Terorizam u domaćoj radinosti

Specijalno iz Vankuvera za „Vreme“

Stručnjaci procenjuju da u Kanadi živi oko 750.000 muslimana i gotovo svi su bili šokirani i ozlojeđeni kada su saznali šta se šačica njih spremala da učini. Lideri ovdašnjih islamskih zajednica ističu da oni „ni po koju cenu ne odobravaju nasilje“ i tokom proteklih nedelju dana ponavljaju pozive upućene političarima i organima bezbednosti da im se pridruže u borbi protiv radikalnih elemenata.

HAPŠENJA: Kanadski političari, a naročito oni na vlasti, pak, stalno naglašavaju da su osobe lišene slobode kovale zaveru protiv države i građana, ali da njihova dela nemaju nikakve veze sa religijom, verovanjima, kulturom ili tradicijom.

Neki detalji ovog slučaja i dalje su nejasni. Pouzdano se zna da je sve počelo koordiniranom policijskom akcijom, koja je počela 2. juna u ranim jutarnjim časovima. U racijama i pretresima kuća i stanova u Torontu i širom južnog dela provincije Ontario policija je lišila slobode ukupno 17 osoba osumnjičenih za terorizam. Svi uhapšeni su ili rođeni u Kanadi ili su imali legalan boravak, što je mnoge zvaničnike navelo da o njima govore kao o „domaćoj pretnji terorizmom“. Petorica uhapšenih su tinejdžeri i još uvek su pohađali srednju školu, pa se, zbog kanadskih zakona koji štite identitet maloletnih optuženika (i maloletnika uopšte), o njima ne može saznati gotovo ništa.

Već nekoliko dana ovi događaji su udarna vest, kako u Kanadi i SAD tako i gotovo svuda u svetu. U prvom trenutku većina Kanađana je bila šokirana, a kada su na videlo izašli prvi detalji o tome šta je ova grupa planirala, mnogi nisu mogli da veruju. Svemu treba dodati još jedan iznenađujući obrt; naime, advokat jednog od osumnjičenih prvi je u javnost izašao sa informacijom da će njegov klijent i ostali uhapšeni biti optuženi da su planirali da kidnapuju vodeće kanadske političare; da u vazduh dignu neke od najvažnijih državnih i javnih zgrada i institucija, među kojima i zgradu parlamenta, zgradu berze u Torontu, kao i druge objekte od javnog, kulturnog, istorijskog i privrednog značaja. Glavni zahtev terorista trebalo je da bude trenutno povlačenje oko 2300 kanadskih vojnika iz Avganistana, a ako im se ne bi brzo izašlo u susret, posledice bi bile još strašnije, među kojima se svakako izdvaja plan da se kidnapuje kanadski premijer Stiven Harper i da mu se „javno“, pred kamerama odrubi glava – za šta je „prvo potrebno na juriš zauzeti zgradu nacionalne televizije“.

I državni organi su počeli da objavljuju prve činjenice i zvanične informacije o optuženima. Vođa grupe i njihov duhovni mentor identifikovan je kao 43-godišnji (ujedno i najstariji) Kajam Abdul Džamal, imigrant iz Pakistana, koji je vodio molitve u džamiji islamskog centra Al Rahman, u Misisaugi, Ontario. Veruje se da je upravo on odgovoran za prelazak ostalih 16 članova grupe iz normalnog u radikalni islam. Prema rečima nekih od vernika koji su se molili u džamiji Al Rahman, Džamal je bio pravi namćor i neprestano je sa puno žara propovedao potrebu „žrtvovanja za islam“ i naglašavao da su „muslimani stalna meta represije Zapada“. Jedan od omiljenih argumenata bio mu je „da su kanadski vojnici u Avganistan otišli da bi silovali tamošnje devojke i žene“.

Prvi su, u jednom skladištu, uhapšeni 19-godišnji Saad Halid i jedan maloletnik, i to u trenutku kada su dovršavali pripreme kamiona bombe. Radili su po instrukcijama Stivena Vikaša Čanda (alias Abdul Šakur), koji je prošao određeni stepen vojne obuke u vreme dok je služio u Kanadskoj kraljevskoj regimenti.

U PO BELA DANA: Samo nekoliko dana nakon hapšenja, nekima od islednika postalo je jasno da osumnjičeni i nisu baš najspretniji među fundamentalistima. Naime, njihova ekstremna motivisanost (u svakom smislu te reči) nije bila dovoljna da kompenzuje nesposobnost kada je reč o sprovođenju planova u delo. Ustvari, neki smatraju da je način na koji je ova teroristička ćelija funkcionisala najbolji dokaz da se nije radilo o nekoj ozbiljnoj pretnji za javnu i državnu bezbednost Kanade. Kao prvo, ova je banda, izgleda, svoje akcije planirala i pripremala najčešće u po bela dana, pod budnim okom agenata policije i tajne službe. Nadležni su za aktivnosti grupe znali najmanje šest meseci, a neki tvrde i dve godine. Neke od ideja ove terorističke družine su potpuno neverovatne, kao na primer ta da za atentate upotrebe automobile igračake na daljinsko upravljanje i napakovane eksplozivom. Jedan od zaverenika dugo je insistirao na tome da uzima časove letenja i jedva su mu objasnili da „to ne valja, jer bi moglo da privuče neželjenu pažnju nadležnih službi“. U trenutku kada su lišeni slobode Halid i maloletnik koji mu je pomagao pripremali su kartonske kutije u koje će upakovati pošiljku od tri tone đubriva na bazi amonijum-nitrata, da bi sve to smestili na kamion i njime digli u vazduh odabranu metu (najverovatnije zgradu parlamenta). Agenti kanadskih službi bezbednosti bili su, izgleda, do u detalje svesni svih aspekata zavere, pa su poručeno đubrivo zamenili neidentifikovanom bezopasnom supstancom (zaverenici ništa nisu ni primetili ni posumnjali). U ranim jutarnjim časovima 2. juna, dok su Halid i njegov pomoćnik mislili da spremaju bombu sa tri puta više amonijum-nitrata od one koju je Timoti Mekvej upotrebio u Oklahoma Sitiju (dakle, sa gotovo tri tone), policija je u munjevitoj akciji gotovo u istom trenutku pohapsila svih 17 zaverenika.

ZAVERA: Prema nepotvrđenim informacijama bilo je dubokih podela i nesuglasica među teroristima, a o svemu postoji i-mejl korespondencija i chat protokoli. Jedan deo zaverenika želeo je da mete napadne bombama, dok su se drugi zalagali za kidnapovanja, javna pogubljenja, ili za to da se iz vozila u pokretu nasumično puca na prolaznike. Upućeni tvrde da je bilo potrebno puno diskusija dok nije postignut kompromis, te da je elektronski trag pregovora odgovarajuće dugačak (telefonski razgovori snimljeni i arhivirani…). Ovo je poslužilo kao inspiracija mnogim (naročito američkim) komičarima – u stilu: „u Kanadi ni teroristi nisu baš neki jači igrači…“.

Međutim, hapšenja od 2. juna bila su sve samo ne komična. Već nekoliko sati nakon hapšenja postalo je jasno da je stvar ozbiljna i da prelazi granice Kanade. Zvanični Vašington hvalio je rešenost Otave da se obračuna sa terorizmom, a Kondoliza Rajs je izjavila: „Kanada dobro radi svoj deo posla.“ Ipak, činjenica da se premijer Harper u prvih nekoliko sati nakon hapšenja grupe pridružio kolektivnom zbijanju šala na račun zaverenika primljena je „sa zebnjom“ na Kapitolu, a liberal i poslanik kanadskog parlamenta Mark Holand izjavio je nacionalnoj televiziji: „Veoma me brine što se iz SAD ponovo čuje kako je Kanada pribežište teroristima i kako Kanađini terorizam ne shvataju ozbiljno.“ I premijerove partijske kolege sve češće govore o tome da je „stvar ozbiljna“ i da „ovo nije jedina pretnja bezbednosti Kanade“.

Nije potrajalo dugo, a BBC je objavio da su uhapšeni u Kanadi „imali veze“ sa osobama uhapšenim u Britaniji neposredno nakon 2. juna. Skotland jard ovo nije potvrdio, ali nije ni demantovao. Prema nekim izvorima, zaverenici u Ontariju bili su povezani i „sa nekim veoma radikalnim elementima na jugu SAD“. Isti izvori kažu da je kanadske službe bezbednosti na aktivnosti sedamnaestorice ekstremista upozorio upravo FBI. Nakon hapšenja u Ontariju, saznajemo da su ubrzane istrage, pojačana prismotra i izvršena hapšenja u Švedskoj, Velikoj Britaniji i Bosni i Hercegovini – a očekuju se akcije i u drugim zemljama.

Verovatno nećemo saznati šta je tačno motivisalo kanadske zaverenike i s kim su sve bili u kontaktu dok im ne počne suđenje. Najveći broj analitičara smatra da nisu imali direktne veze sa Osamom bin Ladenom ili Al kaidom. Ovo pak ne isključuje mogućnost da im je on bio idol i da su „bili inspirisani njegovim rečima i delima“. Postoje indicije da su bili „dirnuti“ uspesima Abua Musaba al Zarkavija, a brojne su indicije da je vođa grupe Abdul Džamal svoje sledbenike podučavao uz pomoć literature i video-propagandnog materijala džihadijske provenijencije. Nema sumnje da se Džamal najviše oslanjao na onu šačicu mladih muslimana u Kanadi, koja svoju pripadnost pokazuje dolazeći u džamiju u maskirnoj odeći.

Prava pitanja su: jesu li sedamnaestorica uhapšenih samo vrh ledenog brega, kolika je teroristička mreža u Kanadi i s kim su sve povezani širom sveta? I Kanadska federalna policija (RCMP) i Kanadska obaveštajna agencija (CSIS) odbile su da ulaze u detalje vezane za hapšenja, ali kažu da ne treba odbaciti mogućnost novih. Liberalni senator i predsednik Odbora za nacionalnu bezbednost kanadskog Senata Kolin Keni kaže: „Ovo još nije gotovo… Predlažem da nastavite da pratite događanja koja će uslediti.“

Ovdašnji mediji su 11. juna objavili da se premijer Harper iza zatvorenih vrata sastao sa uglednim ljudima islamske zajednice. Saznajemo da je razgovor bio iskren, da je premijer „hvatao obimne beleške“, da su neki od prisutnih muslimanskih velikodostojnika rekli da su džamije iz SAD „odgovorne za slanje ekstremističke literature i ideja na sever, preko granice“ i da tako „kvare i radikalizuju kanadsku omladinu“. „Kalgari san“ u broju od 11. juna citira Farzanu Hasan-Šahid, članicu Muslimanskog kongresa Kanade: „Vreme je da muslimani već jednom priznaju da je ovo najpre i pre svega muslimanski problem… Moramo se aktvino uhvatiti u koštac sa ovim problemom, a ne samo izjavljivati da osuđujemo nešto, kada se to nešto desi.“

Petnaest od sedamnaest osumnjičenih pojavili su se 3. juna prvi put na sudu, i to vezani lisicama i lancima (kao u Americi). Sve govori da je ovo samo početak. Ostaje da budemo strpljivi i vidimo kuda će nas odvesti i ko je sve i odakle sve umešan.