Ivica Dačić u predizbornim govorima priča o penzionerima kakvi ne postoje u Srbiji. Prošle godine je njih oko 600.000 primalo penziju manju od 20.000 dinara. Pritužbe koje su prošle godine stigle u Kancelariju poverenika za zaštitu ravnopravnosti a odnose se na diskriminaciju po osnovu starosti su na drugom mestu
„Mali Sloba”, kako su ga nekad sa podsmehom nazivali, uspeo je da preživi tri decenije u politici. Kaže da su srpske socijaliste “napadali zbog crvene boje, ali da to nije boja Socijalističke partije Srbije, već radničkog pokreta i krvi koja je pala za radnička prava”, ali i “boja hrišćanstva i uskršnjih jaja". Protivnici bi rekli da je i on sam premazan svim bojama, ili da su uskršnja jaja kao SPS: spolja crvena, iznutra bela i žuta
Beograd bi da opere, Milošoveću da podigne spomenik. U Srebrenici nije počinjen genocid, tokom „Oluje“ jeste, presuda Mladiću je daleko od prava i pravde, a Vučić ne krši Ustav, već ima „malo moderniji pristup“
Skupština u kojoj partije upregnute u kočije Aleksandra Vučića raspolažu sa 231 od 250 poslaničkih mandata, usred zlatnog doba Srbije i istorijskih ekonomslih ostvarenja, u politički potpuno stabilnoj situaciji se više od dve i po godine pre isteka mandata raspušta. To je asurd svoje vrste koji se niko i ne trudi da objasni
Milionima koje su pljačkom prikupili članovi porodice Mirjane Marković i njima bliski krugovi, obezbeđena su nova pokolenja, potomci koji se danas školuju u prestižnim školama svuda po svetu, a koja baštine ista moralna i(li) politička načela. U prevodu to znači da će nasleđe ove žene trajati još dugo posle nas, a da će posledice njenog delovanja, delovanja njenog supruga i njihove klike, koja je i danas na vlasti – osećati i naši unuci. A to se, gospodo, ne oprašta. Čak ni posle smrti
