Za „Vreme“ iz Kabula
Na zarđalim vratima nema pločice sa imenom. Ona su jedna od stotinu sličnih vrata u dugačkoj ulici Saraki Šura u blizini Kabulskog univerziteta, u Kvart-e seu (Treći kvart) na jugozapadu glavnog grada Avganistana. Nekada, pre sovjetske invazije, pre građanskog rata između talibana i mudžahedina, Kvart-e se je bio kraj grada u kome su živeli intelektualci. Danas nije u ništa boljem stanju od bilo kog drugog dela Kabula, iako nekoliko zgrada i dalje podseća na bolja vremena. Glavna ulica bar je asfaltirana, tako da ima manje prašine. Ovde nema naoružanih straža, ni avganistanskih policajaca. Najbliži kontrolni punkt takozvanog čeličnog prstena (bezbednosni pojas sa kontrolnim punktovima i naoružanim policajcima), udaljen je nekoliko kilometara u pravcu Bazara i reke Kabul. Stranci ovde ne zalaze.
Proteklih dana kampus Kabulskog univerziteta je centralno mesto protesta protiv prisustva međunarodnih vojnih snaga, tako da se i Kvart-e se smatra nebezbednim krajem. Kancelarije nevladinih organizacija su daleko odavde, uglavnom se nalaze severno od centra grada, u haotičnoj četvrti Gala-e Fatolah. U Kvart-e seu može se naslutiti kako je Kabul izgledao „ranije“.
KUĆA PESNIKA: Nema brojeva na kućama. Obično, kada tražite neko mesto, zamolite nekog Avganistanca koji ide u vašem pravcu da objasni taksisti kako da stignete. Relevantan orijentir u ulici nam je kiosk u kome se prodaje bulani, najpopularnija ulična hrana u Kabulu, neka vrsta ukusnih palačinaka punjenih krompirom ili povrćem, prženih na gvozdenom tanjiru. Još jednom telefoniramo, tek da budemo sigurni. Vrata su otvorena. Unutra, mali neuređeni vrt, mali sto sa dve fotelje od ratana koje je nagrizao zub vremena. Na levoj strani mala jednospratnica. Nekoliko pari cipela ispred vrata ukazuje na to da unutra ima nekoga.
„Dobrodošli u Kašan-e Nosendan, kuću duhova“, smešeći se kaže Mađib Mehrdad. „Šalim se, naziv kuće zapravo znači kuća pesnika.“ Tri ili četiri mlada pesnika su već stigla i čekaju ostale pa da počne poetska seansa. Svakog četvrtka po podne, pre nego što odu da veče provedu sa porodicama i prijateljima, ovde se okuplja dvadesetak mladih pesnika iz Kabula. Čitaju svoja dela i razgovaraju o njima. Ponekad gledaju filmove iz Irana, Francuske, Južne Koreje, filmove Kijarostamija, Mahbalbafa, Trifoa, Šabrola, Kim Ki Duka.
Dvadesetšestogodišnji Mađib radi kao službenik u banci. Kao i svi ovde prisutni, on iz svog džepa plaća da bi ova kuća bila mesto za poeziju. Ovaj kutak u jugozapadnom delu Kabula košta 600 dolara mesečno. To nije mnogo u gradu u kome je za obične Avganistance skoro nemoguće da iznajme pristojnu kuću zbog velike potražnje od strane međunarodnih organizacija i sve većeg broja ljudi koji dolazi iz provincije i seoskih sredina. Pa ipak, suma nije zanemarljiva za mlade službenike i radnike. „Kada smo počeli sa radom 2006, imali smo neke donacije“, objašnjava Nađab, ‘menadžer’ ovog mesta, „ali od tada ništa.“
BOG MAŠTE: Poezija se čita u prostranoj sobi koja gleda na vrt. Takvu prostoriju mora da ima svako avganistansko domaćinstvo koje to može sebi da priušti. To je prostor gde se odigravaju društvene aktivnosti porodice, gde se primaju gosti i prijatelji. Na desnom zidu nalaze se primerci zbirke pesama koje su napisali članovi ovog pesničkog kruga. U levom uglu su polica sa knjigama i kamin, koji nije korišćen decenijama. Iznad kamina visi portret. „To je iranski pesnik Sohrab Sepehri“, objašnjava Mađib . „U Francuskoj ga zovu ‘istočnjački Bog mašte’. Njegov stil pisanja je neosufizam, pomalo kao kod Rumija, jednog od najvećih persijskih pesnika.“ Mađib recituje nekoliko Sepehrijevih stihova, a potom ih prevodi: „Život je plivanje u bazenu trenutka.“
„Za nas je merodavna persijska poezija“, objašnjava Mađib, „zato što nam je jezik zajednički. Ali za nas, književnost nema granice.“
Na drugoj strani sobe nalazi se još jedan portret. „To je Forug Farohzad, jedna od najvećih savremenih iranskih pesnikinja. Njene pesme bile su revolucionarne, jer je prva koja je pisala o sebi kao ženi, o svojim žudnjama i potrebama. Snažno su joj se protivili konzervativni pesnici i političari“, kaže Mađib. Poginula je 1967. u saobraćajnoj nesreći, veoma mlada, u trideset drugoj godini. Stihovi na njenom portretu, napisani prelepim rukopisom na savremenom persijskom jeziku, kažu: „I evo mene: usamljene žene na početku hladnog doba.“
Oko dugog stola koji zauzima celu prostoriju nalazi se dvadeset praznih žutih stolica. Mladi pesnici pristižu. To su Hosein, Mađibov kolega, službenik u banci i pesnik, zelenooki Abdolah Hadi Ajubi, koji je objavio tri zbirke stihova, Kave Đobran, koji sa svojom tamnom bradom i somotskim sakoom liči na nekog pariskog studenta iz sedamdesetih. Mađib ih sve predstavlja. Stihovi se nalaze u laptopima i na USB flešovima. Nekoliko minuta kasnije stižu Mina i Ferešte, dve pesnikinje u muškom kružoku. Obe rade za Afghan Integrity Watch, lokalnu nevladinu organizaciju koja prati korupciju u javnim institucijama. Danas nema mesta za politiku. Zvuk grmljavine koji potiče od teškog transportnog aviona podseća nas gde smo, ali Kabul i njegova prašina, njegovi kalašnjikovi, politički skandali i neizvesna budućnost ostali su iza ovih zarđalih vrata.
KAMO POEZIJA: „Avganistanci gaje veliko poštovanje prema poeziji“, objašnjava Mađib, „ali ne kupuju knjige. Stopa nepismenosti je još suviše visoka da bismo imali pravo izdavačko domaće tržište. Ljudi imaju mnogo većih briga. Nije uvek bilo tako. Za vreme vladavine Sovjeta, i pre toga, postojao je obrazovani sloj ljudi koji je bio veoma aktivan i povezan sa tokovima svetske kulture. Za vreme građanskog rata između talibana i mudžahedina, većina tih ljudi napustila je zemlju. Ostali su otišli kada su talibani došli na vlast. Kabul su naselili ljudi iz provincija i seoskih sredina, ta društvena promena ubila je kulturno stvaralaštvo, ali mi sada pokušavamo da uhvatimo korak svetskim tokovima.“
Talibani nisu imali pozitivan stav prema poeziji, osim ako nije religiozna. Poezija nije bila u potpunosti zabranjena, ali bila je polutajna, skrivena, kao lični oblik otpora. „Nedavno je neko pokušao da odštampa zbirku poezije i da je prodaje na Bazaru“, kaže Mađib smejući se, „ali bez mnogo uspeha. Još je rano.“ Avganistanska poezija je pod velikim uticajem persijske i iranske poezije. Manje je otvorena prema drugim uticajima i baš kada je persijska poezija počela da se modernizuje, Avganistan je upao u period nestabilnosti i rata. Pa ipak, poezija je duboko ukorenjena u avganistanskoj kulturi. Kao što jedan prijatelj kaže, svaki Avganistanac visokog društvenog položaja sebe smatra i pesnikom.
Valja prodiskutovati o nekim temama pre nego što se počne sa čitanjem. O administrativnim problemima, na primer, kako skupiti novac da se renovira kuća, kako motivisati više ljudi da dolaze na okupljanja, kako upravljati ovim što postoji? Mina, jedna od dve pesnikinje, kaže svojim kolegama da joj kao ženi ne prija način na koji se donose odluke i na koji se upravlja kućom. Diskusija se odvija brzo i nemoguće je pratiti prevod. Neke odluke su donete, mali koraci koje treba preduzeti: svako treba da pozove bar jednu osobu mesečno da poseti kuću. Na ovaj način, usmenom preporukom, nadaju se da će proširiti krug ljudi. Rasprava se najzad prekida: četvrtak je po podne i niko ne želi da se zaglavi u saobraćajnoj gužvi pred vikend, koja već počinje – zvuci automobilskih sirena čuju se iza baštenskog zida.
„Pišemo i klasične gazele i savremenu poeziju“, objašnjava Mina. Ona naročito voli haiku, kratke japanske pesme. Takođe piše i šer-e sefid, tj. „bele pesme“, stihove koji ne prate pravila gazela i koje su otvorene za eksperimente. Gazel je veoma sličan sonetu u evropskoj tradiciji, sa ustaljenim metričkim pravilima, a neka vrsta refrena je stub kompozicije. Moguće je to čuti u stihovima i ako ne govorite farsi. Gazel je popularan, čak i kod mladih pesnika, jer je to način da se koristi tradicionalno sredstvo, a da iskažu nove ideje i nove teme.
Laptopi su uključeni i mladi pesnici se smenjuju u čitanju raznih stilova poezije, svi nagrađeni burnim aplauzom. Dolazi red i na Minu. Ona sedi na jednom kraju stola ispod portreta pesnikinje Foruk Farohzad. Njen ženski glas menja melodiju: svi slušaju u tišini. Ferešte zatvara krug. Sudeći po izrazima lica njenih kolega, njeni stihovi mora da su snažni. Od aplauza koji je dobila zacrvenela se u licu. Četiri je sata. Veče se bliži. Okupljanje se završava kratkim razgovorom u vrtu. Fotelje od ratana stvaraju neku vrstu hiperbarične komore u kojoj pritisak treba vratiti u normalu pre izlaska kroz zarđala vrata i ulaska u dramatičnu prozu Kabula.
Sa engleskog prevela Aleksandra Đerić
