Veoma duga veridba

„Turska je u dovoljnoj meri ispunila političke kriterijume i preporuke za početak pregovora o priključenju“, glasio je prošle nedelje zaključak evropske „vlade“, Evropske komisije. Ankara je slavila, sve novine su se preko naslovnih strana utrkivale u tome ko će gromoglasnije objaviti istorijski značaj dugo očekivanog „da“ iz Brisela.

A na ovo „da“ Ankara je, bez preterivanja, čekala više od četiri decenije. To znači da je nakon prošlonedeljne odluke članstvo Turske u Evropskoj uniji postalo ne samo moguće već i verovatno. Ali – i to je tek prva pređena barijera, od mnogih koje će stajati pred Turskom na putu ka EU-u – lideri Unije na samitu u Amsterdamu u decembru tek treba da se dogovore o datumu početka pregovora, a za odluku će im poslužiti izveštaj Komisije.

SET EVROPSKIH ZAKONA: Dok je Turska slavila od Istanbula do Sirta, kurdskog grada na istoku zemlje, više od 4000 kilometara daleko od Brisela, u evropskim prestonicama bilo je više nelagode nego zadovoljstva. Jer, priča o putu Turske ka Evropi, koja je počela 1963, kada je Turska potpisala sporazum o pridruživanju, jeste zapravo priča o neuzvraćenoj ljubavi. Tadašnja Evropska zajednica, koja se mahom gnezdila oko Rajne, ponudila je Turskoj „veridbeni“ ugovor u stanju rasejanosti, a ne zato što je imala jasnu viziju i srategiju. Prošle su decenije, „mlada“ se ulepšavala i doterivala, ali su je povremeno spopadali napadi frustracije u vidu vojnih pučeva, ekonomske stagnacije i visoke inflacije, što je „mladoženju“ samo još više odbijalo. Osamdesete i devedesete su za Tursku bile „godine koje su pojeli skakavci“, a stagnacija i ekonomsko posrtanje prekinuti su tek pre dve godine, kada je nezapamćeni konsenzus u zemlji oko evropskog projekta na površinu izbacio vladu na čelu sa Redžepom Tajipom Erdoganom, bivšim gradonačelnikom Istanbula i liderom desničarske Partije pravde i razvoja. Erdoganova vlada počela je da nadoknađuje propušteno, neverovatnom brzinom. U proteklih godinu i po dana izglasano je čak devet paketa sistemskih reformskih zakona, koji zadiru u gotovo sve pore društvenog života, a kojim se tursko zakonodavstvo usaglašava sa evropskim. Ukinuta je smrtna kazna, uvedena je zabrana mučenja, liberalizovan je rad nevladinih organizacija, onemogućena je korupcija, umanjen je uticaj vojske, glavnog čuvara zaveta oca moderne turske nacije Kemala Ataturka. Inflacija je suzbijena, a predviđa se da će privredni rast biti blizu osam odsto. Zbog svega toga Evropska komisija dala je pozitivno mišljenje o reformama, ali njen izveštaj otkriva dubinu nelagode koju kod građana zemalja sadašnjih članica izaziva pomisao da bi se EU jednog dana mogla prostirati do Mesopotamije i Kavkaza.

PROTIV EVROPSKE BUDUĆNOSTI: Iako su šanse da lideri EU-a u decembru u Amsterdamu blokiraju početak pregovora samo teoretske, Eurobarometar, glavni merač pulsa javnog mnjenja u članicama EU-a, pokazuje da se velika većina građana u zemljama poput Španije, Francuske i Austrije gnuša pomisli da se Turska jednoga dana priključi Uniji. Francuska je čak najavila da će svoju saglasnost dati na referendumu. Uz to, i u Nemačkoj i u Holandiji vlada strepnja u vezi sa tim, i konzervativne struje su pokrenule oštru kampanju protiv evropske budućnosti Turske. Šef najvećeg poslaničkog kluba u Evropskom parlamentu, Hans-Gert Potering zalaže se za to da mogućnost da se Turska nikada ne priključi EU-u mora da ostane na snazi. Njegovi demohrišćani u Nemačkoj zalažu se da Turska umesto članstva dobije status „privilegovanog partnera“. U raspravama oko članstva Turske ima više emocija i pozivanja na istoriju, kulturu i mentalitet nego što je to bio slučaj i sa jednom drugom zemljom. Holandski komesar Frits Bolkenstein je u protivljenju čak prizvao u pomoć otomansku opsadu Beča i izjavio da bi „onda oslobođenje 1683. godine bilo uzalud“, ukoliko bi se Turska priključila.

Da, ali… Kao nikada do sada, priroda ove rasprave ima više veze sa identitetom EU-a nego sa samom Turskom i strahovi su očekivani. Iako u raspravama ima mnogo pozivanja na istoriju i prošlost, strahovi vlada članica EU-a imaju mnogo više veze sa budućnošću. Najpre, tek delić Turske leži na evropskom tlu, ali i to joj je formalno dovoljno da bude član. Drugo, Turska već sada ima preko 70 miliona stanovnika, što znači da bi posle Nemačke (82 miliona) bila najmnogoljudnija članica, ako bi se sutra priključila EU-u. Međutim, kada pregovori budu okončani, koji prema proceni optimista mogu trajati deset, a pesimista – 15 godina, Turska će i po broju stanovnika biti najveća zemlja EU-a, jer ima veći prirodni priraštaj od svih ostalih članica. Treće, protivnici ulaska Turske u EU ističu i to da bi se broj muslimana sa sadašnjih tri odsto popeo preko noći na 20 odsto ukoliko bi Turska postala članica. Oni strahuju da bi talasi siromašnih Anadoljana pohrlili ka bogatom zapadu, baš kao što se nekada strahovalo da će siromašni Poljaci, Mađari, Slovaci i Česi preplaviti tržište rada bogate Evrope.

Uz to, protivnici strahuju da bi se nestabilnost iz Iraka, Sirije, Kavkaza i sa Bliskog istoka lako prelivala na tlo EU-a ukoliko bi se granice Unije proširile toliko daleko na istok.

Zbog toga izveštaj Komisije sadrži niz „sigurnosnih kočnica“ koje potvrđuju da je Turska uistinu poseban i kontroverzan slučaj. Zato je Komisija u slučaju Turske bila znatno stroža nego prema bilo kom drugom kandidatu i uvela niz ograničenja i pretnji, uključujući i onu koja kaže da se pregovori mogu u bilo kom času obustaviti, ukoliko Turska krene stranputicom, odnosno, ukoliko vojska preuzme stvar u svoje ruke, na vlast dođu radikalniji islamisti, pokrene nova spirala inflacije ili se pogorša stanje ljudskih prava. Odlazeći predsednik Komisije Romano Prodi naglasio je da retoričko zalaganje u ovom slučaju neće biti dovoljno i obećao da će „bilo kakav zastoj u unapređenju demokratije, ljudskih… i vladavine prava automatski prekinuti pregovore“.

DOSTOJANSTVO: Turski zvaničnici dostojanstveno su podneli reči nepoverenja, uviđajući da je strogi jezik Komisije namenjen više domaćem javnom mnjenju nego samoj Turskoj, jer je i dalje mnogo onih koji smatraju da bi proširenje na Tursku bilo predaleko u geografskom, političkom i psihološkom smislu. Oni dobro razumeju da je odluka pala u teškom trenutku za EU, u godini kada joj se desilo više istorije nego što je u stanju da podnese. Oni koji se u svom protivljenju pozivaju na prošlost ne smeju da zaborave da EU nije stvorena da prošlost zaboravlja, već da je prevaziđe.

Ambasador Republike Turske u Beogradu u razgovoru za

„VREME„: Izveštaj Evropske komisije o napretku Turske bio je pozitivan, međutim, on otkriva i pomešana osećanja. Kako ga vi ocenjujete?

HASAN SERVET EKTEM: Moram da istaknem da je izveštaj bio pozitivan. U kojoj meri, međutim, može da se kaže jedino ako ga uporedimo sa sličnim izveštajima Komisije o zemljama koje su se nedavno priključile. A u njemu postoje klauzule zbog kojih ne možemo u potpunosti da se radujemo, iako smo izveštaj dočekali sa velikim zadovoljstvom. Pođimo redom. U izveštaju se ne vidi kraj pregovorima, što nije bio slučaj sa drugim zemljama. Na primer, za Bugarsku i Rumuniju jasno je rečeno da će pregovori početi 1999. i da će biti okončani 2007. I ta nas činjenica ne čini baš srećnim. Međutim, to je učinjeno da bi se udovoljilo zahtevima javnog mnjenja nekih zemalja, poput Francuske, Nemačke, Austrije i Holandije. Druga stavka koja nam nije po volji jeste to što bi pregovori mogli biti obustavljeni u bilo kom trenutku. To bi se, na primer, moglo dogoditi u slučaju vojnog udara. Ali, to se i podrazumeva, pa nije bilo nužno da se to eksplicitno stavi u izveštaj. S druge strane, gde god su pregovori, uvek postoji mogućnost da se jedna strana u nekom trenutku povuče. Prema tome, opet je reč o potezu koji treba da zadovolji neke zemlje i njihovu javnost. I to je normalno, mi to razumemo. Turska nije mala zemlja poput Malte i Kipra, i još je i muslimanska zemlja. Zbog toga EU ima teškoća da je „svari“ i zato neke zemlje imaju velike nedoumice. Naš je zadatak da te nedoumice otklonimo.

Koje argumente turska vlada namerava da koristi da bi razloge protiv pretvorila u razloge za?

Na primer, činjenicu da je Turska muslimanska zemlja. Nakon tragedije od 11. septembra nastalo je nepoverenje između Zapada i islamskog sveta. Ako bi Turska postala članica EU-a, to bi ujedno bila i poruka islamskom svetu da Zapad nije u sukobu sa muslimanima, da postoje zajedničke vrednosti. Arapskim zemljama i zemljama centralne Azije veoma je stalo da Turska uđe u EU. Oni smatraju da smo mi njihovi susedi i prijatelji i da će ih EU bolje razumeti ukoliko Turska bude njen član. EU trenutno pokušava da odluči kakvu budućnost želi. Na primer, ona tek treba da odluči kakvu ulogu želi da igra na Bliskom istoku – da li da se aktivno uključi u rešavanje tamošnjih problema, ili da se povuče i posao prepusti Americi. One zemlje kojima je stalo da EU bude ekonomski div i politički patuljak, nemaju interesa da ona uđe u EU.

Drugo, za razliku od Turske, stanovništvo EU-a neprekidno stari i predviđa se da će za 20 godina polovina stanovnika današnje Unije biti starija od 65 godina. Takvoj EU treba nova i zdrava radna snaga, što joj Turska može ponuditi i u tome leži njena prednost. Ali, danas njih više brine to da će turska radna snaga preplaviti EU, i to je još jedno ograničenje u izveštaju koje nam se ne dopada. Utoliko pre što nigde nije rečeno da je ono ograničenog trajanja. Za Poljsku je, na primer, bilo jasno rečeno da će ograničenje biti na snazi sedam godina od prijema u EU.

I poslednja stvar koja nas brine, za šta se posebno zalaže Francuska, jeste da se odluka donese na referendumu. U drugim slučajevima odluka je ratifikovana u parlamentu ili na referendumu, ali samo kao mehanizam ratifikacije. U slučaju Turske, referendum više služi da bi se neke zemlje obezbedile.

Međutim, ne smemo da smetnemo s uma da za deset godina Turska neće biti ova Turska, već jedna sasvim drugačija zemlja, moderna i razvijena Turska, što neke države sada ne mogu da uvide, i zato mi smatramo da ove restrikcije služe da bi se zadovoljilo javno mnjenje tih zemalja. Opozicija u Nemačkoj nas mnogo manje brine. Iako je Šrederova opozicija jasno rekla da se protivi početku pregovora, ona je takođe bila izričita da ih neće zaustavljati u slučaju da dođu na vlast dok pregovori budu tekli. Srećom, odluka pada u decembru, kada oni neće biti na vlasti.

Turska je praktično i sada dok mi razgovaramo u zamahu snažnih političkih, ekonomskih i zakonodavnih reformi u procesu približavanja EU–u? Postoji li opasnost da se građani umore od brzine ili da se populisti usprotive ubrzanoj „evropeizaciji“ Turske?

Ne, građani su veoma zadovoljni jer vide promene na planu demokratije i jačanja pravne države. Grade se demokratske instuitucije koje štite prava građana. Na primer, uvedeni su nadzorni odbori za banke tako da one danas više neće moći da daju bespovratne kredite političkim ili ekonomskim moćnicima. Kurdi u Turskoj su takođe veoma zadovoljni zbog čitavog procesa jer oni žele da žive u Turskoj koja će biti članica EU-a.

Ali, mi imamo još mnogo posla do 17. decembra, kada lideri EU-a treba da donesu odluku o početku pregovora. Pre svega, pokušaćemo da uklonimo iz teksta sve, ili bar neke od ove četiri otežavajuće stavke, i da sprečimo odlaganje početka pregovora.

D. A.