Udaranje ispod pojasa

Za „Vreme“ iz Bona

Tip ima smešne brkove i kosu koja se zbog viška testosterona i neumoljive biologije povlači, ali je ipak strogo začešljana u razdeljak. Gestikulira, urla, pada u vatru, proklinje neprijatelje naroda. Nije baš neki govornik, ali je perfektno ovladao pravilima obraćanja masi iz knjiga Gistava Lebona. Zna da mora da govori tako da ga i najgluplji sledbenik razume. Fotografi hvataju momenat u kojem ispruženom desnom rukom pozdravlja masu. Desetine hiljada ljudi mu kliču.

Ovo je opis mitinga turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana s početka marta u Istanbulu. Analogija sa Hitlerom – pun je internet montaža koje tu dvojicu stapaju u jedan lik – bila bi tek plitka razbibriga da Erdogan baš na tom mitingu nije potegao krupan kalibar da se razračuna sa Nemačkom: „Vaše ponašanje se ne razlikuje od nacističke prakse. Mislili smo da je to vreme u Nemačkoj davno prošlo, ali prevarili smo se.“ U nedelju (19. marta) direktno se obratio kancelarki Angeli Merkel: „Ti koristiš nacističke metode. Protiv koga? Protiv turske braće u Nemačkoj i turskih ministara.“

Na to je kancelarka okončala ćutnju: „Nećemo dopustiti da cilj uvek opravdava sredstvo i da se ruši svaki tabu.“ Erdoganove reči su, kaže, izraz nepoštovanja prema žrtvama nacizma.

Višetomne knjige se mogu napisati o tome zašto Nemci dobiju ospice kada ih danas, nakon sedamdeset godina (kako veruju, uspešnog) sučeljavanja sa zlehudim razdobljem istorije, neko optuži za nacističke prakse. U svakom slučaju, tursko-nemačko preganjanje može da izazove krizu koju će osetiti čitav kontinent pa, u dobroj meri, i Balkan.

DOKIDANJE ATATURKA: O čemu se radi? Turski usud Erdogan je namerio da promeni Ustav iz 1982. godine i moć i formalno stavi u ruke predsednika – sebe samog. O tome će građani glasati na referendumu 16. aprila. Dok Erdoganovi dvorski analitičari po upodobljenim televizijama i novinama objašnjavaju da u ovome nema ničeg neobičnog, da bi turski predsednički sistem bio hibrid francuskog i američkog, hladna analiza dovodi do drugačijeg zaključka. Ako prođe naum Erdogana i konzervativne stranke AKP, Turska će i na papiru postati poludiktatura i dokinuti ostatke republikanske i sekularne zaostavštine Kemala Ataturka.

Predviđeno je da predsednik, kao u SAD, istovremeno bude šef kabineta (premijer) i sam bira ministre. Ali za razliku od Amerike, gde famozni Checks and Balances postavljaju aktuelnog predsednika Donalda Trampa u okvire pa svojoj narcisoidnosti oduška daje na Tviteru, turski parlament ne bi mogao ni da saslušava ni da smenjuje ministre, a veto predsednika na zakone bio bi konačan. Osim toga, vladar sa Bosfora bi kapricom mogao da stvara i ukida ministarstva, raspušta parlament i raspisuje nove izbore, vlada dekretima, uvodi vanredno stanje, komanduje vojsci, a imenovao bi i rektore univerziteta po svom ćefu. Cinik bi rekao da je predlog turskog Ustava sažetak vlažnog sna Aleksandra Vučića.

Možda je Erdogan ovog puta napravio račun bez krčmara. Istraživanja javnog mnjenja su retka i možda nepouzdana, ali ukazuju da je trenutno više Turaka sklono da odbije ustavnu reformu. Nije po tom pitanju potpuno jedinstvena ni Erdoganov AKP, dok se nacionalistički MHP – koji je u parlamentu podržao izmene Ustava – otvoreno cepa. Kemalistički CHP i levičarsko-kurdski HDP su svakako protiv širenja Erdoganove moći. I tu u igru ulazi Nemačka.

Ovde živi oko tri miliona ljudi sa „turskim korenima“, kako se to politički korektno kaže. Od toga je punoletnih sa turskim pasošem 1,4 miliona i oni imaju pravo glasa. Nije nemoguće da upravo nemački Turci budu jezičak koji bi pretegnuo na Erdoganovu stranu. Do sada ga nisu razočarali: na prošlim parlamentarnim izborima je Erdoganov AKP u Nemačkoj pokupio čak 60 odsto glasova (u Turskoj oko 50 odsto), čime je potvrđen stereotip o konzervativnim gastarbajterima. Turska emigracija u Velikoj Britaniji je drugačija: niti je toliko zainteresovana za izbore u matici, niti je naklonjena Erdoganu.

Tako su na značaju dobili mitinzi turskih vladajućih političara koji su se do sada rutinski održavali u Nemačkoj. U moru crvenih zastava sa polumesecom Erdogan je grmeo protiv „asimilacije“ svojih zemljaka u Evropi, njegovi ministri su, iz godine u godinu, koristili slobodu govora u Nemačkoj da zagovaraju postepeno zakidanje slobode govora kod kuće. To je postalo perverzno nakon diletantskog pokušaja državnog udara u Turskoj prošlog leta, kada je krenuo divovski talas čišćenja državnog aparata od navodnih neprijatelja, što Kurda, što gulenovaca koji su prema zvaničnoj verziji organizovali neslavni puč. Uhapšeno je oko 40.000 ljudi, oko 100.000 je ostalo bez posla, zatvoreno je 150 medija…

Nemačka se našla pred dilemom: ili će i dalje tolerisati mitinge Erdoganove klike na svojoj teritoriji, ili će ih zabraniti i tako ograničiti slobodu okupljanja koja važi čak i za neonaciste koji poslednjih godina protestuju protiv prijema izbeglica? Muke ih je ratosiljao sam Erdogan koji je preko Unije evropsko-turskih demokrata – evropskog oruđa AKP – poručio da turski političari do referenduma više ne planiraju da posećuju mitinge u Nemačkoj.

UHAPŠENI NEMAC: Pera nemačkih kolumnista su odavno naoštrena na Erdoganovo glajhšaltovanje Turske, ali je prelomni trenutak nastupio kada je prvi put uhapšen Nemac. Deniz Judžel, dopisnik lista „Velt“, čitaocima od ranije poznat kao autor levičarskog „Tagescajtunga“ bez dlake na jeziku, zatočen je od 14. februara kada se sam javio istanbulskoj policiji jer je od decembra na snazi nalog za njegovo hapšenje. Pre toga se, kako se može zaključiti, nekoliko sedmica krio u letnjoj rezidenciji nemačkog ambasadora u Istanbulu. Držan je bez rešenja o pritvoru maksimalne dve nedelje da bi onda nadležni sudija to rešenje konačno doneo – u uslovima vanrednog stanja, pritvor bez optužnice može trajati čitavih pet godina. Ako bude osuđen zbog „terorističke propagande“ preti mu deset godina robije.

Šta su gresi ovog novinara? Najpre to što osim nemačkog ima i turski pasoš, pa ga turski organi – u skladu sa međunarodnim pravom – tretiraju kao domaćeg. Osim toga, Judžel nije uradio ništa što nisu i ostali dopisnici: 2015. je intervjuisao jednog komandanta militantne Radničke partije Kurdistana, u jednom članku je doveo u pitanje teoriju prema kojoj iza puča stoji pokret propovednika Fetulaha Gulena (tu teoriju u međuvremenu odbacuje i nemačka tajna služba BND) i izvestio je o elektronskoj pošti Erdoganovog zeta, ministra energetike Berata Albajraka. Do mejlova je došao levičarski hakerski kolektiv RedHack, a prepiska hrani sumnje u veze zvanične Ankare i Islamske države.

Erdogan je nazvao Judžela „predstavnikom Radničke partije Kurdistana“ i „nemačkim agentom“. Sve je zasolio optužbama na račun Berlina koji navodno štiti kurdske teroriste i Gulenove pulene. Istovremeno u Nemačkoj, kako je otkrio Dojče vele, azil traži četrdesetak turskih oficira i vojnika koji su bili smešteni u evropskim bazama NATO. U domovini bi ih sačekao montirani proces zbog navodnog učešća u puču. O ovom slučaju nemački političari mudro ćute i tvrde da će odluku u redovnoj proceduri doneti Ured za migracije i izbeglice. Procedura, dakako, može da potraje. Samo od početka godine je azil u Nemačkoj zatražilo preko 1100 državljana Turske, mahom Kurda.

MINISTRI KAO „GRAĐANI„: Onda je došlo ono što je ponukalo predsednika Erdogana da optuži Berlin za nacističke metode: vlasti gradića Gagenaua zabranile su skup na kojem je trebalo da govori turski ministar pravosuđa Bekir Bozdag jer se navodno očekivao veći broj posetilaca od najavljenih 500. Usledio je niz sličnih zabrana u gradovima širom Nemačke – te navodno zakupljena sala nema valjanu protivpožarnu zaštitu, te nema dovoljno parking-mesta. Dovijali su se i turski ministri koji su govorili na nekoliko „privatnih“ skupova u Porajnju u svojstvu „građana“, dok je šef diplomatije Mevlut Čavušoglu držao miting u rezidenciji turskog konzula u Hamburgu.

U međuvremenu se 91 odsto Nemaca protivi turskoj kampanji usred Nemačke, a čak 77 odsto je za eksplicitnu zabranu. Ipak, kako je objasnio Maks Bauer, stručnjak javnog servisa ARD za pravna pitanja, nemački zakon predviđa zabranu javnog skupa samo ukoliko postoje konkretne indicije da će skup ugroziti bezbednost – da će biti tuče, napada na policiju ili širenja verske i nacionalne mržnje. Bauer veruje da su pred sudom neodržive zabrane koje su izrekle pojedine nemačke opštine i gradovi iz tobože tehničkih razloga.

Postoji i škola mišljenja prema kojoj je ovakvo podbadanje koristilo upravo Erdoganu. Tako je, kaže ta teorija, turski sultan u pokušaju još jednom mogao da se predstavi kao žrtva zlog Zapada, kao maleni David koji štiti sve Turke ovog sveta od nacističkog Golijata. „Erdoganu se ne smemo suprotstaviti zabranama već samo argumentima. (…) Čak ni predsednik Erdogan ne želi da se previše zaigra sa Evropljanima. Da je drugačije, odavno bi ostvario pretnju i otvorio granice svoje zemlje za izbeglice“, rekao je novinar Frank Kapelan u komentaru radija Dojčlandfunk.

DAMOKLOV MAČ: Osim basne o Turskoj kao pouzdanom partneru NATO-a (a NATO je, znamo, „zajednica vrednosti“) potpuni kolaps diplomatskih odnosa Berlina i Ankare sprečava upravo izbeglički sporazum potpisan pre godinu dana. To je čedo Angele Merkel kojim je uspela da zaustavi strmoglavi pad svoje popularnosti nakon što je, prema opštem ubeđenju, septembra 2015. otvorila nemačke granice za stotine hiljada zlosrećnika. A baš je ovih dana u knjižare stigla knjiga novinara Robina Aleksandera o izbegličkoj politici Merkelove – tu se otkriva da je vlada u jesen 2015. već bila spremila naređenje da rasporedi policiju, zatvori granice i odbije izbeglice, ali su se na kraju predomislili jer su se plašili reakcije sudstva. Tako je Merkelova zapravo bila prinuđena da se prikaže kao izbeglička majka i izgovori famozno „Uspećemo“.

Kako bilo da bilo, danas je Balkanska ruta skoro sasvim zapečaćena, ali se jednim okom uvek gleda prema Turskoj – procenjuje se da tamo ima oko tri miliona Sirijaca. Između njih i Zapadne Evrope ostala je samo dobra volja Redžepa Erdogana da čuva zidine evropske tvrđave u zamenu za briselske milijarde i izglede da njegovi sunarodnici uskoro putuju u Šengenski prostor bez viza. Od Erdoganovog raspoloženja tako možda zavisi hoće li se manje srećne države Balkana, među njima i Srbija, pretvoriti u kolektore za izbeglice koje napred ne mogu, a nazad neće.

„Za predsednika Turske izbeglički sporazum sa EU je od samog početka bio isključivo instrument za pritisak na EU“, piše „Zidojče cajtung“. „Kad god Erdogan pomisli da treba malo da se ljuti na EU on pripreti raskidom izbegličkog pakta. Ali to je prazna pretnja“, piše minhenski list. Jer Evropa više nije ona Evropa u koju su ljudi krenuli pre godinu, dve ili pet. Svuda ih čekaju ograde i nahuškani psi, a izgledi da se dobije azil drastično su pali kako je rastao talas desničarskih populista. Nemačka nije izuzetak – poslednjih nedelja se iz zemlje masovno izbacuju čak i Avganistanci, guraju se nazad u domovinu u kojoj se svako malo neko digne u vazduh na pijaci ili pred džamijom.

Ipak preovlađuju mišljenja da je Angela Merkel ucenjena žena koja ne sme da previše naljuti turskog predsednika u izbornoj godini. Nemačko izdanje Hafington posta piše da od nje, takve, ne treba očekivati promenu popustljive politike prema Turskoj. „Ako Merkelova bude sledila svoj model, pokušaće da se umili, da načini korak prema Ankari. I time neće postići ništa, baš kao ni u prethodnih dvanaest meseci.“

Tursko pitanje je tamni vilajet za Merkelovu – šta god da uradi, zažaliće. Teško je oteti se utisku da je sve umornija kancelarka u dvanaestoj godini mandata počinila istu grešku kao njen politički otac Helmut Kol – nije otišla na vreme. A mogla je da ode kao najmoćnija žena sveta, da krcka penziju šetajući šumama Južnog Tirola i peče kolačiće koje toliko voli, ali za koje obično nema vremena. Ovako će se boriti za još jedan mandat i, kako sada stvari stoje, dočekati da je na jesen u penziju pošalje Martin Šulc, kandidat socijaldemokrata za kancelara. Tada konačno ne bi morala više da lupa glavu ni o Redžepu Tajipu Erdoganu.