Hapšenje hrvatskog špijuna, struka tvrdi – to se radi u tišini

Vlast se ponovo, bez navođenja ijednog dokaza i detalja, pompezno posredstvom provladinih medija pohvalila da je Bezbednosno informativna agencija (BIA), u saradnji sa drugim nadležnim državnim organima, u „kontraobaveštajnoj operaciji“ u Beogradu uhapsila „hrvatskog špijuna“. Navedeno je samo da je ta akcija rezultat višemesečnog operativnog rada BIA i „nastavak suzbijanja špijunskog i destruktivno-subverzivnog delovanja hrvatske obaveštajno-bezbednosne službe SOA“.

Koliko je takvo ponašanje uobičajeno i produktivno, za „Vreme“ objašnjava kriminolog Dobrivoje Radovanović.

„Takvo ponašanje, po pitanju objavljivanja takvih neproverenih informacija, neuobičajeno je za demokratske, uređene zemlje u kojima se poštuju zakoni i Ustav. U takvim zemljama je krajnje neobično da se plasiraju vesti o tome da je uhapšen neki špijun, ali to nije prvi put da se u Srbiji takve vesti objavljuju“, kaže Radovanović.

Zašto je to neuobičajeno i zašto to nije dobro za neku zemlju, Radovanović objašnjava time što ističe šta je najvažnije kada je reč o hapšenju špijuna:

„Najvažniije je da se špijuni se, po pravilu hapse u tišini, jer ako ga hapsite i to objavljujete, to znači da priznajete da ste loše radili čim su vam špijuni ušli u zemlju i rade u zemlji. Ispada tako da obaveštajne službe nisu dobro radile svoj posao. Zato se ćuti, hapsi i procesuira ili dogovara o razmeni ili izručenju“, objašnjava Radovanović.

Politika prikazivanja nesigurnosti

On dodaje da je takođe krajnje neobično kada se u javnosti iznose tvrdnje o pripremama za ubistvo nekog političara i da su strane države umešane u takve stvari.

„To je politika koju ova zemlja vodi – politika prikazivanja nesigurnosti, jer u nesigurnosti i problematičnim uslovima vlast ima opravdanje za sve postupke, pa čak i za hapšenje ljudi“, kaže Radovanović.

Upitan da li objavljivanje takvih poluinformacija može da dovede do pogoršanja odnosa sa Hrvatskom i novog „rata sa ustašama“ posredstvom provladinih medija i društvenih mreža, Radovanović odgovara odrično.

„Mi ionako imamo loše odnose sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i nekim drugim zemljama, tako da jedno hapšenje više ili manje neće povećati neprijateljstvo. Problem je što u nesigurnosti koja postoji danas neki ljudi jako lepo plivaju i lepo se snalaze, recimo oni koji žele da ostanu na vlasti, a neki drugi moraju da trpe te narušene odnose među zemljama. U pogoršanim odnosima među državama hapšenja su normalna pojava“, kaže Radovanović.

Upitan koliko plasiranje takvih informacija i poluinformacija doprinosi kredibilnosti bezbednosnih agencija u društvu, Radovanović kaže da takve pojave podižu rejting takvih agencija među „glasačima i širokim narodnim masama“.

„Budući da su glasači, odnosno većina naših građana veoma indoktrinirani i ubeđeni u to da smo okruženi neprijateljima svih vrsta, onda je uobičajeno da objavljivanje takvih informacija ne smeta građanima, nego oni na njih gledaju pohvalno“, zaključuje Radovanović.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Afera Šnajder

Današnjim hapšenjem samo je nastavljen niz navodnih ili stvarnih špijunskih igara na relaciji Beograd – Zagreb.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije tako je u novembru 2023. godine proglasilo za persona non grata Hrvoja Šnajdera, prvog sekretara u Ambasadi Republike Hrvatske u Beogradu.

Tada je navedeno da je Ministarstvo tu odluku donelo u skladu sa članom 9. Bečke konvencije, koja reguliše diplomatsko-konzularne odnose.

„Tokom profesionalnog angažovanja u Republici Srbiji Šnajder je grubo izašao iz okvira diplomatskih normi i prekršio navedenu Konvenciju. Tim povodom uručena je diplomatska nota ambasadoru Republike Hrvatske Hidajetu Biščeviću“, navdeno je u saopštenju.

Ministarstvo je tada saopštilo da žali zbog postupanja Šnajdera, jer ono „ne doprinosi unapređenju bilateralnih odnosa Republike Srbije i Republike Hrvatske, dobrosusedskoj saradnji i sveukupnom podizanju nivoa mira i stabilnosti u regionu“.

Naravno, nije trebalo mnogo da pa prorežimski tabloidi objasne šta je Ministarstvo tim nemuštim saopštenjem želelo da poruči građanima Srbije.

Tako je „Alo!“ pompezno objavio da je BIA„razotkrila hrvatskog diplomatu koji je u Beogradu pokušao da napravi agenturnu mrežu“ i da je Šnajder „kontaktirao s ljudima iz politike, biznisa i medija“.

„Srpska služba je već duže vreme pratila njegove aktivnosti i kada je došla do svih relevantnih dokaza poduzete su sve mere da se njegovo neprijateljsko delovanje zaustavi“, pisao je tada „Alo!“.

Potpuno očekivano, hrvatska strana, koja neretko tretira svoje građane kao što zvanični Beograd tretira građane Srbije – sa mnogo besmislenog populizma – odmah je reagovala istom merom, pa je ministar spoljnih poslova Hrvatske Gordan Grlić Radman saopštio da je diplomata iz Srbije Petar Novaković nepoželjan u Hrvatskoj.

„Očekivali smo eskalaciju, ali ne tako radikalan potez, to nije uobičajeno“, rekao je Grlić Radman povodom proterivanja Šnajdera i dodao da je u slučaju Novakovića Hrvatska preduzela recipročnu meru.

„Odlučili smo da savetnika ambasade Srbije u Hrvatskoj proglasimo personom non grata Hrvatske. Nota je dostavljena ambasadoru i u njoj se navodi da savetnik mora da napusti teritoriju Republike Hrvatske“, rekao je tada Grlić Radman.

Afera Čolović

Sličan skandal između Srbije i Hrvatske eskalirao je u septembru 2016. godine kada je u Beogradu uhapšen Čedo Čolović pod optužbom da je špijunirao u korist Hrvatske.

Čolović, rođen u Drnišu, ima dvojno državljanstvo, i srpsko i hrvatsko, i penzionisani je oficir Vojske Republike Srpske Krajine koji je bio zadužen za obezbeđenje 75. motorizovane brigade.

Bezbednosno-informativna agencija uhapsila je Čolovića u Srbiji uz navode da je dugo bio pod nadzorom i da su dokumentovani svi njegovi kontakti sa osobama iz Vojske Srbije, policije i drugih državnih institucija i organa, kao i da su dokumentovani njegovi kontakti sa hrvatskim obaveštajcima.

Prema pisanju medija u Srbiji, Čolović je prikupljao podatke o bezbednosnim strukturama Srbije, ali i o planovima namenske industrije i informacije o ugovorima o izvozu naoružanja u inostranstvo.

Pisali su i da je Čolovićev zadatak bio da „vrbuje svedoke protiv haških optuženika Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, i da ih odvrati od svedočenja ili da ih ubedi da promene iskaz“.

Čolović je optužen za krivično delo špijunaže, i samo pet dana nakon hapšenja, osuđen je na tri godine zatvora, a sud je konstatovao da se Čolović nagodio sa tužilaštvom i priznao krivično delo.

Tada se u Hrvatskoj, ali i u nekim krugovima u Srbiji verovalo da je reč o lažnim optužbama koje su izmislile vlasti u Beogradu.

Neki su komentarisali da tim predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapravo stvara senzaciju u dnevnopolitičke svrhe. Postojala je i teorija da je Čolović zapravo osuđen kako bi ga sprečili da svedoči u Hrvatskoj protiv penzionisanih visokih JNA, i da je to poruka ostalim Krajišnicima koji su, kao i Čolović, otvoreni za saradnju sa hrvatskim pravosudnim organima u istrazi ratnih zločina.

Srpski mediji su tvrdili da je Hrvatska bezbednosno-obaveštajna agencija imala bazu podataka o Srbima koji su bili u Vojsci Republike Srpske Krajine i ratovali u Hrvatskoj i da su ucenjivani da budu špijuni da bi dobili svoje kuće i hrvatske pasoše, stvarajući tako „vojsku špijuna“ u Srbiji, posebno u Beogradu.

Srpski mediji su pisali i da je mnogo takvih špijuna penzionisano, ali i da su hrvatski špijuni i dalje aktivni u Srbiji.