Za „Vreme“ iz Skoplja
„U prihvatnom kampu kod Đevđelije je mirno. Oko 120 izbeglica koji su još ostali tamo uglavnom čekaju epilog postupaka za spajanje sa članovima porodice koji su već stigli na Zapad, pre svega u Nemačku“, kaže humanitarna radnica Lenče Zdravkin, koju su 2015. godine svetski mediji upoređivali sa Majkom Terezom.
Zdravkinova, koju je jedan portal proglasio „Ženom godine 2015“ u Makedoniji, zbog njene nesebične pomoći hiljadama stradalnika iz celog sveta u kampovima na južnoj i severnoj makedonskoj granici, danas naglašava: „Kako je bilo prošle godine, sada je dobro, iako se siroti ljudi još muče. Ali, atmosfera je sasvim drugačija. U Đevđeliji izbeglice pripremaju slatko i zimnicu. U tranzitnom centru u Tabanovcima na makedonsko-srpskoj granici ima ih još manje, njih šezdesetak tamo se nada ulasku u Srbiju i odlasku dalje, na Zapad. Iako se situacija stabilizovala zatvaranjem južne granice i prekidanjem ‘balkanske rute’, to ne znači da i danas nema pokušaja ilegalnih prelazaka, koje policija i vojska uglavnom sprečavaju. Evo, ovih dana je jedna porodica vraćena, iako je platila švercerima 2000 evra za prelazak… Ja i dalje ispred moje kuće srećem gladne i bose i povređene izbeglice, koje muči neizvesnost i bol u duši.“
MIRNA SITUACIJA: Situacija sa izbeglicama u Makedoniji je uistinu drastično drugačija od haosa koji je vladao 2015. godine. Odavno nema uzvika iz hiljada grla na granici Macedonia – open the border!, We never go back! i Macedonia – save us! Nema ni transparenata sa molbama na arapskom, hindu i paštu jeziku. Na sreću, nema ni stravičnih scena protesta, poput onog kada je u „nemom buntu“ desetak izbeglica iz država koje su proglašene „zonama izvan ratnih konflikata“, a one ekonomskim migrantima, sebi zašivalo usne.
Makedonija je podigla bodljikavu žicu na granici sa Grčkom koja je dislocirala kamp kod Idomenija. Granicu nadziru vojne i policijske snage, a izbeglice već mesecima nisu glavna tema u makedonskim medijima. U medije prodiru priče poput one da je osam lica iz Sirije, Avganistana i Iraka, koja nisu imenovana, tužilo Makedoniju Evropskom sudu za ljudska prava, zbog toga što ih je makedonska policija privela i vratila nazad u Grčku nakon pokušaja da 14. marta iz kampa u Idomeniju pređu granicu.
U izradi tužbe im je pomogla nemačka organizacija Pro Azil, čiji je predstavnik izjavio medijima da tužitelji, učesnici takozvanog „marša nade, koji je u suštini bio marš očaja“, nisu preveliki optimisti u pogledu ishoda i eventualne finansijske nadoknade. Tužbu je podržao i nemački Evropski centar za ustavna i ljudska prava, ali je stav makedonskih vlasti da imaju pravo da štite svoje granice i da protiv izbeglica, u konkretnom slučaju, nije korišćena prekomerna sila.
U septembru 2015. i Hjuman rajts voč je u izveštaju „Kao da nismo ljudi“ (Rezultati terenskog istraživanja o „policijskoj brutalnosti nad migrantima i licima koja traže azil u Makedoniji“) optužio makedonske vlasti zbog odnosa prema izbeglicama, pozivajući se na tvrdnje 27 lica, među kojima je bilo i troje dece, da su ih makedonski policajci vređali i fizički maltretirali, dok su ih primoravali da se iz međugraničnog pojasa vrate u Grčku. Makedonski MUP je demantovao HJV i tvrdio da je reč od neutemeljenim optužbama.
Godinu dana kasnije promenom Zakona o azilu omogućeno je da preko aktivne registracije izbeglice dobiju odgovarajući status kako bi legalno, koristeći sredstva javnog prevoza, mogle da se kreću kroz Makedoniju na putu ka Srbiji i Zapadu. U tom kontekstu je i izjava srpskog predsednika Tomislava Nikolića od prošle nedelje za vreme posete Makedoniji, da je problem izbeglica zajednički, da se teškoće koje ima Makedonija odmah prenose na Srbiju, odnosno da je „neprihvatljivo da Evropa zatvara granice, a da granice Srbije i Makedonije, ostanu otvorene“.
