje je hronično izjeda.
Rešenje nije jednostavno, ali jeste ostvarivo – institutom kolektivnih tužbi (ili po ugledu na Ameriku, takozvanih class action tužbi). Prostor za manervisanje onih koji se terete za kršenje kolektivnih prava je znatno manji, sudovi pred sobom vide jedan slučaj čime neujednačena pravna praksa prestaje da bude prepreka, troškovi nestaju ili se diverzifikuju čime postaju znatno manji, ustanovljava se okvir koji pravu vraća svrhu.
Vozači DHL ušli su u class action zato što smatraju da su neadekvatno plaćeni, vozači dostave Amazona takođe povlače takav potez. U sferi medicine Philips je tužen od strane građana zbog štetnih materija PE – PUR pene za smanjenje buke koja sadrži hemijske komponente za koje se zna da su toksične i kancerogene. Aparati CPAP i BiPAP su opozvani, a sve veći broj oštećenih se priključuje masovnoj tužbi.
Građani moraju imati zaštitu i u vidu individualnih i u vidu kolektivnih prava.
Zakon jačeg prestaje da važi. Poništava se sistem u kom javna preduzeća i pored očiglednih kršenja prava ipak ostaju nekažnjena, kao i da nešto jače korporacije mogu da amortizuju svoje greške, a posledice trpi ona slabija strana. Strana građana. Politici nije mesto u pravu.
Sve to uvideli smo na primerima Amazona, Microsofta ili Google-a. Svako od njih predstavlja aktera na međunarodnoj sceni sa kapitalom često snažnijim od nekih država, a uticajem na svakodnevnicu ljudi jačim i od većine.
Moramo biti svesni svih beneficija i mana, ali se moramo i zapitati, ko dobija a ko gubi uvođenjem kolektivnih tužbi? Dobijaju svi, a gubi država, isključivo materijalno imajući u vidu diverzifikovane troškove koji postaju jedinstveni kao jedinstven slučaj naspram prethodnog ukupnog zbira. I odnos će biti takav, sa jedne strane uočićemo činjenice i argumente, a sa druge strane novac kao mernu jedinicu uspeha. Kao što je govorio Euripid u helenskoj tragediji Medeji: „Za smrtnike zlato ima veću težinu nego hiljadu argumenata“. Šta je prioritet?
Pitanje kolektivnih tužbi sve glasnije odjekuje u pravnoj javnosti, ali što je još važnije i među građanima. Upravo to jeste put kojim moramo krenuti zajedno sa pravnim ekspertima kako bi otvorili pitanje zaštite kolektivnih prava građana u javnosti. Implementiranje ovog instituta u pravni sistem Republike Srbije u 21. veku je neophodno.
Prvi class action slučaj u SAD je onaj u kom je učiteljima u školi zabranjeno predavanje o Darvinovoj teoriji evolucije, još iz 1925, protiv države Tenesi. Red je da simbolično i naš pravni sistem u ovoj oblasti evoluira, ako ništa, barem nepunih 100 godina kasnije.
