Zatočenici „pustinjskog kraljevstva“

Ekskluzivno za „Vreme“ iz Pjongjanga

Od aerodroma putujete ka cilju petnaestak minuta i vožnja protiče u tišini. „Veliki vođa“, čovek koji je zvanično i dalje predsednik Severne Koreje iako je umro 1994, leži u staklenom sanduku u središtu mračnog mauzoleja. Korejci se u tišini poklone četiri puta napuštajući grob Kim Il Sunga, a žene brišu suze.

U sobi pored kovčega u ogromnoj palati Kumsusan posetioci mogu da se dive Kim Il Sungovom železničkom vagonu, mercedesu 600 SEL, kao i poklonima koje je dobijao iz celog sveta. Tu su i jugoslovenska „Velika zvezda“ i dokaz da je počasni građanin Beograda – čast mu je ukazana 1984. godine.

Ova zemlja nije bez razloga dobila nadimak „pustinjsko kraljevstvo“. Severna Koreja je skoro šezdeset godina izolovana od sveta, a njeni stanovnici su zatočenici, i tek ponekom strancu je dozvoljeno da je poseti. Sada, međutim, dugo pošto je komunizam nestao u takoreći svakom delu sveta, i ovde su bojažljivo počele perestrojka i glasnost.

Na primer, u okviru pokrivene pijace Tongil u Pjongjangu svet se tiska oko štandova s televizorima, odećom, hranom, kozmetikom i svakakvom drugom robom. Pijaca je privatna i otvorena je tek prošlog oktobra. Na njoj se mogu kupiti razne stvari kojih nema u državnim radnjama, što će reći – u svim drugim radnjama.

Ekonomske reforme počele su u julu 2002, a to što su privatne pijace postale legalne, ne znači da Kim Džong Il, Kim Il Sungov sin, hoće da ide toliko daleko da dozvoli i privatne prodavnice.

Pjongjang je grad solitera, s malo automobila i mnogo pešaka na ulicama. U centru grada obezbeđenje čuva kapiju za deo grada koji stranci nazivaju „zabranjeni grad“. Tu žive najviši partijski funkcioneri. Noću su mnogi delovi grada u mraku jer u zemlji vlada hronična nestašica struje.

Ekonomske reforme počele su vladinim dekretom kojim su ukinute subvencije državnim preduzećima, a radnicima su plate počele da se isplaćuju po učinku, pijace koje su do tada bile samo tolerisane, legalizovane su, a uredba je dozvoljavala i državnim preduzećima da na njima prodaju i drugu robu a ne samo hranu. Porasle su plate, ali i cene.

DA AMERIKA NE SAZNA: U ovom trenutku veoma je teško proceniti uspeh ovih reformi. Nedostupni su i najosnovniji statistički podaci. Na primer, profesor Li Gi Song, poznati ekonomista i član Akademije nauka u Pjongjangu, kaže da ne zna kolika je stopa inflacije. A možda neće da kaže. Na kraju, ipak kaže: „Ne želimo da objavljujemo sve podatke da SAD ne vide koliko smo siromašni. Ukoliko se ogolimo pred Amerikom, napašće nas kao što je napala Avganistan i Irak.“

Jasno je da su se reforme već snažno odrazile na društvo, ali kakav će učinak imati u budućnosti ostaje nejasno. Većina ljudi se oslanja na sledovanja i tako nabavljaju osnovne namirnice. Ali, to nije dovoljno a hrana koju prodaju privatnici preskupa je.

U želji da raskrsti sa svime što ima veze sa SAD, pa i s američkom „imeprijalističkom valutom“, vlada je odlučila da se sve strane transakcije obračunavaju u evrima. Po zvaničnom kursu evro vredi 171 severnokorejski von. A, u stvari, po poluzvaničnom kursu, evro vredi preko 1400 vona.

Konobarica u restoranu u Pjongjangu zarađuje oko 2200 vona. Plata službenika iznosi oko 2700 vona. Zemljoradnik na državnom poljoprivrednom dobru zarađuje oko 1700 vona, kao i vaspitačica u obdaništu, a penzioneri dobijaju između 700 i 1500 vona. Ali zato zavarivač u uspešnoj fabrici koja posluje s inostranstvom može da zaradi i do 5000 vona mesečno.

Stanovanje, lečenje i obrazovanje su besplatni, a zaposleni u javnim službama u Pjongjangu dobijaju dvostruka sledovanja hrane u odnosu na ostale, ali misterija ostaje. Kako toliko ljudi s tako mizernim primanjima može sebi da priušti uvozni televizor na pijaci Tongil kad on košta oko 72.000 vona? Ili drugu robu? Muški sako proizveden u Severnoj Koreji u proseku košta oko 4500 vona. Ko to može da priušti kad većina zarađuje oko 2700 vona mesečno?

A ima još jedna misterija. Pjongjang je pun restorana i oni su mahom puni. A i hrana je dobra. Ali, opet, cena jednog jela je u vrednosti prosečne plate.

POČINjU REFORME: Očigledno, izvestan broj Korejaca dobija novac iz inostranstva, naročito oni čiji rođaci žive u Južnoj Koreji ili u Japanu. Neki imaju i dodatne prihode, pogotovo oni koji se bave nekim biznisom. Ali, ko su ljudi koji voze mercedese i ćaskaju mobilnim telefonom? Stranci svoje telefone moraju da ostave na aerodromu.

Od stranih novinara se nikada ne odvajaju vladini službenici, a moj pratilac mi je priznao da je i za njega zagonetno pitanje – ko ima para. A kad sam ga ponovo pitao da mi to objasni, on mi je odgovorio: „Prvo vi napišite lepe stvari o našoj zemlji, a onda ćemo vam dozvoliti da se vratite, pa ćemo vam objasniti.“

Diplomate kažu da su predstavnici humanitarnih organizacija primetili da je broj preduzeća porastao tokom prošle godine. Ona su nominalno u državnom vlasništvu, ali ponekad je suosnivač strani partner, najčešće Korejac iz Japana. I tu možda leži rešenje zagonetki.

Zahvaljujući julskim reformama iz 2002, preduzeća imaju slobodu o kojoj su ranije mogla samo da sanjaju. Čini se da ona posluju kao privatna preduzeća, a da direktori mogu da raspolažu prihodom po svojoj zamisli. Pošto su deo državnog sistema, to im omogućava velike prihode zahvaljujući monopolu. Autonomija se, izgleda, ogleda u tome da direktori za potrebe firme sebi pribavljaju fina kola i mobilne telefone.

Ko je, onda, na gubitku a ko na dobitku zbog reforme? Vladini službenici i činovnici, naročito oni van prestonice, dobijaju udvostručena sledovanja hrane, ali nemaju nikakve šanse da poboljšaju produktivnost, i oni jedva sastavljaju kraj s krajem.

Na dobitku su seljaci koji viškove sada mogu da prodaju na tržnicama. Ali, dve trećine stanovnika Severne Koreje živi u gradovima, a ova država ima 18 odsto poljoprivrednog zemljišta.

Severnokorejska privreda je uglavnom potpuno zastarela. Veći deo Pjongjanga mahom ima struje celog dana. Ali, ostatak zemlje nema. Uprkos pričama o high–tech revoluciji, nema pristupa interentu, mada nekolicina može da koristi samo elektronsku poštu. Stranci govore o „zarđalim“ pogonima propale teške industrije, grupisanim na istoku zemlje. Šta se dešava s radnicima koji tamo rade? Čini se da je ogroman, ali nepoznat broj radnika prebačen na rad u poljoprivredu. I najmanje parčence zemlje pogodne za poljoprivredu sada se obrađuje. Nepoznat je i podatak koliko bivši radnici u propalim fabrikama danas zarađuju.

Potrebna je sva raspoloživa radna snaga za poljoprivredu jer nema goriva za mehanizaciju, pa sve mora da se radi rukom. Volovske zaprege čest su prizor na poljima.

ŽRTVE GLADOVANjA: Iako pijacâ ima mnogo, to ne znači da hrane svuda ima dovoljno. U Pjongjangu ponuda proizvoda i robe raste. U državnim radnjama može se naći nešto hrane, ali ne i mesa i povrća. A van prestonice hrane je još manje.

Niko ne zna koliko je tačno ljudi umrlo od gladi između 1995. i 1999. godine. Procene se kreću od 200.000 do 3.000.000. Zvaničnici gradića Pukčang, oko 100 kilometara severno od Pjongjanga, kažu da je tamo bar pet odsto dece i dalje neuhranjeno i slabo. U Hojčangu, 60 kilometara zapadno od Pjongjanga, neuhranjene dece je i deset odsto, prema podacima koje je Svetski program za hranu UN-a dobio od škola. Prema rečima Masuda Hajdera, visokog zvaničnika UN-a u Severnoj Koreji, najveći broj porodica troši 80 odsto svojih prihoda na hranu. Svetski program za hranu pomaže šest i po miliona ljudi u zemlji koja broji 23 miliona stanovnika.

Ali, situacija se popravlja. U saradnji sa Svetskim programom za hranu i UNICEF-om vlasti su u dva navrata obavile istraživanja, 1998. i 2000. godine, i podaci pokazuju da je zdravlje dece znatno poboljšano za te dve godine.

Podaci pokazuju i da je smanjen broj dece koja zbog neuhranjenosti ostaju niskog rasta, sa 62,3 odsto koliko ih je bilo 1998, na 39,2 odsto u 2000. Ako bi se danas obavilo slično istraživanje, rezultati bi bili još bolji. Ipak, prema izveštajima UNICEF-a, iako deca danas ne umiru od gladi, ona svejedno umiru od dijareje i oboljenja respiratornih organa prouzrokovanih neuhranjenošću.

Ako ste iz Evrope, i uđete u razred s jedanaestogodišnjacima, decom koja su bila veoma mala u doba gladi, bićete šokirani. Pomislićete da ste među prvacima. A deca koja su najviše stradala od neuhranjenosti izgledaju kao da im je pet godina.

Njihov nastavnik Ri Gvan Sun kaže da deca koja su mnogo propatila u godinama gladi i danas trpe posledice neuhranjenosti, koja se nije odrazila samo na njihov rast. Na časovima fizičkog teško im je da drže korak s drugom decom. „Skloni su gripu i upali pluća, imunitet im je jako slab. Takođe, imaju teškoća pri učenju i pamćenju u odnosu na drugu decu.“

Pijeret Vu Ti iz UNICEF-a kaže da je njenoj organizaciji i drugim agencijama UN-a teško da sakupe novac za pomoć Severnoj Koreji zbog njenog lošeg imidža u svetu. „Ovde je vanredno stanje hronično, a da bi se zemlja oporavila, neophodna su sredstva kao i za Avganistan i Irak“, kaže.

Sumornu sliku potvrđuje i Eigil Sorensen iz Svetske zdravstvene organizacije UN-a. On kaže da van prestonice malo šta funkcioniše. Nedostaju lekovi i medicinska oprema, većina bolnica nema tekuću vodu ili grejanje i zemlja nije u stanju da izađe na kraj s nekom zdravstvenom krizom.

Kako se konfliktu između SAD i Severne Koreje zbog nuklearnog naoružanja ne vidi kraj, SAD će ovu zemlju i dalje držati pod sankcijama.

Nakon što su pregovori pet zemalja iz regiona, uključujući i Kinu, propali prošlog meseca, Koreja može da nastavi po starom. Iako su ekonomske reforme život nekima učinile lakšim, Kim Džong Il naprosto nema pristupa većim finansijskim sredstvima, ni kreditima Svetske banke.

IPAK, PROMENE: U izveštaju koji je nedavno objavio američki Stejt department tvrdi se da je „vrlo verovatno“ da je Severna Koreja „proizvodila i prodavala heroin i druge narkotike drugim zemljama“, i da iza toga stoji država. Oni koji su pobegli iz Severne Koreje kažu da je najmanje 200.000 ljudi na prinudnom radu u logorima. Zvaničnici opovrgavaju ovakve tvrdnje. Tae Jong Ho iz ministarstva spoljnih poslova kaže: „Nema nikakvih logora i vlasti ne krše ljudska prava.“

U Severnoj Koreji promene su krenule. I to velike, ako se ima u vidu startna pozicija ove zemlje. Ali, izvesno je da će zemlja ostati izolovana, ukoliko ne popravi odnose sa SAD i svoj imidž u svetu. Ekonomske reforme, bez otvaranja ka svetu, ne mogu same od sebe iz korena da izmene privredu zemlje i unaprede životni standard građana. Stranih investicija ima tu i tamo, a biće ih još, naročito u privrednoj zoni Kaesong, na granici sa Južnom Korejom, ali to nije dovoljno da bi se privreda u potpunosti modernizovala. Zvaničnici Severne Koreje svesni su toga, ali dodaju da SAD žele da „uguše“ njihovu zemlju. Možda su u tome i u pravu.

U ovoj zatvorenoj zemlji nema traga političkoj opoziciji, ali ponegde, a naročito u unutrašnjosti, „glasnost“ je u vazduhu.

Upitan da li raste gnev kod onih koji ne mogu da profitiraju na ekonomskim reformama, jedan zvaničnik iz Hoičhanga odgovara: „Svi su svesni situacije u našoj zemlji. Iako je situacija teška, ljudi se nadaju da će jednog dana moći više da proizvedu i više da zarade. Zato se zasad niko ne buni zbog reformi.“ Zasad…