Strah od italoegzita

Jedne večeri u Veneciji, za sto novinara londonskog „Tajmsa“ vlasnik restorana donosi flašu vina i uzvikuje: „Bravo, Ingleterija!“. Englez zaključuje dve stvari: da je vino sigurno jeftino, jer to su ipak mletački trgovci, i da ima posla sa evroskepticima.

Na najavu da će u Italiji na vlast doći evroskeptična, populistička, antimigrantska, prolepenovska i, kako je naglašavano, proputinovska koalicija desničarske Lige i antisistemskog Pokreta pet zvezda, političari u Briselu, a naročito u Berlinu, držali su se uzdržano, ali je u evropskim liberalnim medijima antirusku histeriju nakratko zamenila antitalijanska. Može li posle Bregzita Evropska unija izdržati „italoegzit“, izlazak iz evrozone treće po ekonomskoj moći evropske zemlje?

Uz podsećanje na ranije napade na Belpaese (lepu zemlju), koje ilustruje naslovna strana nedeljnika „Špigel“ sa slikom pištolja na tanjiru špageta, italijanski „Đornale“ oštro reaguje na uvodnik Jana Flajšhauera u onlajn izdanju tog nedeljnika, u kome se postavlja pitanje kako opisati ponašanje nacije koja prvo nešto traži da bi i dalje funkcionisala u maniru dolce far niente (slatko je ne raditi ništa), a onda preti da će razbiti radnju onome ko treba da plati njene dugove. Piše da je to gore od prosjačenja, jer prosjaci, kad im se nešto daš, kažu „Hvala!“ A Italijani odlučuju da ne plate svoje dugove, pa još kažu da će Nemačka izgubiti novac namenjen za njihovo spasavanje.

Italijanski list navodi tuce primera italofobije: tako je u londonskom „Ekonomistu“ nesuđeni premijer Đuzepe Konte u karikaturi prikazan kao Harlekin u komediji Karla Goldonija „Sluga dva gospodara“, Matea Salvinija i Luiđija di Maja; na ilustraciji u nemačkom listu „Zidojče cajtung“ o pacijentu (Italija) brinu dr Peste (Kuga, Luđi di Majo, lider Pokreta pet zvezda) i dr Colera (Kolera, Mateo Salvini, generalni sekretar Lige za sever)…

NUKLEARNA BOMBA: Izgleda da su liberali širom Evrope bili srećni kada je italijanski predsednik Serđo Matarela sprečio da populisti formiraju vladu u Italiji tako što je osporio da evroskeptični profesor Paolo Savona bude imenovan za ministra finansija, pa je Luiđi di Majo vratio mandat, a predsednik Matarela mandat dao Karlu Kotareliju, bivšem direktoru MMF-a, da formira prelaznu vladu do izbora koji bi se mogli održati 2019, a možda već i ovog leta.

Pošto Liga i Pokret pet zvezda kontrolišu oba doma italijanske skupštine, u Briselu su se očigledno uzdali na veto predsednika Italije pri izboru pogodne vlade.

Prosečni mandat vlada u Italiji u poslednjih 70 godina trajao je 17 meseci, a 67. vlada je pala pre nego što je stupila na dužnost, potvrđujući, kako kaže dosetka londonskog „Ekonomista“, da chiao znači i zdravo i doviđenja.

To, zapravo, predstavlja reprizu italijanske izborne drame iz 2011. kada je u atmosferi evropske dužničke krize na pritisak iz Brisela tadašnji predsednik Đorđo Napolitano dao mandat Mariju Montiju, profesoru ekonomije na Univerzitetu u Torinu (1970-85), koga su u Berlinu zvali, „Super Mario“, a koji je blokiranjem paketa od 120 milijardi evra za ublažavanje dužničke krize iznudio dogovor o hitnim merama koje bi uticale na smanjenje kamata na obveznice vlada u poteškoćama.

Zbog osporavanja volje birača nezadovoljna koalicija Lige i Pokreta najavila je pokretanje impičmenta protiv predsednika Italije, koji ima simbolična ovlašćenja, ali i ustavnu mogućnost da spreči imenovanje pojedinih ministara. Za pokretanje impičmenta potrebna je prosta većina, ali konačnu odluku donosi ustavni sud. Ukoliko do toga dođe, proces bi mogao da potraje.

„Na prvi pogled, Matarela je sprečio novu krizu evra, međutim, njihova radost neće trajati dugo jer ova odluka je loša za Italiju, Evropu i Nemačku… Evropa je, više nego ikada, paralisana nestabilnošću jedne od najvažnijih država članica, u kojoj će politika narednih meseci biti kontroverznija, ako ne i nasilna“, pišu u nemačkom listu „Cajt“ Jan Zjelonka, profesor evropske politike u Oksfordu i sociolog Ralf Darendorf, saradnik na Koledžu Sent Antonis, čija se knjiga Kontrarevolucija: Liberalna Evropa u povlačenju bavi krizom liberalne demokratije u Evropi.

Žrtva italijanske krize biće, po Darendorfu i Zjelonki, i Nemačka, jer kad god je zemljotres u Evropi, Nemačka je u epicentru pažnje. Koliko protektorata mogu Brisel i Berlin uspostaviti u Evropi? Da li je Berlin spreman da uloži mnogo novca i tako ublaži fiskalnu disciplinu unutar evra? Može li Italija biti primorana na poslušnost, kao što je to učinjeno sa Grčkom?

Italija je opasnija od mnogo manje Grčke. Ako Grčka predstavlja bombu za evrozonu, onda je Italija nuklearna bomba, zaključuje u svojoj analizi „Špigel“.

U NEMAČKOM KAVEZU: Oštrica kritike evropskih medija bila je usmerena prema osporenom ministru finansija profesoru Paolu Savoniju koji govori da je Italija „u nemačkom kavezu“. Prema Savonijevom mišljenju osnovni problem leži u trgovinskom disbalansu u korist Nemačke (8 odsto BDP-a), a tome u prilog rade evropska pravila i dosadašnja politika koja je već okrenula glasače ka predlozima da se napusti evro.

Kako je pisala „Stampa“, on u knjizi Kao košmar, kao san zastupa tezu da je Nemačka nekadašnju vojnu moć zamenila ekonomskom moći, da Berlin nije promenio viziju svoje uloge u Evropi, a da je Italija tri puta bila fascinirana Nemačkom u Trojnoj alijansi 1882, u Čeličnom paktu 1939. i u Evropskoj uniji 1992. U intervjuu za list „Libero“ u martu 2017. Savoni kaže: „Nema Evrope, postoji samo Nemačka okružena uplašenima.“

Kad je „Fajnenšel tajms“ objavio članak pod naslovom „Rim otvara vrata novim varvarima“, Savoni je odgovorio da je „bolje biti varvarin nego rob“.

Poslanik nemačke Hrišćansko-socijalne unije i šef poslaničke grupe Evropske narodne partije u Evropskom parlamentu Manfred Veber mogućnost da italijanski koalicioni partneri prekinu razgovore sa ostalim zemljama o pravilima koja se odnose na evro nazvao je „igranjem vatrom“. Pošto je Italija visoko zadužena zemlja, iracionalni ili populistički akti mogli bi da izazovu novu krizu evrozone.

Nesuđena nova italijanska vlada je, međutim, najavljivala da neće izvesti Italiju iz evrozone, već da će samo razgovarati o reformi određenih aspekata ekonomske politike EU.

Prema izveštaju italijanske centralne banke, obim loših dugova (krediti čije otplate kasne ili je malo verovatno da se mogu vratiti) u 2017. smanjen je na 270 milijardi evra (u poređenju sa 360 milijardi evra u 2016). Međutim, ovaj indikator i dalje daleko prevazilazi prosek za EU.

1968–2018: U Italiji ima jedanaest odsto nezaposlenih, pretežno na jugu zemlje, liberalizacija tržišta rada bivšeg premijera Matea Rencija donela je milion radnih mesta, ali to liči na statističko prikrivanje socijalne nesigurnosti – 60 odsto tih radnih mesta su privremeni poslovi. U italijanskoj krizi se, kao i u drugim slučajevima, vidi i drama demontaže evropske države blagostanja.

Francuski predsednik Emanuel Makron, koga su nazivali evropskim „dečkom koji obećava“ i „evropskim ljubimcem“, na evropskoj sceni zagovara reforme koje bi trebalo da dovedu do povećanja investiranja u zapošljavanje mladih, što bi, po nekim analizama, moglo da bude od koristi nezaposlenima na italijanskom jugu.

Međutim, sam Makron kod kuće ima probleme da progura „neotačerske“ reforme, protiv kojih sindikalisti i studenti u Parizu uporno demonstriraju uz sporadične sukobe anarhista sa policijom. To podseća na radno obeležavanje pedesete godišnjice Pariskog maja 1968. koji je, između ostalog, rezultirao čuvenim Majskim sporazumima na osnovu kojih su minimalne nadnice povećane za 35 odsto i osvojena mnoga socijalna prava.

Pariski „Mond“ je ovih dana objavio zanimljiv statistički pregled o socijalnim promenama između 1968. i 2018. Godine 1968, na kraju sjajnog perioda posleratnog ekonomskog prosperiteta, stopa rasta BDP-a iznosila je 4,5 odsto, a 2018. kreće se između 1 i 2 odsto. U Francuskoj je 1968. bilo 2,5 odsto nezaposlenih, a od tada je procenat nezaposlenih uvećan četiri puta. Struktura francuske ekonomije je u tom periodu promenjena – opao je udeo zaposlenih u poljoprivredi sa 15 na 3 odsto, broj zaposlenih u industriji je bitno smanjen do nivoa od 15 odsto, dok je uvećan sektor usluga koji apsorbuje 75 odsto radne snage. Povećan je udeo zaposlenih žena – sa trećine na polovinu zaposlenih.

Socijalno gledano, kako uočava nemački „Špigel“, koalicija koja je u Italiji pobedila izgleda kao kad bi se u nemačkoj koalicionoj vladi našli zajedno Sara Vagenkneht (Levica) i Aleksander Gauland (desničarska populistička Alternativa za Nemačku). Pristalice dveju italijanskih partija međusobno se mrze jer Liga većinu svoje podrške crpi sa bogatog severa i od malih i srednjih privrednika kojima bi da smanji poreze, dok Pokret pet zvezda svoje korene pretežno ima na relativno siromašnom jugu i među radnicima kojima obećava veće plate i socijalna davanja.

I pored međusobnih razlika, Pokret pet zvezda i Liga našle su zajednički jezik, obećavale su sveobuhvatne promene društveno-ekonomskih prilika: uvođenje dodatka za porodice sa malom decom, ukidanje zakona o podizanju starosne granice za penzionisanje (koji je na insistiranje EU usvojila vlada Marija Montija) i uvođenje principa po kojima u penziju može da se ide kada zbir godina starosti i dužine radnog staža bude okruglo 100. Zajednička im je i kritika „korumpiranog“ Rima i EU.

Ruska RT u svom izveštaju kaže da je možda najkontroverznija mera programa uvođenje garantovanog osnovnog prihoda (reddito di–Cittadinanza) od 780 evra po osobi, pod uslovom da se aktivno traži posao i prihvate predlozi centara za zapošljavanje. To je jedno od glavnih predizbornih obećanja Pokreta pet zvezda koji zvuči populistički mada, kaže RT, a poziva se na analizu moskovskog Karnedži centra, taj zahtev podseća na elemente reforme sistema socijalne sigurnosti u Nemačkoj na osnovu koncepta Petera Harca, člana SPD i sindikata IG metal.

AP navodi da bi sprovođenje programa vlade Lige i Pokreta pet zvezda koštalo 170 milijardi evra ili deset odsto italijanskog BDP-a. To bi javni dug Italije, drugi u Evropi posle grčkog (179 odsto BDP-a), podiglo na 2,1 biliona (2.100 milijardi) evra ili 132 odsto BDP-a.

Ekonomista nemačke Commerzbank Jerg Kremer je ocenio za „Špigel“ da bi novi paket uvećao budžetski deficit Italije sa 2,5 na 7 procenata.

NEMA USPEŠNIH PRESEDANA: U analizi moskovskog Karnedži centra, dok je formiranje vlade bilo izvesno, izneta je sumnja u sposobnost koalicije Lige i Pokreta pet zvezda da sprovede obećane reforme. Najpre zato što nema uspešnih presedana: politiku Evropske unije ranije su kritikovali mnogi političari koji su došli na vlast – Cipras u Grčkoj, Orban u Mađarskoj, Kačinski u Poljskoj – ali ih Evropska unija uspešno marginalizuje, pa je čak uspela da Ciprasa uvede u okvir budžetske discipline iako su njegovi predizborni slogani bili još jači od italijanskih.

Sa druge strane, Liga i Pokret pet zvezda odbacuju, na primer, obavezni automatizam za distribuciju azilanata koji je uspostavila EU, kao što su to učinile „remetilačke“ zemlje Višegradske grupe Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska. Dodavanje Italije na listu „remetilačkih faktora unutar EU“ dodatno će dovesti do komplikovanja evropske migrantske politike koja ne može uspeti bez saradnje svojih država članica.

Darendorf i Zjelonka konstatuju da će legitimitet EU uvek trpeti ako ona bude pokušavala da partijski pristrasno („partizanski“) arbitrira u politici pojedinih zemalja, čija javnost kaže da se odluke o njihovoj sudbini donose u Briselu, a ne u njihovim glavnim gradovima, kako je već viđeno u Velikoj Britaniji, Poljskoj, Austriji, Češkoj, Grčkoj i Mađarskoj.