U zoru 20. marta 2003. godine, velika grupa iračkih lekara sedela je u holu bolnice u libijskom gradiću Al Đelatu i ćuteći slušala radio. Oči su im bile podbule od neprospavane noći, lica smrknuta, na ivici plača. Spiker je uzbuđenim glasom pričao koje je objekte američka avijacija prethodne noći pogodila u Bagdadu i koliko ima žrtava. „Proći će, valjda neće dugo trajati, i nas su bombardovali“, sa nelagodom je rekao njihov kolega Srbin koji se pridružio grupi. „Da, samo što kod nas neće birati šta gađaju, nismo mi u Evropi“, odgovorio je Ajub Barakat, hirurg u bolnici. „Nisam ja za Sadama, zbog njega smo i otišli jer se kod nas ne može normalno živeti, ali ne moraju da ga svrgavaju tako što će da bombarduju i ubijaju narod.“ „Moji roditelji žive blizu kasarne“, tiho je rekla Ajubova koleginica Bušra.
Skoro sedam i po godina kasnije, 1. septembra 2010, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama objavio je kraj američkih borbenih operacija u Iraku. „Operacija ‘Iračka sloboda’ je završena, irački narod je preuzeo odgovornost za svoju slobodu. Kao kandidat za ovaj položaj, obećao sam da ću okončati ovaj rat. Kao predsednik, to je ono što radim“, rekao je Obama. On je nešto ranije izjavio i da okončanje misije u Iraku nije nikakav razlog za slavlje. Dodao je da u toj zemlji ima „još mnogo posla koji treba da obavimo kako bismo obezbedili da Iračani budu naš efikasan partner“, i čestitao američkim vojnicima na dobro obavljenom poslu.
FIKTIVNI KRAJ: Angažovanje Amerikanaca nastavlja se kroz operaciju ‘Nova zora’. U Iraku će ostati oko 50.000 američkih vojnika (najviše ih je bilo 2007. godine, 170.000), ali im neće biti dopušteno da idu u borbene misije, „osim ako iračke snage ne budu zatražile njihovu pratnju“, i biće zaduženi samo za „savetovanje i obučavanje“ iračke vojske. Prema Obaminim najavama, ti vojnici ostaju u Iraku do kraja 2011. Irački premijer Nuri al Maliki pozdravio je okončanje borbenih operacija američke vojske, navodeći da je ta zemlja sada nezavisna, suverena i ravnopravna sa SAD, i ocenio da su iračke snage danas u stanju da preuzmu odgovornost od Amerikanaca.
Optimizam Al Malikija ne deli komandant iračkih oružanih snaga general-potpukovnik Babakera Zebarija, koji je još pre povlačenja rekao da bi SAD trebalo da zadrže svoje trupe u Iraku do 2020. godine jer iračka vojska neće moći sama da se nosi sa problemima. Događaji na terenu ispratili su generalove reči, iračka svakodnevica su i dalje desetine mrtvih i ranjenih u eksplozijama podmetnutih bombi, napadima bombaša samoubica i oružanih grupa. Mete su pripadnici iračkih snaga bezbednosti, ali u nasumičnim napadima masovno ginu i civili. U julu je ubijeno 535 ljudi, što je najviše za poslednje dve godine, a u avgustu je krvavi bilans bio još gori.
Komentari povlačenja po svetskim medijima daleko su od ushićenja. Britanski „Gardijan“ piše da je povlačenje samo puka retorika i da to nije kraj okupacije, opisuje Irak kao napola završenu kuću bez krova i navodi da Amerikanci znaju da zbog toga ne mogu da odu. I komandant američkih trupa u Iraku general Rej Odierno je izjavio da u slučaju potrebe vojnici mogu da se vrate u Irak, a Američki sekretar za odbranu Robert Gejts je ukazao da su SAD otvorene za razgovor, ukoliko bude formirana koaliciona iračka vlada koja želi da razgovara o produženju prisustva američkih vojnika, ali da inicijativa mora da dođe od Iračana.
Povlačenje je manje-više fiktivno i zbog činjenice da u Iraku, pored 50.000 vojnika, ostaje i bar 100.000 plaćenika iz privatnih firmi za obezbeđenje, koje Vašington i neki američki mediji diskretno nazivaju private contractors. Njihov tačan broj se ne zna jer firme koje angažuju plaćenike ne žele da daju tačne podatke, ima pretpostavki i da ih je duplo više. Najpoznatija takva firma je sigurno američki Blekvoter, koja je u udarne vesti dospela pošto su četvorica plaćenika iz ove kompanije dočekani u zasedi i spaljeni u Faludži 2004. godine, kao i kada su njeni pripadnici otvorili vatru i ubili 17 iračkih civila u okolini Bagdada 2007. godine. Sud u SAD odbacio je početkom ove godine sve optužbe protiv petorice radnika obezbeđenja ove firme osumnjičenih za to ubistvo. Osim Blekvotera (firma je inače promenila ime u XE Services LLC), u Iraku rade stotine sličnih firmi.
MRTVI, RANJENI, IZBEGLI: Najavljujući povlačenje iz Iraka, Barak Obama je rekao da su SAD platile visoku cenu da bi „stavile iračku budućnost u ruke iračkog naroda“. Od 19. marta 2003. do 26. avgusta 2010. u Iraku je poginuo 4421 američki vojnik, 32.000 je ranjeno. Britanija je izgubila 179 vojnika. Na počecima ratova u kojima učestvuje Amerika, često se ponavlja priča koja je kružila i kod nas u vreme NATO bombardovanja: da je američka javnost osetljiva kada počnu da im kući stižu mrtvački kovčezi sa telima poginulih vojnika, i da zbog toga kopnene intervencije kod nas neće biti. Kada su u pitanju „mali“ ratovi, kao što je bio naš, i tri zarobljena vojnika su vest, kada su veći interesi u pitanju, ni hiljade mrtvih nije mnogo. Kada je reakcija javnosti na sve veći broj kovčega koji je stizao iz Iraka postala prejaka, sahrane su počele da se obavljaju u tišini, a porast broja poginulih i ranjenih registrovan je kao suvi statistički podatak.
Cena „stavljanja iračke budućnosti u ruke iračkog naroda“ koju je platio sam Irak je mnogo veća, a ta budućnost deluje, blago rečeno, sumorno. Precizan podatak o broju iračkih žrtava okupacione vlasti nikada nisu objavljivale, za razliku od svojih žrtava. U zapadnim medijima se obično pojavljuje brojka od oko 100.000 poginulih Iračana od početka rata, ali organizacija Iraqi Family Health Survey, iza koje stoje Ujedinjene nacije, pretpostavlja da je među Iračanima bilo 151.000 nasilnih smrti samo od marta 2003. do juna 2006. „The Lancet journal“ je 2006. objavio procenu da je do tada bilo 654.965 mrtvih Iračana, od toga 601.027 smrti je prouzrokovano nasiljem. Po proceni Međunarodne organizacije za migracije, IOM, od 2006. do 2010. oko 1,6 miliona Iračana je interno raseljeno, od toga se do sredine 2010. kućama vratilo oko 400.000 ljudi, pre svega u Bagdad. Jordan, Sirija i Egipat primili su preko milion izbeglica iz Iraka.
PORAZNI BILANS I USPESI: Kada Tarik Aziz, bivši irački ministar spoljnih poslova u vreme vladavine Sadama Huseina, kaže da je u Iraku sada mnogo gora situacija nego za vreme Sadamove vladavine, to na prvi pogled može da zvuči kao odbrana režima čiji je on deo bio, ali činjenice potkrepljuju njegove reči. Aziz, inače, kritikuje američkog predsednika Baraka Obamu zbog njegovog insistiranja na što bržem povlačenju trupa iz Iraka, rečima da „zemlju ostavlja vukovima“.
Iračani rasuti po svetu, i arapskom i širem, uglavnom dobro obrazovani, kažu da je Sadam napravio bezbroj katastrofalnih grešaka, od napada na Iran, masovnih ubistava i tlačenja Kurda i šiita, surovog gušenja svakog glasa protiv njegove vladavine, napada na Kuvajt, da je zbog sankcija najviše propatilo obično stanovništvo, ali da je zemlja ipak funkcionisala. Današnji Irak se jedva može nazvati državom. To je podeljena i ruinirana zemlja, sa uništenom infrastrukturom, mnoštvom izbeglica, slabom vojskom i policijom, užasnom korupcijom, u kojoj posle sedam godina okupacione vlasti nisu uspele da obezbede ni stalno snabdevanje strujom i vodom u svim delovima zemlje. No to nije ono najgore.
Pre okupacije, Irak je bio jedna od najsekularnijih zemalja u regionu, u iransko-iračkom ratu za verski fanatizam je optuživan Iran. Od 2003. godine eksplodiralo je nasilje između sunita i šiita, Irak je postao jedno od najjačih uporišta Al kaide, koja nije postojala u toj zemlji u vreme Sadama Huseina, bombaši samoubice su svakodnevica. Svakodnevni su i sukobi između Kurda i Arapa, kao i „obična“ razbojništva. U pojedinim periodima su okupacione vlasti velikim uspehom proglašavale „relativno smirivanje“, kada je umesto stotinak ljudi dnevno ginulo „svega“ desetak ili dvadeset.
Često se tvrdi da su profitirale neke okolne zemlje, poput Irana, čiji uticaj u Iraku raste. Taj uticaj sada jeste jači, ali i za Iran, kao i za Tursku i Siriju, susede Iraka koji na svojim teritorijama imaju veliku kurdsku populaciju, briga je mnogo veća od zadovoljstva što je srušena vlast Sadama Huseina. Na severu Iraka je praktično stvorena nezavisna država Kurda, a nasilje i haos se sa iračke teritorije lako prelivaju i kod suseda.
Neposredni kreatori invazije, poput bivšeg predsednika SAD Džordža Buša i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, i danas tvrde da je svet bez Sadama Huseina bezbednije mesto. Međutim, bivša šefica britanske unutrašnje obaveštajne službe MI5 Eliza Meningem-Bjuler optužila je Tonija Blera da je odlukom da zemlja učestvuje u ratu u Iraku doprineo širenju terorizma i napadima na podzemnu železnicu i autobuse u Londonu 2005. Ona tvrdi da su ratovi u Iraku i Avganistanu radikalizovali celu generaciju mladih muslimana u Britaniji, jer su oni to shvatili kao napad na islam.
Cena koju je teško izračunati je i teško razočaranje među onim delom muslimanskog sveta koji je, poput opoziciono orijentisane iranske omladine, dugo gledao u SAD kao simbol „slobodnog sveta“, da bi bio surovo otrežnjen posle brutalnih posledica okupacije Iraka, zlostavljanja u zatvorima u Gvantanamu i Abu Graibu.
Katastrofalni bilans sedam godina okupacije samo pojačava sećanja na događaje koji su proglašavani ogromnim uspesima okupacionih vlasti. U junu 2006. godine je raketama iz aviona ubijen Abu Musa al Zarkavi, šef Al kaide u Iraku. Gromoglasno likovanje okupacionih snaga zbog „briljantne akcije“ nije umanjila ni činjenica da su sa Zarkavijem poginuli mlada žena i devojčica od pet-šest godina. Ni posle ubistva Zarkavija baš ništa se nije promenilo u turobnoj iračkoj svakodnevici, kao što ništa ne menjaju ni česte vesti o likvidiranju „važnih komandanata Al kaide“ u Iraku i „važnih komandanata talibana“ u Avganistanu, možda i zbog toga što se u ovim zemljama svaki lokalni kabadahija koji je skupio nekoliko ljudi pod oružjem proglasi komandantom.
Uspehom je proglašeno i hapšenje Sadama Huseina krajem 2003. i kasnije suđenje. Huseinu je suđeno jer je u mestu Duđail 1982. godine naredio ubistvo 148 muškaraca u znak odmazde, jer su šiitski pobunjenici u tom gradiću na njega pokušali da izvrše atentat. Kurdi su tražili da mu se sudi i za genocid u Anfalu, kada je 1988. bojnim otrovom ubijeno više desetina hiljada Kurda, a još tokom iransko-iračkog rata Iranci su tvrdili da Sadamova vojska koristi bojne otrove. Svi ti zločini počinjeni su u vreme kada je Husein bio miljenik Zapada kome se sve praštalo jer je smatran efikasnom branom od iranskog fundamentalizma (kažu da je jedan američki zvaničnik iznervirano izjavio kada nije bilo nađeno oružje za masovno uništavanje: „Mora da ga ima, mi smo mu ga dali!“). Husein je pogubljen 30. decembra 2006, a morbidni snimak egzekucije osvanuo je na Jutjubu.
Uspesima su proglašavani i svaki izbori na koje je izašao veliki broj ljudi, kao oni iz decembra 2005, koje više niko ne pamti, ali i ovogodišnji martovski, mada vlada ni posle šest meseci nije sastavljena.
TROŠKOVI I ZARADA: Procenjuje se da je Ameriku rat u Iraku koštao više od 900 milijardi dolara. Nobelovac Džozef Štiglic i profesorka na Harvardu Linda Blajm su izračunali da će konačan ceh biti tri hiljade milijardi dolara, ako se uračunaju svi efekti na budžet i ekonomiju, a Amerikanci tvrde da je izvan vojnih troškova u Irak otišla njihova pomoć u iznosu koji premašuje Maršalov plan za okupiranu Nemačku 1945.
BBC objavljuje da je Britaniju taj rat koštao 9,24 milijarde funti, odnosno 14,32 milijarde dolara. Procenjuje se i da će 50.000 vojnika koji ostaju u Iraku koštati Amerikance 20 milijardi dolara godišnje. Mnogo se priča o troškovima, međutim nema procena o zaradama. Još posle prvog zalivskog rata, unosne poslove poput obnove Kuvajta dobile su firme iz zemalja koje su učestvovale u intervenciji, po formuli „koliki procenat učešća u ratu, toliki procenat u poslovima“, a sa tržišta tih zemalja nestale su firme koje su ranije obavljale slične poslove, poput velikog broja naših građevinskih firmi.
Ne zna se ni gde je nestalo basnoslovno blago opljačkano iz Nacionalnog muzeja Iraka u Bagdadu na samom početku okupacije. Malo je verovatno da je bašibozuk koji je tada snimljen kako razvlači eksponate iz muzeja u ruke dobio i ono što je tamo bilo najvrednije – i plenidba kulturnih dobara prilikom osvajanja se kroz istoriju pažljivo planirala.
Sve nabrojano, međutim, predstavlja sitnicu u odnosu na najveće bogatstvo Iraka. Potvrđene rezerve nafte u Iraku dostižu 115 milijardi barela i treće su po veličini na svetu, posle Saudijske Arabije i Irana, ali bi stvarna količina mogla biti znatno veća.
Neke procene koje navodi londonski „Fajnenšel tajms“, pozivajući se na istraživanje konsalting kompanije HIS, kažu da su zalihe nafte u Iraku oko 216 milijardi barela, što je više od iranskih rezervi. Nije čudo da mnogi sve što se dešava u Iraku zovu „petrodolarski rat“. Onaj ko bude kontrolisao Irak i iračku naftu, u budućnosti će imati moćan adut u rukama, a tu je i centralni položaj Iraka usred nemirnog i naftom prebogatog regiona.
Nije cinično ako se konstatuje da dosadašnji broj poginulih vojnika i troškovi okupacije predstavljaju ulaganje za budućnost. Velike imperije preduzimaju ovakva osvajanja zbog velikih interesa, a povlače se ako instaliraju stabilnu marionetsku vlast ili kada su vojnički poražene, kao Amerikanci u Vijetnamu i Sovjeti u Avganistanu. Ne deluje da se bilo šta od navedenog u Iraku još desilo. U svakom slučaju, za američku ambasadu u Bagdadu zlobnici kažu da je veća od Vatikana, a predsednik Obama je najavio da će SAD nastaviti da podržavaju irački narod i iračku vladu.
Inače, doktor Ajub Barakat sa početka ovog teksta je posle Libije uspeo da ode u Kanadu. Njegova koleginica Bušra se sa porodicom vratila u Bagdad u leto 2003, kada je objavljen kraj ratnih operacija, i od tada o njoj nema vesti.
Kao povod za napad i okupaciju Iraka 2003. godine administracija tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša navodila je pretnju od iračkog oružja za masovno uništenje, pominjala se i saradnja Sadama Huseina sa Al kaidom, želja da se irački narod oslobodi od nepodnošljive diktature. Kada se ispostavilo da oružja za masovno uništenje u Iraku nema, počelo je da se priča o pogrešnoj obaveštajnoj proceni, ali i o opsesiji dinastije Buš Sadamom Huseinom koga, navodno, sa vlasti nije uspeo da ukloni Džordž Buš stariji, pa je misiju preuzeo njegov sin.
Onaj ko veruje da politika velikih sila zavisi od iracionalnih odluka, ličnih naklonosti ili mržnje, mora biti vrlo naivan. Između 1991. i 1998. godine bezbrojne inspekcije UN i Međunarodne atomske agencije nisu u Iraku našle nikakvo oružje za masovno uništenje i svoje izveštaje o tome su redovno objavljivale. Posle prvog rata u Zalivu, iračkog poraza i iscrpljujućih sankcija koje su usledile, Irak je postao oronula zemlja propale privrede, a Sadam Husein je najveća opasnost bio za građane svoje države.
Što se tiče frustracije Džordža Buša starijeg zbog toga što je Husein ostao na vlasti i posle prvog rata u Zalivu, američka vojska se jeste zaustavila pred Bagdadom, ali Sadamov ostanak na vlasti bio je odličan izgovor za SAD da dobiju vojna uporišta u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Kataru, Bahreinu i Omanu, i osiguraju stalno prisustvo u regionu.
Između leta 2009. i januara 2010. godine vlada Iraka je zaključila deset sporazuma sa najvećim svetskim naftnim kompanijama, kao što su British Petroleum, Exhon Mobil, Royal Dutch Shell, Conoco Philips, Occidental Petroleum, kineski CNPC. Bagdad je najavio da namerava da u toku narednih sedam godina poveća proizvodnju nafte za pet puta, sa sadašnjih 2,4 na 12 miliona barela dnevno. Stručnjaci predviđaju da bi Irak tako zamenio Saudijsku Arabiju kao najveći svetski izvoznik nafte. Značaj iračke nafte povećavaju i najave strožih sankcija Iranu zbog razvoja nuklearnog programa, kao i katastrofa poput one u Meksičkom zalivu, koja je pojačala strahove zbog naftnih bušotina na morskom dnu.
