Da li EXPO pripada svima?

Nakon što su građani sinoć tokom protesta na Slaviji izlepili ulaz kompanije Expo 2027 nalepnicama „Studenti pobeđuju“, organizatori izložbe odlučili su da odgovore porukom: Expo pripada svima.

Ova poruka govori o dve stvari: prvo, u timu Expo očigledno postoje ljudi koji ipak malo pametnije marketinški promišljaju u odnosu na njihove komšije iz Ćacilenda; drugo, vlast je u kampanji da veliki državni projekat predstavi kao „zajednički prostor svih građana“, iako je upravo Expo poslednjih meseci postao jedna od centralnih tema političkih i društvenih podela u Srbiji.

Zavodljiva poruka

Ipak, koliko god poruka „Expo pripada svima“ zvučala marketinški zavodljivo, ostaje utisak da vlast pokušava da projekat, koji je godinama promovisan gotovo isključivo kroz partijsku i propagandnu mašineriju, predstavi kao opšte dobro svih građana. A kada se javni projekti pretvore u političke simbole vlasti, onda i protestne nalepnice na njihovim vratima postaju neizbežan deo javne rasprave.

Uprkos snažnom prisustvu policije i pokušajima režimskih medija da umanje značaj jučerašnjeg okupljanja, protest na Slaviji prerastao je u još jednu demonstraciju dubokog društvenog nezadovoljstva koje se poslednjih meseci širi Srbijom. Hiljade građana iz različitih delova zemlje slivale su se ka centru Beograda noseći parole „Studenti pobeđuju“ i „Nema predaje“, dok su studenti poručili da protest više nije samo studentsko pitanje, već borba za „normalnu državu“.

Raskorak u procenama

Posebnu pažnju izazvale su procene broja okupljenih. Dok je Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo da je na protestu bilo oko 34.300 ljudi, Arhiv javnih skupova objavio je procenu da je na skupu „Ti i ja, Slavija“ bilo prisutno između 180 i 190 hiljada okupljenih.

Za deo javnosti upravo taj raskorak između zvaničnih procena i prizora sa terena postao je simbol političke atmosfere u kojoj vlast pokušava da minimizira razmere društvenog otpora. U tom kontekstu, čak i nalepljene studentske poruke na vratima Expo 2027 deluju kao mnogo više od običnog performansa kao podsetnik da nijedna velika državna kampanja više ne može da funkcioniše izolovano od političke realnosti u kojoj nastaje.

Kada je reč o Expo izložbama, situaciju dodatno usložnjava činjenica da su ovakvi projekti gotovo po pravilu predmet ozbiljnih društvenih i političkih polemika u svim državama domaćinima, od Italije i Španije do Japana, gde je čak i organizacija Expo 2025 u Osaki, uprkos visokom stepenu institucionalne uređenosti, otvorila debate o troškovima, urbanističkim prioritetima i odnosu države prema javnom interesu.