Zajednički evropski cilj – – Balkan u EU

„Italija će biti prva zemlja koja će ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom, jer u tom pogledu u parlamentu postoji saglasnost vladajuće većine i opozicije“, izjavio je Fratini, još pre nego što su u ponedeljak ministri spoljnih poslova Evropske unije u Luksemburgu dali zeleno svetlo za ratifikaciju SSP-a sa Srbijom. Odgovarajući elektronskom poštom na pitanja „Vremena“, Fratini je potvrdio da se Italija nepokolebljivo zalaže za integraciju Zapadnog Balkana u EU, nagoveštava nove investicija italijanskih firmi u Srbiju i produbljivanje i ovako već dobrih bilateralnih odnosa dveju zemalja.

„VREME„: Koje su glavne nesuglasice u Evropskoj uniji oko integracije Balkana?

FRANKO FRATINI: U Evropskoj uniji ne postoje neslaganja oko konačnog cilja tj. integracije Zapadnog Balkana u veliku evropsku porodicu. Ostaju neke nesuglasice u vezi sa odabiranjem trenutka i načinom integracije, ali svi evropski partneri su potpuno svesni da je integracija Zapadnog Balkana u Evropsku uniju zajednički evropski cilj, da bi se na taj način postigli stabilnost i prosperitet u regionu kao što je i izjavljeno u Zagrebu 2000. godine i na sastanku Saveta Evrope u Solunu 2003.

Nedavni samit Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana održan u Sarajevu 2. juna ove godine, na desetu godišnjicu samita u Zagrebu kojim je započela pozitivna evropska perspektiva država regiona, dodatno je naglasio angažman EU na Zapadnom Balkanu. Potvrđeni su snažna podrška i visok stepen saradnje ne samo od država regiona već i od mojih evropskih kolega. Dobili smo potvrdu da su i EU i države Zapadnog Balkana voljne da sarađuju i uz veće napore postignu zajednički cilj pune integracije ovog regiona u EU. Mnogo je urađeno do sada, ali ostalo je još toga da se uradi i zajedničkim radom bićemo u stanju da prevaziđemo poslednje prepreke na našem putu.

Koliko bi trenutna ekonomska i finansijska kriza mogla da utiče na brzinu procesa proširenja Evropske unije?

U trenutku kada je pažnja usmerena više na prevazilaženje ekonomske krize nego na dalje proširenje, najveći uspeh konferencije u Sarajevu upravo je volja da se naglasi angažman Evropske unije da podrži evropsku perspektivu regiona. Trenutna ekonomska i finansijska kriza ne bi trebalo da se koristi kao alibi da bi se opravdao sindrom zamora od proširenja. Ona bi pre trebalo da podstakne iskorak ka obnavljanju napora za priključenje balkanskih zemalja da bi se izbegao rizik novog talasa razočaranja na našim granicama. Isto tako, u državama regiona treba odagnati sumnje u vezi sa procesom proširenja. U ovom kontekstu, dragocen ishod konferencije u Sarajevu bila je diskusija koja je započela dokumentom koji je usvojila Vlade Srbije nekoliko nedelja ranije, da se razradi regionalni razvoj i strategija obnove, što bi imalo za cilj usklađivanje makroekonomske i finansijske politike država regiona sa širom Evropskom strategijom razvoja 2020, a da bi se premostio društveni i ekonomski jaz između regiona i ostatka EU u očekivanju budućeg pridruživanja.

U kojoj meri druge države dele stav Italije i koje su to države?

Iz raznih razloga Italiju su, čak i u evropskom okruženju, uvek smatrali garantom što se tiče Zapadnog Balkana i naša pozicija – koju sam ja lično ilustrovao prošle godine u planu Italije za Balkan u osam tačaka – nailazila je na rastući konsenzus među evropskim partnerima. To je bio istinski doprinos evropskom putu regiona. Plan polazi od pretpostavke da se konačna ekonomska i politička stabilizacija regiona preklapa sa punom integracijom u evropske i evro-atlantske strukture. Kao što sam rekao svojim kolegama u Sarajevu, moramo konkretnim delima i jasnim angažmanom da povećamo evropske izglede čitavog regiona, dajući svakoj državi jasan vremenski okvir za njen put u Brisel. To je od ključnog značaja kako bi se učvrstilo poverenje javnog mnjenja u regionu prema nepokolebljivoj nameri EU da integriše Zapadni Balkan. Nakon odmrzavanja privremenog sporazuma sa EU i vizne liberalizacije (za države Šengenskog sporazuma), Beograd dokazima i činjenicama pokazuje da zaslužuje da nastavi svoj put ka Evropi. Odluka Saveta Evrope doneta 14. juna da se započne proces ratifikacije SSP-a, prava je poruka srpskoj vladi i ja bih lično voleo da možemo brzo da pređemo na tehničku proveru zahteva za kandidaturu. Italija se snažno zalaže da se Srbiji što pre dodeli status kandidata bez daljeg uslovljavanja. Stoga bismo želeli da se ovaj cilj ostvari najkasnije do polovine 2011.

Postoje li drugačiji stavovi kada je reč o Srbiji nego u slučaju integracije drugih balkanskih država?

Sve vlade u regionu treba da budu svesne da se pridruživanje Uniji postiže snažnom privrženošću sprovođenju reformi koje Brisel zahteva i hvatanjem koraka sa pravnim tekovinama EU u vremenskom okviru koji odgovara kapacitetima i zaslugama svake države. Da bi region nastavio svoj put ka Evropi, EU takođe pridaje veliki značaj regionalnoj saradnji, pomirenju i dobrosusedskim odnosima koji treba da se odraze na aktuelna i još uvek otvorena pitanja u regionu. Mislim da se privrženost Beograda ovom pitanju visoko ceni u Briselu. Nakon što je Skupština Srbije usvojila Rezoluciju kojom se osuđuju zločini i nakon izvinjenja za tragediju u Srebrenici, načinjeno je još nekoliko koraka pri čemu je predsednik Tadić imao vodeću ulogu u naporima ka pomirenju u regionu.

Koliku su za integraciju Srbije u EU značajni rat 1999. i pitanje Kosova?

Danas je Srbija bitno drugačija nego 1999. Vlada Srbije i srpski glasači koji su je izabrali – izabrali su Evropu; jasan i konačan izbor koji je Italija snažno podržala i promovisala, jer su Srbija i njeni građani deo evropske porodice. Put Beograda do Brisela mora biti obeležen reformama koje Brisel zahteva i siguran sam da će Vlada Srbije uz podršku prijateljskih država poput Italije znati kako da nastavi sa istim snažnim naporima kojima je postigla važne rezultate kao što su Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i vizna liberalizacija. Pitanje Kosova ne spada u faktore koji utiču na proširenje i stoga ne treba da se postavlja kao nov uslov na evropskom putu Srbije. Ipak, vlada mišljenje da je potrebno naći modus vivendi da bi se put Beograda i Prištine ka Evropi realizovao. U tom smislu ohrabrujemo Beograd i Prištinu da započnu direktan dijalog koji će pomoći da se pronađu pragmatične osnove za suživot i reše praktična pitanja koja utiču na svakodnevni život ljudi koji tamo žive. Želeli bismo da mišljenje Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova ponudi nove mogućnosti.

Kakvi su, po vašem mišljenju, bilateralni odnosi Italije i Srbije?

Sa prvim bilateralnim samitom Italije i Srbije održanim u Rimu u novembru prošle godine, nameravali smo da produbimo ionako odličnu bilateralnu saradnju. Deklaracija o strateškom partnerstvu koju su tom prilikom potpisala dva premijera ima za cilj razvoj dugoročnog i širokog zalaganja koje uključuje i evropsku perspektivu Beograda. Dinamika razvoja bilateralne saradnje je sve veća. Već radimo na organizaciji sledećeg samita koji će se održati u Beogradu sledeće jeseni i koji će biti prilika da se sumiraju pozitivni rezultati zabeleženi ove godine. U tom kontekstu, ekonomska saradnja, na čelu sa Fijatovim strateškim investiranjem u Kragujevac, nesumnjivo ima vodeću ulogu. Kontinuirani kontakti između naših ministarstava ekonomije, poslovne misije i nedavno osnivanje zajedničkog Poslovnog saveta Srbije i Italije, kao i potpisivanje važnih sporazuma u energetskom sektoru, u sektoru infrasrtukture i automobilskoj industriji, otvoriće put daljem investiranju Italije u Srbiji.