„Od Štetina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa se spustila preko kontinenta…“ Prošlo je nešto više od 75 godina od kada je u svom govoru studentima 5. marta 1946, na Vestminster koledžu u Fultonu, Vinston Čerčil tom rečenicom obznanio da počinje hladni rat između Zapada i SSSR.
Otvarajući 76. sesiju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku 21. septembra, generalni sekretar UN Antonio Gutereš upozorio je da je svet ponovo podeljen u dva bloka i da bi situacija mogla biti gora od prvog hladnog rata između Zapada i SSSR. Bez imenovanja lidera dva nova bloka, Gutereš je govorio o Sjedinjenim Državama i Kini. Džo Bajden i Si Đinping su pak sa govornice UN pokušali da smire javnost, ali bez mnogo uspeha, konstatuje „Mond“.
Istraživanje na temu „Šta Evropljani misle o kinesko-američkom hladnom ratu“ koje je Evropski savet za spoljne odnose sproveo u 12 država članica EU u maju i junu ove godine, pokazuje da gotovo dve trećine građana EU (63 odsto) veruje da se novi hladni rat zaista rasplamsava između Kine i SAD. Takođe, 59 odsto Evropljana misli da se sprema novi hladni rat između Vašingtona i Moskve.
Indikativno je da znatno manje (31 odsto) ispitanika smatra da se odvija i hladni rat između EU i Kine, ili EU i Rusije (44 odsto), a još indikativnije da 59 odsto Evropljana veruje da njihova zemlja još uvek nije uključena u hladni rat sa Kinom, mada nešto manje njih kaže da bi se to moglo dogoditi. (Šveđani su najviše podeljeni po ovom pitanju.)
Tabela 1
U procentima.
Evropljani ne veruju da se novi hladni rat dešava između njihove zemlje i Kine.
PRETNJA LIBERALNOM SVETSKOM PORETKU
Američki zvaničnici sve češće otvoreno govore o „novom hladnom ratu“, mada predsednik Džozef Bajden s govornice Generalne skupštine UN saopštava da ga Amerika ne želi. U SAD je rast Kine svakako upalio sve alarme. Američki establišment opisuje „komunističku Kinu“ kao pretnju bezbednosti, američkim vrednostima (ma šta to bilo) i „liberalnom svetskom poretku“. U strategiji nacionalne bezbednosti Baraka Obame 2010. godine naglašava se značaj Kine kao partnera Sjedinjenih Država, ali se upozorava na njenu sve veću vojnu moć.
U međuvremenu je došlo do bitnih promena u američko-kinskim odnosima: situacija u Južnom kineskom moru je bivala sve napetija; SAD su optuživale Kinu zbog navodne industrijske špijunaže i kršenja autorskog prava; godine 2015. Barak Obama je uveo vanredno stanje zbog incidenata u digitalnom okruženju, navodne otmice ličnih podataka više od četiri miliona Amerikanaca.
Bela kuća je 2020. godine u dokumentu pod nazivom „Strateški pristup SAD Kini“ proklamovala da je Kina pretnja bezbednosti i „liberalnom svetskog poretku“, da je četrdeset godina nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa i velike saradnje dve zemlje umesto „iluzije o integraciji Kine u međunarodnu zajednicu predvođenu Amerikancima“, potrebna realpolitika rivalstva.
Očito je da u Vašingtonu postoji konsenzus političkih snaga o tzv. „zadržavanju“ Kine, što se demonstrira na više frontova. Ključni doktrinarni dokumenti govore o većem ideološkom, trgovinskom i ekonomskom pritisku na Peking, uz povremene opomene da Vašington ne bi trebalo da prelazi opasne granice kako se konkurencija ne bi pretvorila u otvoreni sukob.
Predsednik Donald Tramp je otpočeo carinski rat sa Kinom. Slede napetost oko Tajvana, prisiljavanje saveznika da se iz bezbednosnih razloga odreknu Huaveja i 5G mreže, podrška pobuni u Hongkongu, separatizmu na Tibetu, Ujgurima i Siđingu, pokušaji osujećivanja kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“, uz pozivanje na ekologiju, borbu protiv korupcije i prezaduživanja. Na kraju se stvaraju antikineski vojni savezi na Pacifiku.
Tabela 2
U procentima. Zajedno za 12 anketiranih zemalja.
Pitanje je glasilo: „Verujete li da će Nemačka odbraniti evropske interese ako igra vodeću ulogu u svakoj od sledećih oblasti?“
Istraživanje Evropskog saveta za spoljnu politiku ne podržava hipotezu da su, nakon Bregzita, Evropljani opsednuti nemačkom moći i da je Berlin taj koji deli Evropu, već da trećina Evropljana veruje da će Nemačka braniti i njihove interese u nizu oblasti politike – od ekonomije i bezbednosti do pitanja demokratije i ljudskih prava.
U vrlo malom broju zemalja članica ljudi brinu o povećanju nemačke moći u budućnosti: 34 odsto veruje da je doba moći i prosperiteta posleratne Nemačke prošlost; 21 odsto ocenjuje da je Nemačka danas u zlatnom dobu, a samo 10 odsto misli da zlatno doba Nemačke tek predstoji. Prema anketama bi se reklo da Evropljani možda smatraju da je Berlin pored svih ostalih država članica samo još jedan od golubova, dok Brisel ostaje ključni jastreb.
POKUŠAJ IDEOLOŠKE KONSOLIDACIJE
Autori istraživanja, šef Centra za liberalne strategije i saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču sociolog Ivan Krastev i direktor Evropskog saveta za spoljne odnose Mark Leonard, zaključuju da su Evropljani mnogo više zaokupljeni unutrašnjim pretnjama slobodi, političkom polarizacijom i moći velikog novca nego pretnjama koje dolaze od neprijateljskih spoljnih sila. U tome se ogleda oštar kontrast između sadašnjih tenzija i sukoba Zapada sa Sovjetskim Savezom u drugoj polovini dvadesetog veka.
Krastev i Leonard uočavaju da nova naracija o hladnom ratu dolazi više iz geografije nego iz istorije. Sukob SAD i Kine ima globalnu dimenziju, ali je jasno da će se glavni teatar sukoba preseliti u Aziju. (Hilari Klinton je kao državna sekretarka pisala o Pacifičkom veku SAD). Oni procenjuju da se u ovom novom hladnom ratu Evropa našla u poziciji u kojoj je pre 1989. bio Japan, koji je bio pouzdan američki saveznik, ali je bio izvan glavnog polja sukoba, što mu je omogućilo da se usredsredi na svoj ekonomski razvoj.
Evropska unija, Japan i Južna Koreja u nekim slučajevima odolevaju američkom pritisku i nastoje da održe sposobnost da sprovode nezavisnu politiku razvoja ekonomskih odnosa sa Kinom, kao što je Nemačka, na primer, pružila otpor američkom nastojanju da se zaustavi izgradnja gasovoda Severni tok 2. U ovom kontekstu je simbolički, a i suštinski, indikativan i sveobuhvatni sporazum o investicionoj saradnje između NR Kine i Evropske unije koji su lideri Kine i EU zaključili tokom video-konferencije 30. decembra 2020. uprkos pritisku na Evropljane i Trampovoj administraciji, a potom i timu izabranog predsednika SAD Džoa Bajdena. Taj sporazum, čije se formalno potpisivanje očekuje, obeležio je granice američkog uticaja na Evropljane.
Bajdenova administracija se nada da će okupiti zapadne demokratije u novom savezu protiv autokratskih sila, što je potkrepljeno ratobornim tonom koji su usvojile evropske vlade o Kini i Rusiji, te pojavom ideje o „sistemskom rivalstvu“ u dokumentima EU i u govorima i tvitovima političara. Za kraj godine Bajden je sazvao takozvani „samit o demokratiji“, što verovatno predstavlja pokušaj ideološke konsolidacije zapadnog savezništva, kad to već nije izvodljivo na merkantilnom polju.
Tabela 3
Zajedno za 12 anketiranih zemalja. U procentima.
Pitanje je glasilo: „Šta mislite da je bolje, demokratije poput Nemačke i SAD ili autokratije poput Kine i Rusije, kada je u pitanju…“
BRISELSKI JASTREB
Ispitivanje Evropskog saveta za spoljne odnose u aprilu 2021. pokazalo je da je najveći deo Evropljana (44 odsto) videlo SAD samo kao neophodnog partnera, a ne saveznika koji „deli naše, evropske interese i vrednosti“ (21 odsto).
Podrška savezu EU–SAD ponovo je bila najizraženija u Danskoj i Poljskoj, ali i tamo najveći broj građana smatra da su SAD neophodan partner. U isto vreme veliki deo evropskih ispitanika takođe smatra Kinu (36 odsto) i Rusiju (35 odsto) neophodnim partnerima. Samo 12 odsto svih ispitanika je videlo Kinu kao protivnika i pretnju svom načinu života, a samo 5 odsto Evropljana kaže da veruje da Kina vlada svetom.
Politički lideri, poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, nadali su se da će ulaganje u kolektivni suverenitet EU učiniti Uniju nezavisnijom od SAD. Krastev i Leonard zaključuju, međutim, da evropski građani izgleda veruju da je Brisel, a ne njihova zemlja, najpouzdaniji saveznik Vašingtona kada je u pitanju sukob s Kinom i Rusijom. Istraživači pokušavaju da nađu odgovor na pitanje zašto je veća verovatnoća da ideja o „novom hladnom ratu“ Evropljane odvoji od Amerikanaca nego da ih ujedini. Izgleda da ideja novog hladnog rata donosi podelu, a ne jedinstvo.
Mada je epidemija kovida 19 pojačala antikineski kurs, najveći deo ispitanika u evropskim zemljama smatra da priroda političkog režima ne objašnjava u dovoljnoj meri neuspeh ili uspeh vlada u suočavanju s pandemijom, tokom koje je Kina demonstrirala svoje mogućnosti. Evropljani nisu ubeđeni da li su demokratije bolje od autokratija pripremljene za rešavanje velikih problema (vidi tabelu „Demokratije – autokratije“).
SUVERENITET KAO NESVRSTANOST
Istraživači ukazuju na odsustvo disciplinirajućeg ideološkog jedinstva između SAD i Evrope. U panevropskom ispitivanju Evropskog saveta za spoljne odnose 2019. velika većina ispitanika rekla je da bi radije ostala neutralna (umesto da se uskladi sa Vašingtonom) u sukobu između SAD i Kine ili Rusije. Čak je i u Poljskoj prevladavao stav da bi ta zemlja trebalo da ostane neutralna, a ne da se svrsta na stranu SAD. Od izbora Džoa Bajdena za predsednika SAD najmanje polovina biračkog tela u svakoj od 12 anketiranih zemalja i dalje bi volela da njihova vlada ostane neutralna u sukobu između SAD i Kine. U Danskoj i Poljskoj – zemljama s najvećim udelom ljudi koji bi hteli da stanu na stranu Sjedinjenih Država – ova grupa čini 35, odnosno 30 odsto ispitanika.
Kreatori spoljne politike u Vašingtonu i Briselu mogli bi da otkriju da iza sebe nemaju društveni konsenzus za generacijsku „borbu čitavog društva protiv autokratija u Pekingu i Moskvi“. Do sada su samo evropske institucije, a ne evropska javnost, pokazale spremnost da vide svet sutrašnjice kao rastući sistem konkurencije između demokratije i autoritarizma. U svakoj od anketiranih država članica EU (osim Poljske), čini se da se Brisel doživljava kao spoljnopolitički jastreb kada je u pitanju odnos sa Kinom i Rusijom. To je signal da bi, ako dođe trenutak krize, Brisel mogao biti optužen da predstavlja američki glas u Evropi, a ne evropski glas u svetu, konstatuju Krastev i Leonard.
Tabela 4
U procentima. Zajedno za 12 anketiranih zemalja.
Pitanje je glasilo: „Koja od ovih grupa ima najveći uticaj na način na koji se upravlja svetom?“
RAZLIČITE PERCEPCIJE PRETNJE
Da američka vlada ima najveći uticaj na način na koji se upravlja svetom smatra samo 13 odsto Evropljana. U odgovorima na pitanje ko ima najveću moć na svetu, većina se nije fokusirala na najveće države. U stvari, oni veruju da nedržavni akteri, kompanije i superbogati pojedinci, zajedno čine najuticajnije grupe u svetu danas (videti tabelu „Ko upravlja svetom“).
Među Evropljanima ne postoji konsenzus o tome da li egzistencijalna pretnja spolja uopšte postoji. U istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose sprovedenom krajem 2020. otkriveno je da je jedva jedan od deset građana Nemačke i Francuske smatrao da njihova zemlja snažno zavisi od američke sigurnosne garancije. Skoro jedna trećina ljudi u obe zemlje mislila je da im takva garancija uopšte nije potrebna.
Spoljnopolitički analitičari variraju tezu da je zajednička spoljna politika EU slaba jer države članice Unije imaju različite percepcije pretnje. Poljaci i građani baltičkih država, na primer, kažu da je EU previše meka prema Rusiji, dok Bugari, Slovaci i Italijani smatraju da je ona previše oštra jer oni ne prepoznaju Rusiju ili Kinu kao pretnju. Poljska i Francuska jedine su anketirane zemlje u kojima je više onih koji misle da je njihova zemlja umešana u hladni rat sa Rusijom nego onih koji se sa time ne slažu.
Tabela 5
U procentima.
Osim Poljske i Francuske, većina Evropljana ne veruje da se između njihove zemlje i Rusije dešava novi hladni rat.
U atmosferi u kojoj su diplomatski odnosi između Moskve i Brisela na leru, 46 odsto anketiranih Evropljana kaže da njihova zemlja nije u hladnom ratu sa Rusijom, što se najizraženije ispoljava u Mađarskoj (91 odsto), Bugarskoj (80 odsto), Portugalu (79 odsto) i Austriji (78 odsto).
Ispitivanja Evropskog saveta za spoljne odnose pokazuje da će tema hladnog rata verovatno odbiti više birača nego što će ih privući. Krastev i Leonard zaključuju da kreatori politike treba da pronađu drugačiji, manje ideološki okvir za obezbeđivanje javne podrške za jačanje transatlantskog saveza.
