Tek što smo ušli u godinu Konja (za koju astrolozi ne najavljuju ništa dobro), svetske medije su preplavili izveštaji o rastućoj vojnoj moći NR Kine. Prema najnovijim procenama u redovnom godišnjem izveštaju Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS), kineski vojni budžet bi već do 2030. godine mogao da se izjednači sa vojnim budžetom Sjedinjenih Američkih Država, čime bi, prvi put posle Hladnog rata, bio postignut paritet između neke dve svetske sile. Međutim, kako pojašnjava Điri Rađendran, jedan od saradnika pomenutog instituta, grubi budžetski paritet značio bi malo na strateškom planu, bar dok Kina ne dostigne istinski vojnu jednakost, a to se očekuje tek oko 2050. godine. Za to vreme SAD će zadržati lidersku poziciju na kojoj se nalaze decenijama unazad, a vojni budžet od preko 600 milijardi dolara, koliko je iznosio 2013, pokazuje da se neće tako lako odreći pozicije vodeće vojne sile. Vojni budžet Kine u 2013. premašio je 112 milijardi dolara.
Izveštaj američke agencije IHS Jane ukazuje na opšti trend porasta vojnih budžeta na svetskom nivou, prvi put od 2009, i to od 0,6 odsto. Pored Kine, tome doprinose i druge dalekoistočne države, ali i Rusija i zemlje Bliskog istoka. Tako projektovani godišnji vojni budžeti na svetskom nivou za 2014. godinu iznose ukupno 1538 milijardi dolara.
Kina je svoj vojni budžet u odnosu na prošlu godinu povećala za oko deset odsto, što je već ustaljeni trend rasta. Od kada je pre više od decenije pretekla Veliku Britaniju i Japan, Kina ima stabilna ulaganja u vojne snage i uporno se približava SAD. Očekuje se da će 2015. Kina na vojsku izdvojiti više nego Velika Britanija, Francuska i Nemačka zajedno. Kada ovome dodamo podatak da SAD svake godine smanjuju svoje troškove, pa je tako od 2012. do 2014. vojni budžet smanjen za oko 80 milijardi dolara, strahovanja američkih saveznika, pre svega u Aziji, ne izgledaju neosnovana.
KINESKO–RUSKI SAVEZ: Zbog toga u grupu država koje sve više ulažu u modernizaciju svojih snaga spadaju i Japan i Južna Koreja. Japan je na petom mestu sa budžetom od oko 50 milijardi dolara, dok je Južna Koreja na dvanaestom mestu sa oko 30 milijardi dolara. Za to vreme njihov glavni takmac, Kina, već sada u vojsku ulaže tri puta više nego, recimo, Indija, ili više nego Japan, Južna Koreja, Tajvan i Vijetnam zajedno.
Rusija, sa druge strane, namerava da u naredne tri godine poveća ulaganja u vojsku za 44 odsto. Sa vojnim budžetom od 68 milijardi dolara prošle godine, Moskva se nalazi odmah iza Vašingtona i Pekinga. Tu bi svakako trebalo imati u vidu i sve otvorenije savezništvo Pekinga i Moskve, koje je formalizovano kroz Šangajsku organizaciju za saradnju i bezbednost, ali i kroz niz ugovora o bilateralnoj saradnji. U tom svetlu je indikativno da je prvo inostrano putovanje novog predsednika Kine Si Đinpinga početkom prošle godine bilo upravo u Moskvu. Neki analitičari smatraju da će kinesko-rusko savezništvo predstavljati protivtežu američko-japanskom savezu na Pacifiku, ali i u drugim regionima. Sve ovo će imati značajne posledice u budućnosti, a svetski analitičari se utrkuju u predviđanjima šta nam donosi evidentno pomeranje globalne ravnoteže moći.
Glavni fokus svetske pažnje usmeren je na Južno kinesko more, gde nekoliko sporenja potencijalno mogu izazvati regionalni, a sve se više strahuje i globalni sukob. NR Kina ima nerešene teritorijalne sporove, ne samo sa Japanom (oko Senkaku, odnosno Djaoju ostrva), već i sa Vijetnamom, Tajvanom i Filipinima. S druge strane, Japan, predvođen nacionalističkom vladom i kontroverznim premijerom Šinzo Abeom, ne samo da se ne trudi previše da smiri tenzije u sve zategnutijim odnosima između dve zemlje već ih i dodatno opterećuje. Tako je krajem prošle godine premijer Abe izazvao gnev Kineza kada je posetio tokijski hram Jasukuni u kome su, među ostalima, sahranjeni i japanski ratni zločinci iz Drugog svetskog rata, što je očekivano naišlo na oštre proteste Pekinga.
U celoj situaciji ne treba zaboraviti ni interese Sjedinjenih Američkih Država, koje su važan regionalni igrač i poseduju niz vojnih baza u neposrednoj blizini Kine, i to u Japanu, na ostrvu Guam i na Filipinima. Predsednik Obama je još pre dve godine proklamovao novu globalnu odbrambenu strategiju SAD, po kojoj Bliski istok nije više geostrateški prioritet američke vojske (u čijoj funkciji je i povlačenje američkih snaga iz Avganistana i Iraka), kao i da je Amerika usmerena na geostrateško rebalansiranje ka azijsko-pacifičkom regionu. Cilj je da do 2020. preko 60 odsto aktivnih pomorskih snaga SAD bude stacionirano u ovom regionu, što svakako uznemirava Kinu.
Prošlogodišnje proširenje zone vazdušne odbrane iznad Istočnog kineskog mora i na Senkaku/Djaoju ostrva unilateralno izvršeno od strane Pekinga, izazvalo je uznemirenost u Japanu, ali i u SAD, koje pokušavaju da očuvaju kako svoje i pozicije svojih saveznika. Možda je generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen najbolje objasnio teškoće sa kojima se zapadna alijansa sa SAD na čelu može suočiti ukoliko se brzo ne prilagodi nastalim promenama: „Vakuum će popuniti druge sile i one neće nužno deliti naše interese i vrednosti.“
ISTORIJSKO NEPOVERENJE: Za to vreme, Kina pokušava da ekonomsku moć pretoči u aktivnu stratešku prevlast u regionu koji je od životne važnosti za njen održiv rast i u narednim decenijama. Kina je istorijski nepoverljiva prema svojim susedima, koji su joj mahom okretali leđa u protekla dva veka kad god se nalazila u teškoj situaciji, pa tako sada želi da se obezbedi pre no što se globalna ravnoteža promeni. Kineski interes je jasno usmeren na učvršćivanje pozicija i kontrolisanje situacije u blizini njenih granica, jer je Pekingu jasno da čak i mali, ali zapaljivi incident može lako da izazove regionalni sukob. Iako neki analitičari sumnjiče Kinu da demonstracijom svoje moći pokušava da zaplaši susede, verovatnije je da ona zapravo želi samo da potvrdi svoje pozicije, ali i da stekne nove pred budući rasplet događaja.
Kineske rivale dodatno uznemirava razvoj domaće kineske vojne tehnologije, koja pravi značajne rezultate u proteklim godinama. Pored uvođenja u upotrebu prvog kineskog nosača aviona „Liaoning“, Kina razvija i protivbrodske rakete velikog dometa, ali i domaće stelt lovce „Čengdu J-20“, kao i bespilotne letelice. Peking već sada raspolaže sa više stotina bespilotnih letelica, čime je u slučaju eventualnog sukoba na Pacifiku značajno poboljšao pozicije u odnosu na vreme od, na primer, samo jedne decenije ranije.
Međutim, i kineski civilni razvoj izaziva dozu straha na Zapadu. Tu je najbolji primer izgradnja nove kineske železničke mreže kojom saobraćaju superbrzi vozovi, što u budućnosti može imati svoj vojni i strateški značaj. Kina će biti u stanju da sa jednog kraja zemlje prebaci na drugi preko 100.000 vojnika i to za samo pola dana, prenosi „Vašington tajms“. Možda još veća zabrinutost povezana je sa mogućnošću korišćenja vagona superbrzih vozova kao mobilnih platformi za lansiranje projektila, odnosno sa potencijalnim brzim i efikasnim transportom strateškog oružja koje bi se čuvalo van domašaja neprijatelja, a lako i brzo moglo dopremiti iz, na primer, unutrašnjosti Kine do obale nasuprot Tajvana ili Japana.
Iako Kina redovno podvlači svoju zainteresovanost za saradnju i mirno rešavanje sporova, na Zapadu njeno ponašanje izaziva dosta nepoverenja. Tako je, na primer, Džon Mekejn, jedan od vodećih republikanskih senatora, nedavno izjavio da je kinesko naoružavanje „pitanje narastajuće opasnosti i izazova miru i bezbednosti u Aziji, jer postoji jako uverenje u kineskom rukovodstvu da Kina mora, i hoće, da povrati svoju ulogu koju je imala nekoliko hiljada godina u Aziji“.
S druge strane, Deng Sjaoping, najveći kineski reformator u XX veku, čovek koji je Kinu otvorio prema Zapadu, često je voleo da kaže kako Kina ne traži ulogu velike sile, a kada to, zahvaljujući ekonomskom napretku postane, neće se ponašati poput drugih velikih sila. Sva je prilika da se kineska rukovodstva u poslednje dve decenije ipak rukovode drugim uputstvom koje im je ostavio mudri Deng: „Važno je zadržati hladnu glavu i ne privlačiti pažnju; nikad ne preuzimaj vođstvo, ali stremi nečem velikom.“ Postaje sve evidentnije da NR Kina, iako još ne želi da preuzme vođstvo, ipak stremi nečem velikom.
