Pošto su studenti-biciklisti stigli do Strazbura, njihove kolege odlučile su da pešice trknu do Brisela. U trkačkoj opremi njih šesnaestoro upustiće se u šesnaestodnevni štafetni ultramaraton Evropom
Uz ovacije okupljenih, studenti koji su trčali maraton od Novog Sada do Beograda stigli su na plato ispred Filozofskog fakulteta, gde su ih dočekali crveni tepih i gromoglasan aplauz
U Njujorku građani sve više brišu aplikacije za upoznavanje u zamenu za novu scenu - klubove ljubitelja trčanja
Pred njima je 16 dana trčanja tokom kojih će prelaziti uglavnom više od 100 kilometara dnevno. Nekoliko dana trčaće manje. Najkraća ruta će im biti od Meca do Luksemburga kada će preći 60 kilometara, dok će svim ostalim danima prelaziti bar 30 kilometara više. Najduža distanca biće im dan ranije od Strazbura do Meca, kada planiraju da pretrče 153 kilometra. Trčaće u štafeti, a zasad nije poznato da li će trčati u grupama, na koliko će se smenjivati, koliko će svako od njih šesnaestoro kilometara dnevno ostavljati pod nogama. Kako god bilo - pred njima je veliki poduhvat. Kako se izboriti sa krizama? Koliki je to poduhvat može da shvati samo neko ko se sam oprobao na dugim stazama. Jednom u životu sam istrčala ceo maraton. Aktivno sam se pripremala puna četiri meseca, uz brojne pretrčane polumaratone pre toga. Novembra 2022. za pet sati i pet minuta završila sam prvi maraton u Atini, gradu u kojem je ova trka i rođena. Iskusni maratonci ovakvom rezultatu će se verovatno smejati, ali meni stvari tokom tih pet sati na maratonskoj stazi koja važi za jednu od najtežih, u nekim trenucima nisu bile nimalo smešne. Pre same trke, najduža distanca koju sam prešla u cugu bila je 10 kilometara kraća. Tada sam se suočila sa onim što je u trkačkom rečniku poznato kao „zid”. To se dogodi kada u nedostatku glikogena, izvora energije tokom intenzivnog fizičkog napora koji mišići koriste iz ugljenih hidrata, osetite da nemate snage da nastavite dalje. Usled velikih napora, zalihe se potpuno iscrpe, a da bi se to izbeglo, potrebno je uzimati energetske gelove. Kada udarite u zid, mislite da ćete se onesvestiti. Možda vam se to zaista i dogodi, noge odbijaju da krenu dalje i onda je veoma teško, gotovo nemoguće, da nastavite trku. U Atini na maratonu to mi se nije dogodilo, ali su nailazile ozbiljne krize. Krize su kod trkača normalne. Koliko god da se kao rekreativac spremate, nekad je teško posložiti glavu i noge da počnu da sarađuju. Osetite da jednostavno ne možete dalje, a tada je veoma važno da, ako imate cilj i ne želite da odustanete, u glavi smislite nekakvu taktiku. Moja u Atini bila je da odbrojavam distancu od mesta za okrepu do mesta za okrepu, te sam i čitavu dužinu od 42 kilometra izdelila na osam celina od po pet kilometara. Ona dva na kraju bila su već u odnosu na ostatak ništa. Dodatnu motivaciju u krizama može vam dati i publika, a po svemu što su širom Evrope doživeli biciklisti, sigurna sam da će i trkači imati velelepne dočeke u mestima kroz koja prolaze. Čeka ih i toplije vreme, a kada trčite, računajte da vam je 10 stepeni toplije nego što zaista jeste. Lična žrtva zarad opšteg dobra Sigurna sam da se na put za Brisel upuštaju mnogo iskusniji trkači, svesni šta ih na čeka. Možda im ovo neće biti prvi ultramaraton (svaka trka duža od 42 smatra potpada pod ovu kategoriju). Sigurno će biti i onih koji će im govoriti da su ludi, ali to može samo dodatno da ih motiviše. Kao pre njih biciklisti, studenti-maratonci upuštaju se u do sada jedinstven poduhvat: u svetu u kome izumere idologija, vera u neku više ideju za opšte dobro, oni kreću putem lične žrtve da bi skrenuli pažnju na loše stvari koje se događaju u Srbiji nadajući se da će se nešto promeniti na dobrobit cele zajednice.', 'pageDate': '2025-04-16 16:19:20', 'pageAuthor': authors, 'visitorType': visitor_type, }); console.log(post_id); console.log('Pushed'); });View this post on Instagram
