Rusija i Kina su 4. oktobra u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija stavile veto na nacrt rezolucije, kojom se sirijskom režimu preti novim sankcijama zbog nasilnog gušenja demonstracija. Rezoluciju su sastavile Francuska, Britanija, Nemačka i Portugalija. Predlagači su navodno tri puta menjali tekst nacrta u nastojanju da privole Rusiju i Kinu da se barem uzdrže od veta, ali to nije pomoglo. Za rezoluciju je glasalo devet zemalja, uzdržali su se Južna Afrika, Indija, Brazil i Liban, a Kina i Rusija su bile odlučno protiv. Da dve zemlje istovremeno ulože veto dešavalo se i ranije (vidi okvir), ali čini se da glasanje o Siriji ima mnogo veći značaj od sličnih događaja u prošlosti.
Suzan Rajs, ambasadorke Sjedinjenih Američkih Država pri UN žestoko je reagovala na veto Rusije i Kine. Ona je izjavila da su SAD besne zbog takvog razvoja događaja, optužujući Rusiju i Kinu da prodaju oružja režimu u Siriji pretpostavljaju demokratskim težnjama stanovništva ove zemlje. „Hrabri sirijski narod sada može jasno da vidi ko podržava njihove vapaje za slobodom, a ko ne“, rekla je, prilično patetično, Rajsova i dodala da je Vašington „užasnut“ rezultatom glasanja. Za Alena Žipea, francuskog ministra spoljnih poslova, dan neusvajanja rezolucije je „tužan dan za sirijski narod i za SB“. Žipe i njegov nemački kolega Gvido Vestervele su poručili da će njihove zemlje nastaviti da podržavaju sirijski narod i da vrše pritisak na režim u cilju promene vlasti i sprovođenja reformi.
Francuski ambasador pri UN Žerar Aro rekao je da su zemlje predlagači učinile „brojne ustupke“ Rusiji i Kini kao i zemljama koje su se uzdržale od glasanja. Aro i njegove kolege kažu da je jedan od ustupaka bio i upotreba izraza „ciljane mere“, koji je u predloženoj rezoluciji zamenio reč „sankcije“. Između ostalog, u rezoluciji se snažno osuđivalo „ozbiljno i sistematsko kršenje ljudskih prava“ i zahtevalo da sirijske vlasti odmah okončaju nasilje, a ukoliko se to ne desi, u roku od 30 dana uvele bi se „ciljane mere“. Međutim, terminologija nije pokolebala Ruse i Kineze.
Mada se u SB diskutovalo o Siriji, svima je bilo jasno da iznad svega što se govori lebdi senka Libije. Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je, pravdajući upotrebu veta, rekao da su autori teksta rezolucije odbili da uvrste ruski predlog odredbe o zabrani strane vojne intervencije u Siriji, i da bi predložena rezolucija otvorila put vojnoj akciji. „To znači samo jedno, da naši partneri u SB UN ne isključuju ponavljanje libijskog scenarija“, rekao je Medvedev. Prema njegovim rečima, stav Rusije je da rukovodstvo Sirije treba da izvede promene u zemlji, a da će morati da ode ako nije u stanju da to učini.
I ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin rekao je da Rusija nije advokat Bašara el Asada, da ne prihvata nasilje i osuđuje gušenje mirnih protesta u Siriji, ali da se Moskva protivi sankcijama zato što mnogi Sirijci ne podržavaju antirežimski pokret. Dodao je i da poslednji događaji svedoče da radikalna opozicija ne krije svoja ekstremistička raspoloženja i prelazi na taktiku otvorenog terora, i da se veća pažnja mora posvetiti nasilju koje čine pristalice opozicije. Sa kineske strane su stigla štura saopštenja da je Peking zabrinut zbog nasilja nad civilima i da se zalaže za reforme u Siriji, ali da se protivi pretnjama sankcijama zato što smatra da bi to dodatno zakomplikovalo stanje u Siriji.
SAVET KAO RING: Prema povelji Ujedinjenih nacija, osnovna nadležnost Saveta bezbednosti je održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, a njegove rezolucije su obavezujuće za sve članice UN. U praksi, u Savetu se uglavnom prepliću interesi velikih sila, njihovih saveznika, procenjuje se snaga ili trenutna slabost druge strane, pokazuju se mišići. SAD i njeni evropski saveznici godinama pokušavaju da na dnevni red SB uvedu i pitanja kao što su demokratičnost režima u nekim zemljama, čemu se protive Rusija i Kina, koje tvrde da je to nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari suverenih država.
Ako je do principa, i intervencija u Libiji je bila mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje, ali su Peking i Moskva bili uzdržani prilikom glasanja u martu. Tadašnja rezolucija otvorila je put da se legalizuje vazdušna kampanja NATO-a, čiji je krajnji cilj bio rušenje sa vlasti Moamera el Gadafija. Teško je verovati da Rusi i Kinezi nisu znali čemu rezolucija vodi i šta će se u Libiji dešavati. Obe zemlje bile su ekonomski prisutne u Libiji, naročito Kina. Čak 30.000 kineskih radnika evakuisano je iz te zemlje na početku sukoba. Rusiju i Kinu su nove libijske vlasti upozorile da neće imati pristup poslovima u ovoj zemlji kao ranije, zbog izostanka podrške pobunjenicima, ali i to je nešto sa čim su ove zemlje morale računati. Ipak, Moskva i Peking su bez velikog protivljenja još na početku sukoba odlučili da Gadafija i Libiju prepuste sudbini, možda i zbog događaja za koje se moglo pretpostaviti da će uslediti u bliskoj budućnosti.
Sirija je očigledno mnogo važniji slučaj i za Rusiju i za Kinu. Da nije tako, veto ne bi bio dvostruko podvučen. Interes Rusije je jasno vidljiv. Veze ondašnjeg SSSR i Sirije bile su čvrste još od pedesetih godina dvadesetog veka. Uz ekonomsku i tehničku pomoć Sovjetskog Saveza u ovoj zemlji je urađeno mnogo važnih projekata, u SSSR je obrazovano oko 70.000 Sirijaca, sirijska vojska koristila je sovjetsko oružje i tehniku. Posle raspada SSSR, uticaj Rusije na Bliskom istoku, pa i u Siriji, drastično je opao, ali Rusija poslednjih godina pokušava da ponovo bude važan igrač u regionu, a tu je Sirija, kao stari saveznik, jedan od najvažnijih faktora.
RUSKI I KINESKI INTERES: U maju 2010. godine Siriju je posetio Dmitrij Medvedev, kao prvi ruski predsednik koji je to učinio još od raspada Sovjetskog Saveza. Potpisana je deklaracija o oživljavanju odnosa u oblasti turizma, obrazovanja, energetike, trgovine, vojnih pitanja, a jedna od najvažnijih tema ticala se sirijske luke Tartus. Sovjetska vojna baza je u Tartusu osnovana još 1971. godine i u nju su redovno pristajali brodovi sovjetske flote u Sredozemlju. Kada se SSSR raspao, u bazi je ostalo samo pedesetak mornara, smanjene su tehničke mogućnosti za remont brodova. Od septembra 2008. godine Moskva i Damask vode pregovore o pretvaranju te luke u trajnu rusku mornaričku bazu. Za Rusiju je to pitanje izuzetno važno, kako zbog prisustva njene flote u Mediteranu tako i zbog nedoumica oko Crnomorske flote. Crnomorska flota je stacionirana u Sevastopolju, na Krimu, ali nije sigurno da će ukrajinske vlasti produžiti ugovor koji ističe 2017. godine, na osnovu koga flota tu boravi. U Tartus su 2008. godine, tokom borbe sa somalijskim piratima, svraćali brodovi iz ruske flote.
Što se tiče ekonomskih interesa, prodaja ruskog oružja Damasku sigurno nije zanemarljiva stavka, ali se čini da ekonomija u slučaju Sirije ni za Ruse ni za Kineze nije primarna briga. Mada se kao jedan od razloga pojačanog interesovanja Kine za Siriju pominje nafta, Sirija u tom pogledu ne može da se meri sa ostalim zemljama u regionu, ili sa afričkim zemljama bogatim naftom, u kojima je Kina već godinama prisutna. Rezerve u ovoj zemlji su male, nafta nije vrhunskog kvaliteta, ali se četvrtina državnog budžeta ipak puni izvozom nafte. Gotovo sav izvoz ide u Evropu, pa će sankcije na uvoz nafte iz Sirije koji su uvele zemlje EU i SAD sigurno finansijski pogoditi ovu zemlju.
Veto Rusije i Kine može se objasniti željom da se osnaži i sačuva politički uticaj u regionu, kao i željom da se zaustavi rušenje nepodobnih režima pod maskom borbe za demokratiju, za šta je, što se vidi na primeru Libije, potrebno sve kraće vreme i sve manje izgovora. Moguće je, međutim, da je to posledica događaja koji se tek naziru iza „sirijskog slučaja“. Sergej Lavrov, ministar inostranih poslova Rusije, izjavio je da je Rusija protiv mešanja Saveta bezbednosti u situaciju u Siriji iz više razloga. „Prvo, situacija ne predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, drugo, Sirija je veoma važna država na Bliskom istoku i destabilizacija Sirije odraziće se daleko iza njenih granica“, naveo je Lavrov. Ruski zvaničnici sve češće javno tvrde da demonstranti dobijaju instrukcije, ali i oružje od zapadnih zemalja koje su u prvom redu kada se osuđuje vlast Bašara el Asada.
Sirija i njeni susedi Liban, Izrael, Irak, Jordan, Turska nalaze se na nezgodnom području gde je mir izuzetak, a problemi pravilo. Međutim, „destabilizacija Sirije daleko iza njenih granica“, koju je pomenuo Lavrov, odnosi se sigurno i na zemlju koja se ne graniči neposredno sa Sirijom. Iran je blizak saradnik režima Bašara el Asada, i nije malo onih koji misle da zapadne zemlje, predvođene Sjedinjenim Državama, preko Sirije ciljaju ovu državu. Ako se trenutna situacija posmatra iz tog ugla, onda je reakcija Rusije i Kine još jasnija. I strateški i ekonomski interesi obe zemlje u Iranu su previše veliki da bi dopustili sebi da mirno gledaju kako se plamen „arapskog proleća“ približava granicama te države.
LIBIJSKI MODEL: Veto koji su Rusija i Kina uložili na rezoluciju o Siriji sam po sebi ne mora da znači mnogo što se tiče budućih zbivanja u ovoj zemlji. Veliko je pitanje kako će se dalje razvijati situacija u Siriji, a najmanje verovatna deluje mogućnost smirivanja i povratka na stanje identično onom pre početka nemira. Pošto je Gadafi izgubio vlast, mada rat u Libiji nije potpuno završen, čini se da se pažnja okreće ka Siriji. SAD i njeni saveznici sve jasnije pokazuju da žele pad režima u Damasku, pozivajući zemlje regiona da im se u tome pridruže. Turski premijer Tajip Erdogan najavio je da će njegova vlada uvesti sopstvene sankcije Siriji. Turska i Sirija su imale prijateljske odnose, ali posle kritika na račun Bašara el Asada zbog nasilnog suzbijanja protesta, po rečima Erdogana, Turska više nema nikakve kontakte sa zvaničnim Damaskom. Arapska liga je donekle uzdržana, ali Saudijska Arabija, najvažniji saveznik SAD u regionu, odavno poziva na okončanje Asadove vlasti.
Primena libijskog modela u Siriji i neke vrste intervencije zapadnih zemalja ne mogu se odbaciti u budućnosti, šta god o tome govorili političari. Tvrdnje da bi novi rat bio prevelik zalogaj za zemlje čiji su vojnici u Iraku i Avganistanu čule su se i pre Libije, pa se desilo šta se desilo. Što se tiče ratova „odobrenih“ od strane Saveta bezbednosti, može se i bez rezolucija, što se videlo na primeru Iraka 2003. godine i SR Jugoslavije 1999. godine. Da li će se tako nešto desiti ponovo, zavisiće i od Rusije i Kine, i njihove procene da li je Sirija, poput Libije, figura koja se može žrtvovati u velikoj partiji koja se ponovo među moćnima igra u ovom regionu.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, za šest meseci nemira u Siriji poginulo je 2700 civila. U zapadnoj štampi se stalno govori o obračunu snaga bezbednosti sa golorukim demonstrantima, a vesti o smrti pripadnika snaga bezbednosti se prećutkuju ili se preko njih prelazi bez komentara. Sirijske vlasti tvrde da su „bande sponzorisane iz inostranstva“ ubile 700 vojnika i policajaca, a broj civilnih žrtava se retko pominje. Ukoliko bi se ostvario crni scenario o daljem širenju sukoba unutar Sirije i njegovom prelivanju na region, čemu bi bilo kakva strana intervencija sigurno doprinela, i ove tragične brojke bi se mogle pokazati tek kao početak nečeg mnogo strašnijeg. Bliski istok, nažalost, nikada nije bio mesto na kome se najgori scenario može isključiti, bez obzira na cenu.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ima petnaest članova. Pravo veta u SB ima pet stalnih članica Saveta – SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska. Pre glasanja o Siriji, zajednički rusko-kineski veto desio se poslednji put 2008. godine, kada su Moskva i Peking sprečili uvođenje sankcija režimu Roberta Mugabea u Zimbabveu, uz obrazloženje da bi sankcije predstavljale neopravdano mešanje u unutrašnja pitanja ove zemlje. Sa sličnim objašnjenjem su Rusija i Kina u januaru 2007. godine blokirale rezoluciju o kršenju ljudskih prava u Mjanmaru.
Pre iznošenja rezolucija na glasanje u SB, najčešće se na konsultacijama predstavnika velikih sila dogovori tekst koji je prihvatljiv za sve strane, kako do veta ne bi došlo. Međutim, u određenim situacijama neke države predlažu rezolucije iako su svesne da će do veta doći, terajući „protivnika“ da time zvanično pokaže da nekoga podržava. To je bio slučaj 2008. godine, kada su SAD stavile na dnevni red rezoluciju o Zimbabveu da bi pokazale kako Rusija i Kina javno izražavaju svoju podršku Robertu Mugabeu. U raspravi posle glasanja o rezoluciji o Siriji, sirijski predstavnik u UN Bašar Džafari je izjavio da su SAD od 1945. godine oko 50 puta ulagale veto na nacrte rezolucija u kojima se osuđivao Izrael. SAD su najavile da će staviti veto na predlog rezolucije o punopravnom članstvu Palestine u Ujedinjenim nacijama.
