Strateške i druge igre

Kurtoazno rukovanje kineskog predsednika Hu Đintaoa i japanskog premijera, nakon pedesetominutnog susreta iza zatvorenih vrata, prošlog vikenda u Džakati, simbolično je okončalo najnoviju neprijatnu epizodu u odnosima dva moćna dalekoistočna suseda. Analitičari i geostratezi širom planete, koji su sa izuzetnom pažnjom pratili ovu eskalaciju kinesko-japanskog (uzajamnog) nezadovljstva, slažu se, međutim, u oceni da je ovo primirje tek privremeno. Jer, ono što se u poslednjih nekoliko sedmica događalo na relaciji Peking–Tokio može biti tek uvertira znatno izazovnijih bezbednosnih rizika u tom delu azijskog kontinenta. Ne samo zbog toga što su odnosi između Kine i Japana višeslojni, često i kontroverzni, već i zbog toga što sadašnji konflikt obeležava novi kvalitet koji upućuje na znatno dublji kontekst međusobnog konfrontiranja.

Povod aktuelnog nesporazuma bio je gotovo „tradicionalan“: u Japanu su se pojavili udžbenici istorije koji „blagonaklono“ tretiraju ponašanje Japana tokom Drugog svetskog rata; iako se to nije dogodilo prvi put, kineska ljutnja prevazišla je sve dosadašnje reakcije sličnim povodima. Masovne demonstracije u najvećim kineskim gradovima, od Tijenđina na severu, do Nankinga na jugu zemlje, uključujući, naravno, i Peking i Šangaj, praćene nasiljem – razbijanjem prozora diplomatsko-konzularnih predstavništava, izloga prodavnica japanskih proizvoda i demoliranja restorana japanske hrane – i nešto diskretniji „odgovor“ u Japanu, spustili su nivo međusobne komunikacije na najnižu tačku u poslednje tri decenije, odnosno od reuspostave međusobnih odnosa.

TEŠKA ISTORIJA: Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Kina i Japan su obnovili diplomatske i druge odnose, nakon višedecenijskog prekida. Iako pod teškim bremenom japanske okupacije tokom Drugog svetskog rata (osim kreiranja marionetske države Mandžurije na severoistoku Kine, japanski militarizam je u kolektivnom sećanju Kineza ostavio dubok trag brutalnih ratnih zločina, poput masovnog pokolja u Nankingu 1937, korišćenja bioloških sredstava sa dugotrajnim posledicama, do prisiljavanja kineskih devojaka i žena na prostituciju sa japanskim vojnicima), obnova međusobnih odnosa beležila je stalan i brz uspon, naročito na području ekonomske saradnje.

U tom trenutku ekonomski superiornom Japanu tada nije bilo teško da svoje ratne grehove „iskupljuje“ nepovratnom razvojnom pomoći i jeftinim kreditima siromašnom susedu. Kina, koja se tek tada počela otvarati prema svetu, nakon godina samoizolacije i katastrofične „kulturne revolucije“, zarad materijalnog probitka i najkraćeg puta do vrhunskog tehničko-tehnološkog razvoja, bila je takođe, voljna da dojučerašnjem neprijatelju pomalo progleda kroz prste. Činjenica da, osim formalnog izvinjenja, Kina od Japana nije tražila i individualnu kompenzaciju za postradale i žrtve (opredeljujući se za investicije u brane, aerodrome, puteve…), ostavila je kod većine Kineza opori ukus nepravde i uverenja da se Japan i Japanci nisu nikada iskreno pokajali za zlodela koja su počinile njihove vojne trupe. Takođe, tokom svih godina „prijateljstva i saradnje“ (ugovor pod tim nazivom Kina i Japan potpisali su 1978. godine), uvek bi se u Japanu našao poneki neadekvatan udžbenik istorije, ili bi neki japanski premijer, odajući poštu žrtvama, „greškom“ među njih svrstao i ratne zločince, ili bi vlada pokušala da u budžet prošvercuje povećanje vojnih izdataka, što bi u Pekingu po pravilu, izazivalo nervozu i javne proteste. Međutim, senka takvih incidenata nikada nije pala na ekonomiju: prošle godine japanska trgovinska razmena sa Kinom dosegla je impresivnih 89 milijardi dolara, a kineski izvoz u Japan prvi put je prestigao američki, pa je Kina postala japanski trgovinski partner broj jedan.

SVE SE MENJA: U međuvremenu, i u tom delu sveta došlo je do velikih promena. Japan, koji je dugo slovio za neprikosnovenog ekonomskog lidera u regionu, zapao je u recesiju; istovremeno, Kina i dalje doživljava ekonomski procvat sa, već duže od decenije, godišnjom stopom rasta od gotovo neverovatnih devet odsto (Japan beleži jedva jedan odsto); iako je Japan još uvek znatno bogatiji od Kine, jaz se sve više smanjuje. Drugim rečima, sve su brojniji znaci da Japan i Kina sve više postaju međusobni, ne samo ekonomski takmaci nego i konkurenti i rivali za uticaj u tom delu sveta. Borba za prestiž nužno ih vodi u međusobnu konfrontaciju. Kina i Japan su, na primer, drugi i treći najveći uvoznici nafte na svetu, što ih nekako „prirodno“ navodi na sporenje oko korišćenja, ne samo naftnih nalazišta u Sibiru već i na neposredno sudaranje, sa teritorijalnim aspiracijama, oko potencijalnih nalazišta u Istočnom kineskom moru (gde se nalazi i više malih ostrva oko kojih se Peking i Tokio spore, smatrajući ih delom svoje teritorije).

Regionalno geostrateško nadmetanje ima i druge dimenzije. Japan dugo nastoji da dobije prestižno mesto stalnog člana Saveta bezbednosti UN-a i u skorim reformama svetske organizacije kojima se predviđa povećanje broja sa sadašnjih pet (među kojima je, naravno, Kina) na više članova, vidi svoju veliku šansu; tokom nedavnih protesta Kina je, međutim, saopštila da neće podržati kandidaturu Japana i istovremeno obelodanila da će njen glas podrške imati Indija, koja takođe učestvuje na ovom „konkursu“. S druge strane, a tek je to za Kinu neprijatan izazov, Tokio se sve više približava Americi, gurajući pod isti (američki) kišobran i Tajvan sa tezom o „zajedničkoj bezbednosnoj strategiji“.

Konačno, novi kvalitet u odnosima dva prekomorska azijska suseda, svakako je izuzetno burna reakcija Pekinga na, u suštini minoran povod (sporni udžbenik štampala je jedna desničarska grupa i koristiće se u neznatnom broju škola – manje od jedan odsto –jer i većina japanskih nastavnika smatra da udžbenik nije adekvatan). Hiljadama uglavnom mladih demonstranata koji su marširali širom Kine i izvikivali uvredljive slogane na japanski račun, to je bilo prvo životno iskustvo sa masovnim protestima. Nakon tjenanmenskog studentskog bunta i njegovog krvavog gušenja pre 16 godina (maj–jun 1989) u Kini, naime, nije bilo masovnog okupljanja i izliva nezadovoljstva. Imajući u vidu to traumatično sećanje, niko ne veruje da je do sadašnjih antijapanskih protesta došlo spontano – što inače tvrdi zvanični Peking. Pogotovo što strani mediji navode i konkretne dokaze o tome: u Šangaju, na primer, na hiljade korisnika mobilnih telefona primalo je SMS poruke sa apelom lokalne policijske uprave da „pokažu ljubav prema svojoj zemlji“.

USPON NACIONALIZMA: Da li je kinesko rukovodstvo počelo da se poigrava sa nacionalnim osećanjima i podgreva nacionalizam – pitanje je koje su povodom najnovijih događaja postavili mnogi. Polazeći od činjenice da aktuelni društveno-ekonomski razvoj više ne može da bude apsorbovan starom ideološkom (marksističko-lenjinističko-maocedungovskom) košuljicom, za nju se traži odgovarajuća zamena. Prema pisanju londonskog „Opservera“ u Kini, komunistički kadrovi otvoreno stavljaju do znanja da nacionalizam treba da nadomesti marksizam. U tom kontekstu list citira Li Žuija, navodno bivšeg sekretara Mao Cedunga, koji tvrdi da „marksizam više niko ne razume“. I dodaje: „Ideje prošlosti više ne postoje. Zato je u redu da se okrenemo nacionalizmu; to je sredstvo sa kojim Partija može da sačuva svoj sistem i iedologiju.“

Sve u svemu, sa izuzetkom međusobne trgovine, svi parametri međusobnih kinesko-japanskih odnosa idu u zabrinjavajućem smeru. Tokiju, koji se nije na pravi način suočio sa sopstvenom prošlošću (osim Kineza to isto misle i drugi azijski narodi koji su tokom Drugog svetskog rata iskusili japansku okupaciju), sada kao da je bliža „američka“ nego „azijska“ budućnost. S druge strane, Kina, koju objektivno tišti nemoderni, okoštali politički sistem, umesto da sprovodi istinske reforme, priklanja se nacionalizmu kao „novoj ideologiji“. Svo to vreme, odnos snaga se konstatno pomera na kursu stalnog uspona Kine, uz japansko klizanje na dole.

Zato se sadašnje, privremeno primireno zatezanje između Pekinga i Tokija ne smatra prolaznim fenomenom. Kako ocenjuje Linda Džejkobson, istraživač Finskog instituta za međunarodnu politiku (takođe, prema „Opserveru“), u Kini je uvek postojalo antijapansko raspoloženje, ali samo kao izuzetno manjinsko. Nakon aktuelnih demonstracija ono se proširilo na znatno širi krug ljudi, uključujući i one koji sebe ne smatraju zainteresovanim za politiku; antijapansko raspoloženje je „ušlo u modu“. Zbog toga, „gledano dugoročno, kinesko-japanski odnosi biće glavni razlog za brigu u Istočnoj Aziji“, kaže Džejkobsova.