Zastraši pa vladaj

Na vanrednim parlamentarnim izborima u Austriji održanim u nedelju pobedio je Viktor Orban. Pobedila je Marin le Pen. Pobedili su Donald Tramp i Bregzit. Dobro, možda su ove tvrdnje nekih levo orijentisanih političkih mislilaca preterane, ali na izborima u Austriji jesu pobedu odneli desna ideologija, populizam, strah od migranata i drugi iracionalni strahovi.

Ili slikovitije, sudeći prema liberalnim medijima na nemačkom govornom području: pobedili su islamofobija, strah da će tamnoputi muškarci silovati plavooke žene, strah od gubitka identiteta, nacionalne kulture, vere. Pobedio je strah da će nehrišćani otimati radna mesta hrišćanima. U zemlji u kojoj je u januaru ove godine registrovano 8.773.686 stanovnika, pobedio je strah da bi migranti mogli da ugroze životni standard starosedelaca. Od početka ove godine do avgusta, azil je u Austriji zatražilo 17.100 izbeglica; još 2015. bilo ih je 88.340; 2016. godine 42.285. To su brojke koje realno ne mogu da ugroze Austriju. Ipak, pitanje migranata bilo je dominantno tokom izborne kampanje.

DESNA IDEOLOGIJA: Pobednik vanrednih parlamentarnih izbora održanih u nedelju je čovek koji je potpirivao taj iracionalni strah, a onda sebe predstavio kao čuvara Austrije od najezde izbeglica; čovek koji je ponosno isticao da je on lično zatvorio Balkansku rutu, šef Narodne partije, dosadašnji ministar spoljnih poslova, tridesetjednogodišnji Sebastijan Kurc. Pod naslovom „Automat za populizam“ nemački „Cajt“ opisao je Kurcovu kampanju u tri reči: „migranti su krivi“. Pobednik austrijskih izbora je pokazao, piše „Cajt“, kako to izgleda kada demohrišćanska partija preuzme ulogu ekstremne desnice.

Šef ultradesne Slobodarske partije Hajnc Kristijan Štrahe izjavio je da je svakako pobedila njihova ideologija jer je za nju glasalo gotovo 60 odsto Austrijanaca. „Cajt“ piše da je mladi ministar spoljnih poslova Kurc zaista „gotovo u celosti“ preuzeo antimigrantski program desnih populista. Shvatio je strahove Austrijanaca i zajahao na njima.

Kurc je nova politička zvezda ne samo u Austriji, već i u Evropi. Sva je prilika da će postati i najmlađi predsednik vlade, i to, kako predviđaju austrijski mediji, najverovatnije u koaliciji sa Slobodarskom partijom, koja je sestrinska partija francuskog Nacionalnog fronta, a čiji lideri čak i ne skrivaju svoje veze i simpatije sa neonacističkom scenom. Pre sedamnaest godina, kada su narodnjaci kao drugi po snazi izigrali socijaliste i napravili vladu sa ultradesničarima njihovog tadašnjeg vođe Jerga Hajdera, ostatak Evropske unije je zgroženo uveo Austriji sankcije. Evropa se u međuvremenu promenila, svikla na postojanje neliberalnih, desnih, šovinističkih partija, na autokrate kao što su Orban u Mađarskoj ili Kačinjski u Poljskoj, koaliciona vlada Narodnjačke i Slobodarske partije ne bi više izazvala nikakve proteste.

SAMOPROMOTER: Kurca, koji uživo izgleda još mlađe nego na fotografijama, upoređuju sa, doduše ne baš toliko mlađanim, ali veoma mladim predsednikom Francuske Emanuelom Makronom. Obojica predstavljaju novi tip evropskih političara: ideološki neuhvatljivi, oportuni, elokventni, veoma vešti u samopromociji, političari koji od sebe prave brend, koji partiju podređuju sebi, koji sa dečačkim šarmom ulivaju nadu, prodaju slike bolje budućnosti, predstavljaju se kao borci protiv učmalog sistema, iako su već dugo u politici, prodaju mnogo forme sa malo sadržaja, i sve to čine kao PR stratezi, marketinški stručnjaci, a ne kao šefovi ozbiljnih političkih partija. Bečki „Standard“ piše da je Kurc pomno proučio Makronov slavodobitni put ka vlasti. Umereni kritičari kažu da i jednom i drugom treba dati šansu da urade što su naumili. Manje umereni kritičari kažu da bi trebalo da nam saopšte šta su zapravo naumili.

Makronu, koji je pred izbore u Francuskoj tek bio osnovao pokret „U marš!“, bilo je kudikamo lakše da se predstavi kao neprikosnoveni lider novog pokreta od Kurca, koji je došao na čelo jedne tradicionalne narodne partije. Mladi čovek je prvo nekoliko meseci pre izbora pokorio Narodnu partiju, dobio daleko veća ovlašćenja nego što su ih partijski šefovi ikada do tada imali, i onda uspeo da ubedi Austrijance, kojima je bilo preko glave velike koalicije između narodnjaka i socijaldemokrata, da će upravo narodnjačka partija pod njegovom komandom reformisati i modernizovati učmali, mada funkcionalan austrijski politički sistem, koji je sama decenijama stvarala sa pozicije vlasti. Pored migrantske teme, i tu je ušao u jezero u kome pecaju slobodarci.

Učinio je to prvo vizuelno: tradicionalno crnu partijsku boju zamenio je tirkiznom. Onda je, kad god spominje partiju, počeo da govori o „novoj“ Slobodarskoj stranci; kandidovao se umesto ispred Narodne partije kao šef „Liste Sebastijan Kurc – Nova narodna partija“; preuzeo je antimigrantski program od desničara, obećavao da će posle Balkanske rute zatvoriti i migrantsku rutu preko Sredozemnog mora, još kao ministar spoljnih poslova pokazivao je najoštrije zube predsedniku Turske Tajipu Redžepu Erdoganu. Kurc je sebi napravio imidž političke pop-zvezde, narodnjačkog mesije, na koga se decenijama čekalo. Upalilo je: već otpisane narodnjake doveo je tako do pobede.

Njegova parola bila je: Promene. Njegov nastup samosvestan, a ipak je delovao skromno. Kao ministar spoljnih poslova leteo je linijskim avionima, naravno ekonomskom klasom. U kampanji je delovao kao neko ko tačno zna šta hoće, a ipak je relativno opušten. Odrastao u Beču u građanskoj porodici, sa „pravim mirisom štale“ austrijskog sela u kome mu žive baba i deda, mogao je da se obrati svima. Austrijski nedeljnik „Profil“ nazvao ga je „najslađim iskušenjem“ otkako postoji populizam.

Narodnjaci su na izborima 2002. dobili 40 odsto. Pre nego što je Kurc preuzeo partiju, istraživanja javnog mnjenja davala su im mizernih dvadesetak odsto, a on je prebacio preko 30 odsto i sunovrat pretvorio u pobedu.

ilustracija: profil.at

BAUK ZA EVROPU: Cena toga je da jedan deo nemačkih novina piše o izborima u Austriji kao o „trijumfu populizma i udarcu na liberalne, otvorene snage u Evropi“, na njene demokratske vrednosti. Provejava bojazan da bi „zapadna zemlja“ Austrija mogla da se „orbanizuje“. Strah izaziva i veliki uspeh Slobodarske partije koja je prebacila 26 odsto, koja će najverovatnije ući u vladu, i koja nije pobedila samo zato što je Kurc napravio salto udesno i ukrao im šou.

I to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, sa visokim životnim standardom, sa niskom nezaposlenošću od šest odsto, sa jednim od najdelotvornijih socijalnih sistema u Evropi, a u kojoj se ipak nagomilavao neodređeni bes prema postojećem stanju. Bilo je dovoljno da šef jedne tradicionalne, građanske partije počne da se razbacuje ksenofobičnim parolama i da veliki broj Austrijanaca potrči za njim.

TIRKIZNO–PLAVA KOALICIJA: Korak po korak desničarska Slobodarska partija je decenijama zauzimala prostor u austrijskom društvu. Hajder ju je bio odveo do neslućenih visina, Štrahe joj vratio staru snagu posle mnogobrojnih korupcionaških afera i međusobnih svađa. Partija na koju su ranije gledali kao na neonacistički „alpski folklor“, piše „Cajt“, u međuvremenu jedri na moru evropskog desnog populizma zajedno sa francuskim Nacionalnim frontom i Alternativom za Nemačku. Slobodarci su islamofobični, nacionalistički, skeptični prema Evropskoj uniji. Neonacizam, nemački nacionalizam i antisemitizam su kod njih čak jače izraženi nego kod Nacionalnog fronta Marin le Pen.

Kurc bi sada sa Slobodarskom partijom trebalo da napravi koalicionu vladu. Izraelsko-austrijski pisac i istoričar Doron Rabinovici ovako opisuje razliku između te dve partije: „Slobodarci su populisti ne bi li unovčili svoj desni ekstremizam. Narodnjaci su populisti ne bi li upecali birače koji koketiraju sa desnicom.“ Za razliku od Štrahea, Kurc se distancira od Alternative za Nemačku, kategorički odbija ideju o izlasku Austrije iz EU i kritikuje rasističke ispade kod slobodaraca. Upravo bi spoljnopolitičke teme mogle da budu najveća prepreka prilikom koalicionih pregovora, mada obojica imaju veoma dobar odnos pun razumevanja sa Viktorom Orbanom, na opšte zgražanje Berlina ili Pariza.

Austrijski analitičari najverovatnijom smatraju tirkizno-plavu koaliciju ove dve partije. Ne isključuju, međutim, sasvim ni nastavak velike koalicije, čak ni da socijaldemokrate, druge po snazi, ponude slobodarcima širokogrudo koaliciju i tako zadrže mesto premijera; takva koalicija već postoji u pokrajini Burgenland. No, to je ne samo najmanje verovatno, već bi bilo pogubno za austrijsku socijaldemokratiju.

PORAZ SOCIJALDEMOKRATA: Pre samo godinu dana favorizovane socijaldemokrate nisu izdržale frontalni napad naprednjaka tokom kampanje. Kola su definitivno krenula nizbrdo kada su uhvaćeni u prljavoj kampanji u kojoj su raznorazne prljave naloge na društvenim mrežama podmetali narodnjacima. Kampanju su poverili izraelskom ekspertu Talu Zilberštajnu, koji je u međuvremenu priveden u Izraelu zbog nekih drugih kriminalnih aktivnosti. Kancelar Kristijan Kern, koji je sa mesta šefa železnice pre samo godinu dana došao u politiku i na čelo partije, uspeo je na kraju malo da izgladi stvar upozoravajući na tirkizno-plavu opasnost i stavljajući akcenat na veću ravnopravnost prilikom raspodele viška vrednosti, podsetivši tako na tradicionalne vrednosti socijaldemokratije. Ali, to nije bilo dovoljno.

Porazu levice pridoneo je i krah Zelenih. U trenutku kada ovaj tekst nastaje, još se broji preko 700.000 glasova koji su poslati poštom, a Zeleni se još uvek nadaju da će preći cenzus od četiri odsto.

I izbori u Austriji su pokazali da su tradicionalne političke partije u krizi i da nastupa novo doba u kome marketinški podobni lideri ili pokoravaju partijske organizacije, ili osnivaju pokrete pod parolom „promena“ i „nove nade“. Filozof Jirgen Habermas je tim povodom napisao: „Ko se uzdigne iznad partija nije nepolitičan, već opasan“, a bivši socijalistički kancelar Franc Vranicki je izjavio: „Ne bacajte partije u đubre i nemojte grčevito da se držite jedne osobe.“ Pod naslovom „Lista Ja i partije onih drugih“ bečki „Standard“ piše da šest od deset partija koje su prošle nedelje izašle na izbore, ne žele da budu partije i postavlja pitanje da li dolazi kraj klasičnom partijskom sistemu.