Jermenija je sukob sa Azerbejdžanom u Nagorno-Karabahu izgubila pre svega zbog veoma loše obaveštajne i spoljnopolitičke procene, jer je očekivala konkretniju pomoć svojih saveznika, i zbog vazduhoplovne nadmoći Azerbejdžana.
Mirovni sporazum koji su na kraju obe strane potpisale na najvišem nivou, uz garanciju predsednika Vladimira Putina, pokazao je koji je interes Moskve. Operativni razvoj dejstava i vojna nadmoć su eksplicitno ukazivali na potpuni poraz Jermena, što se čekalo kako bi se za stolom pojavili globalni igrači.
Iako se u mirovnom sporazumu ne spominju turski mirovnjaci, Ankara nastoji da se nametne kao ravnopravan garant mira sa Moskvom produbljujući tako svoj uticaj u tom delu sveta. Turski parlament je nedavno odobrio slanje mirovnog kontingenta koji će verovatno biti raspoređen zajedno sa ruskim snagama u Združenom posmatračkom centru van same teritorije Nagorno-Karabaha.
Azerbejdžan je prihvatajući ponuđene uslove vodio računa da ne ugrožava ruske interese na Kavkazu, pa je Mirovnim sporazumom dobio celu teritoriju izvan i znatan deo teritorije samog Nagorno-Karabaha, ali i pravo na izgradnju koridora do svog regiona Nahčivan. Iako je i predsednik Putin naglasio da status Nagorno-Karabaha nije rešen, azerbejdžanska pregovaračka pozicija je sada superiorna.
Cela situacija podseća na završetak rata u Srbiji 1999. godine, kada su poruke iz Moskve imale isti prizvuk i kada su se ruske trupe stacionirale oko aerodroma Slatina da bi se nakon manje od tri godine potpuno povukle sa Kosova. Kako stvari stoje, status Nagorno-Karabaha će se rešavati u decenijama koje dolaze tako da nikad ne bude rešen i da zavisi od spoljnog faktora.
Kompleksnost rusko-turskih odnosa ostaje za sada, a Južni Kavkaz predstavlja samo jednu epizodu u njihovom širem kontekstu. Bez obzira na često sukobljene interese, zajednički su posvećeno radili na sprečavanju uticaja trećih zemalja na Kavkazu poput SAD i Francuske koje su preko OEBS-ove Minsk grupe nastojali da uspostave trajno rešenje.
LOŠ SAVEZ
U proteklom konfliktu zaslužuje pažnju konzistentno ignorisanje ovog sukoba Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koja je shodno članu 4. Kolektivnog bezbednosnog sporazuma iz 1992. godine imala obavezu da agresiju na Jermeniju percipira kao agresiju na sve članice ODKB-a. Činjenice govore u prilog tezi da su se borbena dejstva težišno vodila u oblasti Nagorno-Karabaha i oko nje, ali i u prostoru pod ekskluzivnim suverenitetom Jermenije. Jermenski avion SU-25 oboren je od turskog F-16, 60 km u dubini jermenskog vazdušnog prostora, dok je 14. oktobra Baku zvanično saopštio da je bombardovao dva raketna položaja u Jermeniji. O dejstvima azerbejdžanskih bespilotnih letelica u vazduhoplovnom prostoru Jermenije dovoljno govori da su samo Rusi potvrdili obaranje devet letelica barjaktar TB-2 u blizini ruske vojne baze Gjumri u Jermeniji.
Međutim, umesto da ODKB aktivira član 4. Sporazuma, za šta je bilo više povoda, članice ODKB-a su bile posvećene logističkom snabdevanju Azerbejdžana. Bizarno zvuči informacija da je Belorusija tokom borbenih dejstava snabdevala Azerbejdžan raketama 300 mm za samohodni višecevni lanser raketa polonez koji su im prodali 2018. godine. Dakle, članica ODKB-a priskočila je u pomoć Azerbejdžanu (koji je tu organizaciju napustio 1999. godine) u napadu na Jermeniju koja je aktivan član ODKB-a.
Logično je da zemlja sa resursima i geografskim položajem poput Jermenije svoju bezbednosnu strategiju gradi kroz piramidu kolektivnog sistema bezbednosti, i u tom smislu je ODKB bio optimalan izbor. Međutim, ispostavilo se da sve zemlje članice ODKB-a stavljaju svoje nacionalne, pa čak i ekonomske interese ispred obaveza kolektivne odbrane.
U specijalne veze sa Moskvom Jerevan u kontinuitetu investira i nabavkama ruske vojne tehnike, poput nedavne kupovine četiri višenamenska aviona Su-30SM. Za 120 miliona dolara dobili su pomenute avione, ali ne i rakete za taj avion čiju je isporuku Moskva zabranila. Tako su Jermeni potrošili znatna sredstva za nabavku borbenih letelica sa zavidnim performansama koji su bili neupotrebljivi u ratnim dejstvima.
CENA HELIKOPTERA I ŽIVOTA PILOTA
Najveće poniženje ODKB je pretrpeo 9. novembra kada je oboren ruski helikopter Mi-24 iznad jermenske teritorije, pri čemu su dva pilota poginula, dok je treći povređen. Ni to nije bilo dovoljno da se aktivira član 4. Kolektivnog bezbednosnog sporazuma, a Baku je pored izvinjenja odmah ponudio i finansijsku kompenzaciju. Kalkulacija je bila jednostavna: šta ne može da reši novac, može mnogo novca – polovni helikopter Mi-24 košta oko šest miliona dolara, naknada porodicama poginulih i plaćanje lečenja (prema ruskoj regulativi) oko 120.000 dolara, naknada moralne štete porodicama je oko 200.000 dolara. Ukoliko se tome dodaju i utrošena sredstva za obuku koja se procenjuju od tri do sedam miliona dolara po pilotu (zavisno od specijalnosti), možemo suma sumarum predvideti da bi kompenzacija Bakua Moskvi iznosila oko 20 miliona dolara bez PDV-a koji će se tražiti kroz eventualnu isporuku naoružanja i opreme u budućnosti.
Ukoliko organizacija poput ODKB-a ne može svojim članicama isporučiti svoj osnovni proizvod – kolektivnu bezbednost, a pritom jedna od saveznica neskriveno naoružava neprijatelja, zašto bi zemlje izvan tog saveza imale interes da na bilo koji način sarađuju s njom? I zašto bi se naša zemlja opredeljivala u strateškim dokumentima za proširenje i unapređenje saradnje sa ODKB-om? Osim ukoliko resorni ministar, nadležan za strateške dokumente iz oblasti odbrane, nije u njih ugradio partijski umesto nacionalnog interesa.
Autor je predsednik Saveta za strateške politike
