Potpisivanje sporazuma između Srbije i Evropske unije (EU) o akcijama koje sprovodi Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu (Fronteks) izazvalo je prethodnih dana mnogo buke u srpskoj javnosti. Detalji o angažovanju Fronteksa u našoj zemlji nisu objavljeni, pa su pojedini mediji spekulisali da bi Srbija mogla da se ispostavi kao jedna od država u kojoj će se graditi „sabirni izbeglički centri van teritorije EU“, čije otvaranje je više puta pominjano u Briselu.
To je oštro demantovala predsednica Vlade Ana Brnabić, koja je poručila da sporazum znači najbolju praksu saradnje sa EU. Sam Fronteks oglasio se saopštenjem koje se može tumačiti na mnogo načina. Rečeno je da će „Fronteks biti domaćin radionice o integrisanoj strategiji upravljanja granicama zemalja Zapadnog Balkana i Istočnog partnerstva“, da se „u Varšavi sastaju 22 stručnjaka iz devet zemalja kako bi razgovarali o nacionalnim strategijama i prepoznali potrebe za izgradnjom kapaciteta“, šta god „prepoznavanje potrebe za izgradnjom kapaciteta“ ili „integrisana strategija upravljanja granicama zemalja Zapadnog Balkana“ značilo.
LEPE REČI I TAPŠANJE PO RAMENU: Ideja o sabirnim izbegličkim centrima van teritorije EU nije nova. Kao zemlje kandidati za takve centre pominjani su, pored ostalih i uvek nezvanično, Srbija, Albanija i Libija, ali su sve pomenute države odbile i pomisao na tako nešto. Cinik bi rekao da su kreatori te ideje uvereni da bi beskonačan boravak u sabirnim centrima nadomak Zapadne Evrope do te mere izbeglicama ogadio život da bi se na kraju sami vratili tamo odakle su došli. Grčka ostrva poput Lezbosa i izbegličkog kampa Morija živa su slika onoga što bi takvi centri doneli – pretrpani pakao koji neminovno na kraju eksplodira, donoseći muku pre svega onima koji su u njemu, ali i stanovnicima mesta u kojima se nalazi.
No, realizacija takvih ideja čini se da je teško, ako ikako izvodljiva i u Srbiji i u drugim zemljama-kandidatima, a mistifikacija angažovanja Fronteksa u Srbiji može nestati i pažljivijim iščitavanjem pojedinih delova izjava koje su posle potpisivanja ugovora dali ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i evropski komesar za unutrašnja pitanja i migracije Dimitris Avramopulos.
Avramopulos je izjavio da je parafiran sporazum „koji će unaprediti bezbednost na spoljnim granicama EU“, kao i „bolje upravljanje migracijama“, da sporazum sa Srbijom nije jedini koji se ostvaruje u regionu Zapadnog Balkana (već su ga potpisali Albanija i Makedonija, a očekuje se da će to učiniti i Crna Gora i Bosna i Hercegovina).
Uprošćeno rečeno, Evropska unija želi da problem migracija izgura iz svog dvorišta („unapređivanje bezbednosti na spoljnim granicama EU“) i da „bolje upravlja migracijama“ tako što će kretanje izbeglica kontrolisati i otežavati duž svih migrantskih ruta, ili plaćati nekoga da to efikasno radi. Takav pristup je primenjen još 2016. sporazumom sa Turskom o ograničavanju broja izbeglica koje sa njene teritorije kreću ka Evropi, a o istoj temi neprekidno traju pregovori sa libijskim vlastima, ako tako nešto kao „libijske vlasti“ u stvarnosti uopšte postoji. Neprestano se priča o silnim milijardama evra koje bi trebalo isplatiti Turskoj, Libiji i inim zemljama da bi u takvim aktivnostima bile efikasnije, mada se turske vlasti žale da su im od obećanja stigle samo mrvice.
Povećanje efikasnosti zaustavljanja izbeglica jedan je od razloga što Fronteks hoće više da se angažuje, ne samo u Srbiji već svuda duž izbegličkih staza. Vlasti zemalja koje se nalaze na tim stazama iz perspektive Evropske unije ne pokazuju dovoljno entuzijazma da izbeglice zadrže, već ih manje-više neskriveno propuštaju u komšijsko dvorište i tako rešavaju problem. Objašnjenjima da to rade jer za „kontrolu migracija“ nemaju ni novca ni kapaciteta, što je tačno, a da su ionako samo prolazna stanica na putu, u Briselu očigledno nisu zadovoljni.
Avramopulos je rekao i da su sve aktivnosti oko migracija deo celokupnog procesa približavanja zemalja Zapadnog Balkana EU, da podržava državljane Srbije na njihovom putovanju ka Uniji i da im želi da ih ništa ne ugrozi na tom putu, te da je „Srbija sjajna evropska zemlja sa sjajnim ljudima“ i da se on „iskreno nada“ da će nam se uskoro otvoriti vrata za punopravno članstvo u EU.
Lepo zvuči, samo što ništa ne znači. Reklo bi se da se zemlje Zapadnog Balkana približavaju EU samo kada se od njih traži da budu poslednja linija odbrane od izbeglica, da ih tada tapšu po ramenu i ovako neumereno hvale. Na konferenciji za štampu sa Avramopulosom, makar i nesvesno, to je definisao i ministar Stefanović kada je rekao „da je EU tokom migrantske krize posmatrala Srbiju kao državu članicu i olakšala joj borbu sa migracijama“.
SISTEMATSKA BRUTALNOST: Kako god, sporazum će biti upućen Skupštini Srbije na ratifikaciju, sigurno će tamo biti prihvaćen i Srbija neće od njega imati štete. Po medijima se provlačilo i pitanje zašto Fronteks nije bio u Srbiji na vrhuncu izbegličke krize 2015. i 2016. godine, ali vredi se podsetiti da su na granicama Srbije prema Makedoniji i Bugarskoj tada bili stacionirani policajci iz Nemačke, Austrije i nekih drugih zemalja EU.
Što se tiče samih izbeglica i njihovih prava, možda je i za njih bolje da su na granicama kombinovani domaći i strani policajci. Da nije tako, ne bi se protiv Fronteksa tako žestoko bunile vlasti Mađarske i Hrvatske, država čija se policija pročula po brutalnostima prema migrantima koje su toliko česte i sistematične da je nemoguće da nisu deo zvanično neizgovorene državne politike.
„Kada je reč o angažmanu Fronteksa, mi želimo da te potencijalne snage budu na zakonit način, to jest uz sporazum o njihovom statusu, pojačanje za granične policije nama susednih zemalja“, izjavio je hrvatski premijer Andrej Plenković uoči početka neformalnog samita EU u Salcburgu prošle nedelje. „Dakle, jačati prvu spoljnu granicu EU u Bugarskoj i Grčkoj, pa onda i granice ovih zemalja koje su između Hrvatske, Bugarske i Grčke kako bi se na taj način sprečio migracijski pritisak na Hrvatsku. Mi smo, što se tiče naših sposobnosti, tu vrlo jaki i kvalitetni i ne vidim da je hrvatskoj policiji potrebna asistencija.“
Plenković je rekao i da je dosta čelnika zemalja članica EU ukazalo na potrebu da susedne zemlje na jugoistoku Evrope postupno harmonizuju svoje vizne sisteme s evropskim kako bi se na taj način sprečio dolazak ilegalnih migranata direktno avionima, što je bila jasna aluzija na Srbiju koja je ukinula vize za državljane Irana, što je dovelo do velikog povećanja broja Iranaca koji preko Beograda nastavljaju put ka EU.
I premijer Mađarske Viktor Orban je u Salcburgu rekao da nema potrebe da Fronteks čuva mađarsku granicu od migranata. On je podsetio da je Evropska komisija predložila da, ukoliko bude problema sa migrantima, nacionalne nadležnosti budu oduzete od zemalja članica, a zaštita granica prepuštena EU. Premijer Mađarske je rekao da je Fronteks „lepa ideja“, ali da ta organizacija nikada nije uspešno zaštitila ni metar granice, dok je Mađarska štitila stotine kilometara, i dodao da ima više država koje se protive ideji Evropske komisije.
UOBIČAJNA PREPUCAVANJA: Šef mađarske diplomatije Peter Sijarto je povodom kritike Visokog komesarijata UN za ljudska prava na račun mađarske migrantske politike u obraćanju Savetu UN za ljudska prava rekao: „Očigledno je da su funkcioneri UN koji šire laži o Mađarskoj isti oni koji su dokazali svoju pristrasnost u migrantskom pitanju. Ali ja vam kažem da Mađarska nikada neće biti zemlja migranata. Nećemo dozvoliti nijednom ilegalnom migrantu da uđe na našu teritoriju.“
Francuski predsednik Emanuel Makron je posle neformalnog samita lidera EU, ne navodeći imena, osudio one koji ne žele migrante u svojoj zemlji. „Zemlje koje ne žele Fronteks ili ne pokazuju solidarnost, na kraju će izaći iz šengenskog prostora“, rekao je Makron.
I mada ne želi Fronteks na teritoriji svoje zemlje, i hrvatski premijer Plenković je naglasio koliko je izbegličko pitanje iz korena uzdrmalo Evropu i koliko će imati uticaja na budućnost kontinenta. On je rekao da je migrantska kriza, čiji je vrhunac bio 2015. godine, imala velike političke posledice na arhitekturu zbivanja na nacionalnom i evropskom nivou kao nijedan događaj pre toga. „Zato je ta tema od presudne važnosti za EU. Radimo na rešenju, budžetskim merama, sveobuhvatnom pristupu, rešavanju krize na izvoru, razvojnoj politici. Nije uzalud Hrvatska dala 600.000 evra za Afriku, što je s obzirom na našu veličinu više od nekih razvijenih zemalja. Ali, na izvorištu treba rešavati probleme i mi ćemo tu pomoći, kao što to radimo i sa šest miliona evra za Tursku“, rekao je Plenković.
SUDBONOSNO PITANJE: Sličnu ideju, da će se priliv migranata smanjiti većim ulaganjima EU u zemlje „izvore problema“, izneo je i predsednik italijanske vlade Đuzepe Konte na sastanku sa premijerom Austrije Sebastijanom Kurcom. Međutim, Kurc je ocenio da pitanje migracija može biti rešeno samo na spoljnim granicama i da su to „gotovo svi uvideli“. „Neophodno je da svi razumeju da je neophodno da sa zemljama tranzita i porekla moramo stupiti u kontakt i sklapati sporazume“, smatra Kurc.
Po ko zna koji put dolazi do izražaja da evropski zvaničnici zatvaraju oči pred jednostavnim činjenicama. Na primer, da su neke od „zemalja porekla ili tranzita“, kao što su Sirija, Irak, Avganistan, Libija, to postale odlukama da se te zemlje razore i da se i dalje razaraju zbog interesa upravo mnogih država koje sada kukaju zbog priliva izbeglica; da ne govorimo o stravičnom ekonomskom jazu koji zjapi između Evrope i većeg dela Afrike i Azije, a zbog takvih jazova su se kroz istoriju pokretale seobe naroda kao što je ova koja je u toku.
Uostalom, najava jače zaštite granica Unije bilo je i ranije, još kada su pre desetak godina evropski zvaničnici shvatili da se prema bogatijem delu sveta valja ogroman ljudski talas. Između ostalog, zbog straha koji su takve najave izazvale taj se talas i ubrzao 2015. godine, toliko da je provalio tek „ojačane“ granice.
Retke i stidljive izjave da je jedino rešenje mnogo veće ulaganje na samim izvorima problema, zvuče razumno, ali za takvo rešenje je potrebno mnogo vremena, a praktično se ništa u tom smeru ne radi, naprotiv. Izbegličko pitanje biće jedno od ključnih na izborima za Evropski parlament 2019. godine, koje Emanuel Makron naziva „sudbonosnim za budućnost Evropske unije“. Vreme curi, i za Evropu i za one koji kreću prema njoj.
