Norfolk, Virdžinija
„Mi Amerikanci volimo slobodu. Ili volimo tako da mislimo. Priznajemo da i drugi vole slobodu. Ali, kad pogledamo okolo po svetu, nekako podozrevamo da Evropljani, poput Nemaca i Francuza, suviše zdušno vole vojnički da pozdravljaju. Azijati su konformisti, zaključujemo. Afrikanci idu iz jednog vojnog udara u drugi, a sličan običaj imaju i Južnoamerikanci. Mi u Americi imamo nekako poseban osećaj za slobodu. Na kraju krajeva, mi smo je izmislili! Od Deklaracije nezavisnosti do rep muzike, Amerika je bila i ostala inspiracija i uzor slobode svima u svetu… Ipak, da li novi Sekretarijat za unutrašnju bezbednost (Department of Homeland Security) i mnoge druge novine posle 11. septembra ugrožavaju moju slobodu?“
Dok politički analitičar Majkl Kinsi u ovom lakom, samoironičnom tonu postavlja pitanje ugroženosti sloboda u Americi posle brutalnog terorističkog napada 11. septembra 2001, neke američke institucije, kao ,na primer, Centar za ustavna prava (Center for Constitutional Rights) zaključuje da su Bušova administracija, Ministarstvo pravde i američki Kongres doneli Patriotski zakon SAD, seriju izvršnih uredbi, propisa i zakona koji ozbiljno umanjuju građanske slobode, krše Ustav, američke, međunarodne i humanitarne zakone. Centar u svom apelu javnosti upozorava da su Patriotskim zakonom ugroženi sami temelji američke demokratije.
Zbog svega ovoga Centar je već podneo nadležnim institucijama sedam tužbi. Ovo nije jedina institucija koja pokušava da skrene pažnju javnosti na to da je stotine nedržavljana SAD uhapšeno i pritvoreno, neki od njih čak više meseci, bez suđenja, bez mogućnosti da se posavetuju sa advokatom, pa čak i da se vide sa najbližom rodbinom. Liberalniji deo američkih medija prigovara da se sve radi u velikoj tajnosti i da vlasti ne smatraju da su obavezne da informišu javnost o daljim hapšenjima na osnovu Patriotskog zakona.
I neke druge institucije i pojedinci ukazuju na neustavnost ovog zakona koji je, kako posebno ističu, donet na brzinu, gotovo u tajnosti, bez rasprave, u atmosferi straha koja je zavladala Amerikom posle terorističkog napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Međutim, očigledno je da je Patriotski zakon izuzetno brižljivo „skrojen“ kako bi se umanjila moć sudova i dale odrešene ruke policiji i obaveštajnoj službi. Ima analitičara koji tvrde da Patriotski zakon očigledno nije donet kao odgovor na teroristički akt 11. septembra, već da je godinama spreman, čekao se samo pogodan trenutak.
MISTER ORVEL: Kritičari ukazuju na mnoge slabosti ovog Zakona: suviše je uopštena definicija terorizma, dok eksperti ukazuju da se Patriotski zakon zapravo ne fokusira na hvatanje i kažnjavanje terorista, već na prevenciju terorističkih akata.
FBI i CIA dobijaju ovim zakonom prevelika ovlašćenja koja ugrožavaju građanska prava kako nedržavljana SAD tako i samih Amerikanaca. Na primer, FBI ne mora da ima odluku suda za pretres i oduzimanje „bezbednosno zanimljivih materijala“, dovoljno je samo da ova služba misli da bi joj „konkretna informacija mogla da pomoći u istrazi“. Osoba uopšte ne mora biti obaveštena da su dotične službe pregledale, pretresle ili nešto odnele iz njenog stana ili kancelarije. Radi skupljanja obaveštajnih podataka FBI može da špijunira Amerikance koji nisu učinili ništa nezakonito. Znači, može da prisluškuje telefonske razgovore, prati e-mail korespondenciju, proverava šta ko pretražuje na internetu, šta ko čuva u svojim bazama podataka… Štaviše, vlast može da naredi internet provajderu da upozori nadležne na sve što se istrazi može učiniti zanimljivo. Majkl Kinsli piše u svom eseju „Cena slobode“ da je apsurdno nazvan Patriotski zakon ozakonio užasno uplitanje države u privatnost građana, ali kao da ministru pravde ni to nije dosta: sada je pred Kongresom nova, stroža verzija ovog zakona! Kritike stižu i sleva i zdesna. Demokrata Maksin Voters, predstavnica Kalifornije u Kongresu, upozorava Amerikance da se svi mogu naći pod prismotrom ovih službi, pa i u zatvoru, iako zvanično nisu osumnjičeni. U istom tonu nedavno je na ovdašnjoj televiziji govorio i Bob Bur, bivši republikanski kongresmen iz Džordžije.
Već mesecima se stotine ovakvih zatvorenika, kojima nije suđeno, a kojima nije dostupna ni pravna pomoć, nalaze u američkoj vojnoj bazi Gvantanamo, na Kubi i u Kampu Delta što je u suprotnosti sa američkim zakonima, ali i sa Ženevskom konvencijom. Ove zatvorenike američke vlasti mogu neograničeno držati u pritvoru kao „nezakonite borce“(unlawful combatants) što je, tvrde ovdašnji eksperti, termin koji nema nikakvo značenje u međunarodnom pravu. Ima indicija da su pojedinci i zlostavljani. Ove optužbe ministar pravde Džon Eškroft poriče, tvrdeći da se sve radi „u ustavnim okvirima“, upozoravajući da se tako radilo i za vreme Drugog svetskog rata, kada su, na primer, Amerikanci japanskog porekla bili izolovani u Americi u specijalne koncentracione logore.
Čak i ako optuženi za terorizam dobije pravo na advokata, vlada ima mogućnost da prisluškuje sve o čemu advokat i njegov klijent razgovaraju. Patriotski zakon daje predsedniku SAD pravo da pred vojni tribunal izvede bilo kojeg stranca koji ima legalan boravak u SAD, ali ne i državljane SAD.
Po Patritoskom zakonu FBI i CIA mogu zajedno da raspolažu podacima što je u suprotnosti sa statutom CIA: ova organizacija ne sme da špijunira na domaćem terenu.
Patriotski zakon je opasan, travestija. Što je još gore, većina Amerikanaca pojma nema šta ovaj zakon sadrži i šta on znači, ocenjuje Dženifer Van Bergen, profesor prava na njujorškoj New School for Social Research.
Ona smatra da je Patriotski zakon nekako promakao javnosti zato što ima nekoliko vešto sročenih „kvaka“:
„Prvo, odnosi se na strance (Prema tome, ne dotiče se građana SAD; pogrešno!). Drugo, reč je o terorizmu (Mi nismo teroristi, zar ne? Ne budimo tako sigurni!). Ako mislite da se ovaj zakon odnosi samo na ‘loše momke’ koji su napali našu zemlju, pročitajte zakon malo pažljivije. Mnoge odredbe u ovom zakonu odnose se na Amerikance i mogu da se primene na njih na mnogo gadnih načina“, upozorava Amerikance profesorka Van Bergen.
MINISTAR PRAVDE: Na sve češće kritike Patriotskog zakona ministar pravde Džon Eškroft kratko odgovara:
„Mi smo u ratu i sada mora da se radi drugačije. U ratu protiv terorizma napravili smo najveću reorganizaciju vlasti u poslednjih pola veka. Nije neophodno samo formiranje novog Ministarstva za unutrašnju bezbednost, reorganizovati FBI, već i promena pravila na osnovu kojih će vlasti raditi. Mnoge stvari se 200 godina nisu menjale. Mi pobeđujemo u ratu protiv terorizma: pokazuje se da naša strategija i taktika daju razultate.“
Američka vlast poručuje kako ima nameru da pohvata mrežu finansijske i logističke pomoći terorističkim grupama. Zadatak nimalo lak: mnoge grupe koje za ostvarenje svojih ciljeva primenjuju nasilje imaju vrlo razgranatu mrežu veza i simpatizera koji rade i legalne stvari. Imaju, na primer, poput Hamasa i IRE, škole, organizuju skupove. Posle Makartijeve ere Vrhovni sud i Kongres povukli su jasnu liniju razgraničenja: nije nezakonito članstvo ili asocijacija sa grupama koje vlada proglasi neprijateljskim. Morala je da bude dokazana neka kriminalna aktivnost.
U apelacionim sudovima propali su mnogi dosadašnji pokušaji da se zakon obori, a Bušova administracija je odlučila da vodi oštru bitku i u mnogim imigracionim sudovima. Kao i u drugim zemljama, tako i u Americi u vanrednim prilikama sudovi imaju posebno razumevanje za vlast.
Amerikanci ne vole mnogo da se podsećaju kako je Eškroftov plan za „Operation TIPS“(u slobodnom prevodu „Operacija cinkarenje“) trebalo u ove svrhe da regrutuje milione Amerikanaca koji bi nadležnim vlastima prijavljivali „sumnjive aktivnosti“ u susedstvu, na radnom mestu, bilo gde. Propao je i orvelovski pokušaj Pentagona da analizira vladine i komercijalne baze podataka zbog eventualnih „sumnjivih aktivnosti“. Pobunili su se neki univerziteti, knjižare, bibioteke: Trebalo je, po zamisli Pentagona, da svi budu jedno veliko oko i uvo u službi FBI i sličnih službi.
Međutim, posle eksplozije bombe u Oklahoma Sitiju 1996, ova odredba je revidirana: antiteroristički zakon proglašava da je zločin ovim terorističkim grupama davati bilo kakvu meterijalnu pomoć. Neki ovdašnji analitičari ukazuju da Patriotski zakon ide još dalje: po njemu bi bio zločin pomagati Nacionalni kongres afričkog jedinstva dok je Nelson Mandela bio utamničen. Kažnjivo je i davati dobrovoljne priloge za čečensku siročad ili bolnicama u Gazi.
Najglasnije primedbe boraca za ljudska prava upućuju se na adresu Buša i njegove administracije ne samo zbog suštine Patriotskog zakona već još više zbog činjenice da ne žele da o primeni i posledicama ovog zakona dozvole raspravu u Kongresu i pred sudovima. Buš je još vrlo popularan predsednik, ima većinu u Kongresu i još može da ignoriše ove „nepatriotske“ glasove.
IMIGRANTI: Posle 11. septembra policija i imigracione vlasti privele su i pritvorile oko 1200 imigranata, uglavnom muslimana. Neki su bili u zatvoru čak više meseci pre nego što im je pružena prilika da se posavetuju sa advokatom ili sudijom za imigrante. Većina je oslobođena, neki su deportovani, a izvestan broj je osuđen zbog kriminalne delatnosti.
Ministarstvo pravde uvelo je obaveznu registraciju za muškarce-strance iz 25 zemalja, samo jedna nije muslimanska, odnosno arapska. Žale se i strepe pripadnici mnogih naroda, zvaničnih saveznika SAD. Očigledno, Patriotski zakon drastično je skresao prava imigranata, i legalnih i ilegalnih. Po njemu, ako tako odluči ministar pravde, imigranti mogu da budu preventivno stavljeni u zatvor na neodređeno vreme. Čak i ako nisu počinili bilo kakav prekršaj i ne mogu biti legalno deportovani.
Oko 1.600.000 muslimana koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama ne krije nervozu i strepnju: na stotine pakistanskih porodica ovog proleća nagrnulo je na sever, tražeći azil u Kanadi.
Ako se uzme u obzir da prema zvaničnim statistikama oko 18 miliona stranaca ima dozvolu boravka u SAD, ako je oko deset miliona američkih državljana rođeno u inostranstvu, ako u ovoj zemlji ima oko sedam miliona ilegalnih imigranata, onda Patriotski zakon diskriminiše ogroman procenat ljudi.
Ukoliko u ovoj zemlji pred zakonom jedni budu „jednakiji“ od drugih, onda su teroristi odneli svojevrsnu pobedu jer se američki san za mnoge može pretvoriti u američku moru.
U bazi Gvantanamo zatočeno je oko 650 Avganistanaca: niti su optuženi za neki zločin niti imaju status ratnih zarobljenika. I pored kritike brojnih međunarodnih organizacija, američke vlasti ostaju pri svojoj odluci i poručuju da će ih držati u zatvoru dok se ne okonča rat protiv terorizma. Isti status imaju i neki američki državljani: Hozeu Padilji, takozvanom „prljavom bombašu“, koji je pokušao da u cipelama unese eksploziv u avion, vlada nije dozvolila da ima advokata uprkos zahtevu sudije. U vojnoj bazi u Norfolku zatvoren je Jaser Hamdi, američki državljanin rođen u Lujzijani: nema advokata, protiv njega nije podignuta optužnica. Uhvaćen je kao „neprijateljski borac“ u Avganistanu.
Drugi „američki taliban“ Džon Voker Lind, mladić iz imućne kalifornijske porodice, napravio je sa vlastima pred Okružnim sudom u Virdžiniji dil: iako mu je zbog terorističke aktivnosti pretila trostruka doživotna robija, plus 90 godina (osobenosti američkog zakonodavstva), uz pomoć advokata uspeo je da dobije samo 20 godina robije. Ako se bude dobro ponašao, možda će izaći posle 17.
