Hoće li Rusi tražiti svog Bajatovića i u NIS-u

Naizgled je širok raspon geopolitičkih i ekonomskih poteza koje Srbija može da povuče, kako bi preuzela vlsaništvo u NIS-u i spasila se od sankcija koje ovoj firmi navodno sprema Amerika.

Ukoliko do sankcija i dođe, Srbija će zapravo imati samo nekoliko zakonskih mogućnosti.

Od njih svaka ima i negativne posledice, a gotovo sve će odvesti zemlju u crveno, barem kada su finansijska obećanja za kresanje državnih troškova u pitanju.

„Nije nama problem da mi platimo NIS“, kaže za „Vreme“ Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. „Ono što može da bude problem dolazi posle kupovine.“

Politička obećanja i manevri, pak, umnogome su komplikovaniji.

„Ne bi me čudilo da, pored modela koji je zakonski dozvoljen, Srbija i Rusija naprave i dodatni dil“, kaže za „Vreme“ stručnjak za energetiku Miodrag Kapor.

„Da Rusija pristane da nam vrati NIS, ali da traži da ima svoje ljude tamo. Nešto poput modela koji postoji u Srbijagasu.“

U toj firmi je dugogodišnji, praktično nesmenjivi direktor Dušan Bajatović, vedeta SPS-a.

Šta kada platimo

Kompanija Gazprom njeft je vlasnik 50 odsto NIS-a, a sam Gazprom ima još 6,15 odsto akcija, što čini većinski paket. Država Srbija drži 29,87 odsto akcija, dok ostatak pripada građanima, zaposlenima, bivšim zaposlenima i drugim manjinskim akcionarima.

O finansijskom aspektu kupovine NIS-a govorio je u ponedeljak (6. januar) i ministar finansija Siniša Mali, koji je tvrdio da „država ima rešenje za NIS“ i da „građani ne treba da brinu“.

Dodao je i da „budžet može da izdrži pritisak od 500 milijardi dinara, koliko je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da vredi ruski deo vlasništva u NIS-u“.

„Ima tu nekoliko stvari koje su još nedoumica za nas, u smislu rokova, strukture, vlasništva, načina upravljanja i tako dalje, ali ćemo rešiti i taj problem“, rekao je Mali za RTS.

Mali je samo ovlaš pomenuo i da je bitno da se deluje brzo i efikasno „kako se ni na koji način ne bi ugrozili rast BDP-a i funkcionisanje ekonomije“.

Upravo ovo funkcionisanje podvlači ekonomista Ljubodrag Savić, „Obećali smo MMF-u da tekući deficit ove godine neće preći tri odsto“, objašnjava on. „Čim bismo kupili NIS, to bismo premašili već početkom godine.“

Tako bismo sigurno narušili kreditni rejting zemlje. „A MMF nam ne bi oprostio“, dodaje.

Foto: . Foto Marija Janković

Koje su nam opcije

Sa Malim se Savić slaže u jednom, „da još nije jasno šta Amerikanci traže od Srbije“.

„Zapad se neće zadovoljiti ničim manjim osim da Rusija ne bude u vlasništvu NIS-a“, misli Savić.

Među ekonomskim opcijama, objašnjava Savić, nalazi se mogućnost da Srbija otkupi sve akcije od Gazproma i bude vlasnik 100 odsto NIS-a.

Druga mogućnost je da Srbija kupi samo većinsko vlasništvo, a treća je neprijateljsko preuzimanje.

„Pitanje je i na šta su Rusi spremni“, dodaje profesor Ekonomskog fakulteta.

Savić kaže da je Srbija tu između dve sile, ali veću pregovaračku moć daje Americi.

„Ako Srbija uvede sankcije Rusiji, verovatno će SAD prihvatiti da imamo samo većinsko vlasništvo u NIS-u, ali kako je to malo verovatno, verujem da će tražiti da Gazprom potpuno izađe iz NIS-a“, misli on.

Srpsko-ruski direktor

Kako je ovo ipak prvenstveno politički problem, postoji i bonus opcija – „džentlmenski dogovor“.

„Možda Rusi pristanu da im mi platimo, a da nam novac posle vrate i povrate vlasništvo, kada se ukinu sankcije i prođe rat“, dodaje Savić.

Još treba imati u vidu i manjinske akcionare, jer njih niko nije pitao šta oni žele.

Sličan scenario pominje i energetičar Miodrag Kapor. „Vlast, ali i veliki deo opozicije u Srbije, zavistan je od odnosa sa Rusijom“, kaže Kapor. „Zato je moguće da će Rusi biti kooperativni na površini.“

Jedna od opcija je da će se, dodaje on, ponašati kao u slučaju prodaje srpskog oružja Ukrajini, kada su se ponašali kao da to ne vide.

Ipak, sigurno je, misli Kapor, da će tražiti nešto za uzvrat. „Možda će reći – evo vam deo NIS-a koji vam je potreban, ali postavite našeg čoveka.“

Zato bi, kaže Kapor, najbolje za NIS i Srbiju bilo da na čelo kompanije, posle preuzimanja, dođe profesionalni menadžment, a ne da Vlada dobije priliku da postavi „srpsko-ruskog direktora“.

Ko je sve neprijateljski preuzimao firme

Rusija može i da kaže da ne želi da proda kompaniju. U tom slučaju bi Srbija, objašnjava Savić, morala da primeni neprijateljsko preuzimanje.

„To je zapravo nacionalizacija privatne imovine“, kaže on.

U ovom slučaju bi Srbija Rusiji morala da isplati za NIS onoliko koliko u tom trenutku njen udeo vredi na berzi, a to je, dodaje ekonomista, oko 500 milijardi dinara, koje je i Vučić pominjao.

Nacionalizacija imovine se masovno sprovodila u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, kao i za vreme Muamera el Gadafija u Libiji.

Ova opcija je takođe po zakonu, jer bi Srbija zbog sankcija, kaže Miodrag Kapor, mogla da dokaže da je njen energetski sistem ugrožen.