Sumrak evrozone

Kada su početkom prošle nedelje države evrozone obelodanile da su za odbranu ugrožene evropske valute obezbedile paket od 750 milijardi evra, berze su pozitivno reagovale. To je bio i primarni cilj kriznog sastanka na kome su se ministri finansija u rekordno kratkom roku, praktično za samo jedan dan, dogovorili o rekordnom kriznom paketu i najavili „odlučnu borbu protiv špekulanata“, koji bi navodno hteli da se obogate po cenu osiromašenja građana Evropske unije. Zvučalo je to kao da su se dobri ljudi sastali da bi narod koji ih je izabrao odbranili od nekih zlih ljudi koji ugrožavaju njihov standard.

Ovaj potez je na prvi pogled bio efektan. Čelnici Evropske unije pokazali su odlučnost i solidarnost sa ugroženim zemljama EU, branitelji evra demonstrirali su silu koja bi trebalo da zastraši tamo neke špekulante. Na drugi pogled, bila je to međutim brzopotezna reakcija ministara finansija zemalja sateranih uza zid u odbrani čitavog finansijskog tržišta, a ne samo pojedinih zemalja evrozone, ne bi li došli do predaha i dogovorili se šta im je dalje činiti. A kada zemlje Evropske unije oko nečega treba da se dogovaraju, to onda može i da potraje.

Kritike su pljuštale sa svih strana: od predstavnika građana relativno dobrostojećih zemalja evrozone, koji baš nisu bili srećni da se od poreza koji oni plaćaju izdvajaju ogromna sredstva za spasavanje zemalja koje su se „neodgovorno“ ponašale, do finansijskih i privrednih stručnjaka koji su ukazivali na strukturalne greške koje su dopustile da evro i evrozona upadnu u ovako duboku krizu i koje moraju da se ispravljaju. Javili su se za reč i eksperti koji su po jenjavanju svetske finansijske krize, čiji je simbol propast investicione banke Lehman Brothers u septembru 2008. godine, upozoravali da će posle finansijske nastupiti dužnička kriza. To se i dogodilo.

SUNOVRAT EVRA: Simbol za novonastalu dužničku krizu je Grčka, koja bi bez evropskog paketa pomoći morala da objavi državni bankrot. Gotovo u istom dahu sa Grčkom se izgovaraju Španija, Portugal i Irska, a probleme sa nagomilanim državnim dugovima i prevelikim budžetskim deficitima imaju i Italija, Belgija, pa i Nemačka, ali i Velika Britanija koja nije članica evrozone. Evro konstantno opada, a po nekim procenama do kraja godine mogao bi da padne na 1,14 u odnosu na američki dolar, pa čak i da se izjednači sa dolarom. U ponedeljak je evro dostigao najnižu tačku u poslednje četiri godine i pao na 1,2237 u odnosu na dolar. Uprkos privremenoj stabilizaciji evra eksperti usled nestabilnog finansijskog tržišta u Evropi očekuju njegov dalji pad. I u menjačnicama u Srbiji je povećana potražnja za dolarom i švajcarskim frankom. Naravno da u takvoj situaciji skače cena zlata na svetskim berzama.

PENALI ZA NESTAŠNE: Dok evro pada, a razmere dužničke krize još uvek ne mogu da se sagledaju, države EU tragaju za mehanizmima kojima bi odbranile zajedničku valutu i tržište. Jedan od prvih konkretnih predloga dolazi iz Nemačke, najveće evropske nacionalne privrede. Kako piše uticajni Spiegel, ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble bi već u petak svojim kolegama iz EU mogao da predloži princip „kočnice za dugove“ koji bi po nemačkom modelu trebalo da se primeni u čitavoj Evropskoj uniji. Nemačka, čiji dugovi iznose 1700 milijardi evra, u junu prošle godine u ustav je unela propise, po kojima od 2016. godine odstupanje od bruto nacionalnog dohotka na saveznom nivou ne sme da bude veće od 0,35 odsto, dok od 2020. godine nemačke pokrajine samostalno uopšte više ne smeju da se zadužuju. Nemački plan za EU, na kome se još radi, obuhvata tri oblasti: bolje preventivne mere za budžetske krize (deficite), bolju privredno-političku kontrolu i koordinaciju i uspostavljanje stalnog saveta za prevazilaženje kriza unutar evrozone. Do jeseni bi Savet EU trebalo da donese neke odluke o reformama unutar evrozone.

Još uvek nezvanično, Šojble se zalaže za različite sankcije koje bi trebalo da disciplinuju nedisciplinovane članice evrozone: od oduzimanja prava glasa do izbacivanja iz monetarne unije. Za to bi bila potrebna promena različitih evropskih ugovara. Naravno da je i sam nagoveštaj ovakvih mera u mnogim zemljama naišao na oštro negodovanje. Jedna od najvećih slabosti Evropske unije jeste poslovična sporost koja je sa ili bez Lisabonskog ugovora programirana u njenoj strukturi, pa je tako nerealno očekivati da će evropske institucije uprkos finansijskoj krizi biti u stanju da brzo donesu neke drastične reformske odluke.

ANTIŠPEKULANTSKI POREZ: Austrijska inicijativa, koja bi mogla lakše da prođe, dodatno je oporezivanje svih finansijskih transakcija, to jest oporezivanje finansijskog tržišta. Nju podržava i predsedavajući evrogrupe Luksemburžanin Žan-Klod Junker. „Oni, koji su dobrim delom odgovorni za ovu situaciju, treba i da plate, da se ona prevaziđe“, rekao je Junker. Na osnovu Lisabonskog ugovora moguće je da se po ovom pitanju organizuje referendum na nivou čitave EU, što bi bilo po prvi put u istoriji Unije. I vladajuća koalicija Nemačke je podržala ovu inicijativu, kao neku vrstu antišpekulacionog poreza. Da bi ovaj predlog došao pred Evropsku komisiju, neophodno je da se sakupi najmanje jedan milion potpisa iz najmanje 9 zemalja EU. Suštinsko pitanje koje za sada ostaje otvoreno jeste na koji način i za šta bi se konkretno koristila tako prikupljena sredstva.

Ministri finansija EU su se u utorak dogovorili da ubuduće na kratkom lancu drže hedž-fondove. Na osnovu tog dogovora menadžeri fondova bi po prvi put morali da se registruju i da istaknu kako rizike tako i strategije svojih investicija. Složila se i Velika Britanija, koja se do sada protivila takvim regulacionim merama, koje je opet, prema većini eksperata, trebalo doneti mnogo ranije.

IZNUĐENE REAKCIJE: Kritike upravo ukazuju da EU nije delovala preventivno, jer nije prepoznala opasnosti po sopstveno finansijsko tržište, već da su reakcije iznuđene usled, kako kaže predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše, „najteže situacije od Drugog, a možda i od Prvog svetskog rata“. On očekuje „kvantni skok“ i delotvorne sankcije za prekršaje kod politike stabilizacije i rasta privrede Evropske unije i kontrole privredne politike. „Doživljavamo dramatična vremena“, rekao je Triše i dodao da kod tržišta uvek postoji rizik od zaraze, i da to može da se odigrava veoma brzo, ponekad i za samo „nekoliko sati“. Triše je položaj evropskog prostora od prošle nedelje uporedio sa vremenom neposredno nakon izbijanja svetske finansijske krize: „Tržište više ne funkcioniše, bilo je to skoro kao posle bankrotstva Lehman Brothers u septembru 2008.“ Svi znaju šta je sve u igri, rekao je Triše, i izrazio uverenje da će se šefovi vlada držati paketa štednje, na koje su se obavezali.

KO JE ŠTA DOBIO: Mnogobrojne analize pokazuju ko je šta dobio, a ko je izgubio, usled krize evropskog finansijskog tržišta. Investitori zbog nestabilnog evropskog tržišta beže iz Evrope u Sjedinjene Američke Države, pa se prema podacima ministarstva finansija SAD od marta ove godine u američke vrednosne papire prelilo oko 140,5 milijardi dolara, najviše otkako se beleže odgovarajuće statistike od početka tridesetih godina prošlog veka. To je uticalo na drastično jačanje dolara u odnosu na evro. Sa druge strane, SAD i inače imaju negativan spoljnotrgovinski bilans, koji će se usled jakog dolara još više pogoršati. A predsednik Barak Obama je obećao da će na osnovu izvoza za pet godina biti obezbeđeno dva miliona novih radnih mesta.

Evro je prethodne nedelje pao i u odnosu na kineski jen za čitavih 14,5 odsto, što je alarmantan pritisak na izvoz orijentisanu kinesku privredu. Takav razvoj je sa druge strane pozitivan za industrijske grane u Evropi koje su orijentisane na izvoz, a padom evra postale jeftinije i konkurentnije na svetskom tržištu.

Takav optimizam, ipak, ne potkrepljuje nemačka Komercijalna banka, jer, kako se kaže, dok izvoz pojeftinjuje, uvoz svekolike robe, pa tako i goriva, poskupljuje. Nemačka Komercijalna banka upozorava na moguću uvezenu inflaciju, po principu: slab evro izaziva inflatorni pritisak, samim tim rastu kamate, što je otrov za konjunkturu.

Istovremeno, dok nemački izvoznici profitiraju, rastu problemi za neto-uvoznike kao što su Grčka, Španija i Portugal, dakle zemlje koje su najviše pogođene krizom.

A GDE SMO MI: A gde smo u svemu tome mi? Činjenica je da će kriza evra koja preti da se pretvori u krizu Evropske unije imati direktnih ili indirektnih posledica na Zapadni Balkan, na zemlje koje bi želele da budu članice Unije. Prvo: realna je bojazan da će, makar privremeno, presahnuti finansijska pomoć za države ovog regiona, zbog enormnih suma koje će Evropska centralna banka i međunarodne finansijske institucije staviti na raspolaganje za odbranu evra i tržišta EU. Drugo: EU će se još više okrenuti sopstvenim problemima, Srbija i komšiluk biće ostavljeni sami sebi, a koliko su sposobni bez posrednika i pritisaka sa strane da se dogovaraju i prevazilaze regionalne i unutrašnje probleme, Srbija sa Kosovom, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Albanija već su višestruko pokazale. Treće: Ako se kriza u Evropskoj uniji produbi, šta će srpska i ostale „proevropske“ vlade da obećavaju svojim biračima, kojima životni standard u kontinuitetu opada, dok nezaposlenost raste? Kao „obećana zemlja“ EU je najvažniji kohezioni i stabilizacioni faktor na Balkanu, evropska perspektiva, iliti nada, apaurin za nacionalne strasti. Da bi nakon krize evropskog finansijskog tržišta uslovi za evropske integracione procese mogli da budu još stroži i nedostižniji, na Balkanu je bolje glasno i ne izgovarati.