Start za trku do Bele kuće

Svaki drugi republikanski kandidat na mestu Donalda Trampa napustio bi Ajovu u ponedeljak uveče makar s umerenim optimizmom. Ali, niko drugi nije kao Tramp i upravo zato je ovaj milijarder, nakon završetka prvih predizbora u Republikanskoj stranci, bio na korak do sujetne implozije. Inače bi, sasvim sigurno, citirao legendarnog trenera Grina Beja Pekersa, Vinsa Lombardija – Winning isn’t everything; it’s the only thing!

Pre osam godina kokusne predizbore u Ajovi dobio je harizmatični Majk Hakabi, a nominaciju je poneo Džon Mekejn. Pre četiri godine Ajovu je za prsa dobio Rik Santorum, nekadašnji senator iz Pensilvanije, ali je na megdan Obami izašao ipak Mit Romni. Santorum je ove godine završio na pretposlednjem mestu, jedva bolji od izvesnog Džima Gilmora koji je osvojio 0,01 odsto glasova. Hakabi je zbog loših rezultata izašao iz trke.

Postoji još jedan razlog što Lombardijev citat i nije baš omiljen među republikancima. Od 1976, od kada i republikanci i demokrate svoje stranačke predizbore započinju u Ajovi, pobednici kokusa u Ajovi samo su tri puta (ne računajući cikluse u kojima aktuelni predsednik SAD iz redova republikanaca nije imao izazivača) uspeli da osvoje predsedničku nominaciju. Do Bele kuće je, međutim, uspeo da dođe samo jedan – Džordž Buš mlađi, 2000. godine.

Trampova kampanja, kao uostalom i odnos prema političkom angažmanu u koji se letos upustio, u oštrom je kontrastu sa svim dosad viđenim u SAD. Ismejao je uvreženo shvatanje o važnosti količine potrošenog novca u kampanji – uložio je 12 svojih miliona, potrošio nešto više od polovine; još gore se odnosio prema političkoj korektnosti – za njega nema društvene grupe zaštićene od vređanja; mitinge je, opet, spram umišljene veličine, održavao i u najvećim sportskim halama širom SAD. Radeći, dakle, sve što drugi nisu – jer niko od njih svoje ime nije izgradio izvan političkog univerzuma, kao Donald – bilo je posve logično što se nije opterećivao prethodnicima i istorijom, ali i demografskom strukturom Ajove, već se, ispostavilo se, kao pravi autsajder, što i jeste, naivno oslanjao samo na istraživanja javnog mnjenja. A ona su mu u poslednjih pola godine odreda govorila – da je neprikosnoven. Poraz od Teda Kruza, senatora iz Teksasa, koji je kaskao za njim u svakom bogovetnom istraživanju, utoliko ga više boli.

Oni koji su, uz nemale muke, uspevali da ignorišu Trampovo razmetanje liderskom pozicijom u anketama i terciranje hora apologeta, ukazivali su na to da gotovo polovinu učesnika kokusa u Ajovi tradicionalno čine veoma konzervativni evangelisti. To je, uostalom, i bio ključ i Hakabijeve i Santorumove pobede. I na kraju – Kruzove. I to uprkos rekordnoj izlaznosti, za koju se verovalo da će ići naruku Trampu.

U prvom satu nakon završetka predizbora u Ajovi javnosti se najpre obratio Marko Rubio, mlađahni senator sa Floride, koji je, iako trećeplasirani, na momente zvučao kao da će koliko sutra sesti u Obaminu fotelju. Ono što može da bude indikativno jeste činjenica da su taj govor prenosile sve vodeće TV stanice. Rubiov uspeh – završio tek za procenat iza Trampa, iako su ankete pokazivale daleko veći deficit – sigurno je silno obradovao establišment Republikanske stranke i donekle ga povratio iz depresije u koju ga je gurnula njihova, izvesno, bivša nada i, takođe, desetinama miliona dolara zatrpani Džeb Buš.

MARATON DO JUNA: Predizbori u dve najveće američke stranke su zapravo višemesečna (trajaće do polovine juna) borba za broj i naklonost delegata na završnim stranačkim konvencijama, na kojima se tokom leta ozvaničavaju predsednički kandidati na novembarskim izborima. Svakoj državi je ostavljeno da se odluči da li će predizbore sprovesti u formi kokusa ili pak u formi koja se ni po čemu ne razlikuje od regularnog glasačkog postupka (primary model); stranke svojim pravilima i formulama određuju sa koliko će delegata svaka država (plus glavni grad Vašington i pet američkih pridruženih teritorija) biti zastupljena na završnim konvencijama. Da bi neko postao zvaničan predsednički kandidat ove ili one stranke, potrebno je da tokom predizbora obezbedi da za njega na konvenciji glasa natpolovična većina delegata.

Iako će, podjednako na konvencijama Demokratske i Republikanske partije, Ajova i Nju Hempšir, gde se u utorak održava naredna runda predizbora, biti zastupljeni sa gotovo zanemarljivim brojem delegata, uticaj tih država na tok kampanje je obrnuto srazmeran uticaju njihovih delegatskih kvota na konvencijama.

Kruz, dakle, u Nju Hempšir dolazi kao pobednik Ajove, uz podršku medija koji će na tu činjenicu, po običaju, neumereno ukazivati. U toj državi Teksašanin po anketama više zaostaje za Trampom, ali bi momentum nakon Ajove tu razliku mogao da smanji, i pored toga što Nju Hempšir slovi za značajno manje konzervativnu državu: tu dobar deo birača, kažu upućeni, bira favorita tek nakon što se objave rezultati iz Ajove. Dobar vetar u leđa ima i Rubio, a njegov glasovni kapital mogao bi da dođe ne samo od umerenih, već i od dela razočaranih Trampovih birača – onih koji su poverovali da ovaj ne može da izgubi, a valjda ni da umre.

Za predstojeću maratonsku predizbornu trku sva trojica imaju neophodno pogonsko gorivo – novac. Bude li Rubio nastavio da briljira, ne bi trebalo da se iznenadi ako krene da ga stimuliše gotovo 900 miliona težak donatorski fond braće Kok i njihovih brojnih saveznika. Ono što Tramp, čini se, za razliku od preostale dvojice, nema jeste dovoljno samopouzdanja: njemu su porazi nepojmljivi, a u to je uverio i armiju svojih sledbenika. Ne bude li na prvom mestu u Nju Hempširu, mit o njemu mogao bi ozbiljno da bude načet. Američki birači mogu da vole i onog koji ne govori ono što misli, ali ne mogu neumereno da podržavaju gubitnike. Tramp od svih kandidata jedini govori ono što misli; totalni gubitnik za sada nije. Za sada.

Sve do sredine marta države u kojima se održavaju predizbori obavezne su da kandidatima dodeljuju delegate proporcionalno ostvarenim rezultatima, ali se takav princip ponegde primenjuje i u kasnijoj fazi procesa. E, tu bi mogao da nastane istinski horor za republikance: ako bi Donaldov temperament iz nekog razloga metastazirao u inat podgrejan srdžbom, i ovaj s tim bizarnim motivom nastavio trku, hajde da kažemo, utroje – sve bi, po najgorem scenariju, moglo da se završi ne time što eventualno niko do leta ne bi imao uknjiženu većinu delegata – ok, tu bi na scenu stupili stranački funkcioneri, takođe delegati na konvenciji, i oni bi mogli da preseku – već ako bi Tramp u jednom trenutku odlučio da se kandiduje kao nezavisni predsednički kandidat. On tu opciju i dalje ne otpisuje, a rezultat takve odluke bio bi siguran poraz republikanskog kandidata na izborima 8. novembra ove godine.

PISMO–GLAVA: Pošto je u ponedeljak uveče, videvši da su rezultati demokratskih kokusa potvrdili njegov jadni rejting, bivši guverner Merilenda, Martin O’Mejli, izašao iz trke za predsedničku nominaciju, kod demokrata se priča svela na dva slova: Hilari Klinton i Bernija Sendersa, senatora iz Vermonta. Pobeda bivše državne sekretarke za manje od pola procenta – Amerikanci kažu za „vlas kose“ – na nekim biračkim mestima pobednik je čak morao biti odlučen bacanjem novčića – za Hilari Klinton je značajna iz više razloga. Pre svega, Klintonovi su iz trećeg pokušaja konačno osvojili Ajovu: Bil je 1992. bio četvrti iako je na kraju postao predsednik SAD, dok je Hilari 2008, u za nju šokantnom obrtu, završila kao treća, iza Obame i senatora Edvardsa. Drugo, pobednici demokratskih kokusa u Ajovi češće su nego republikanski rivali stizali i do stranačke nominacije i do Bele kuće. Videvši potencijalne rivale, Hilari sad verovatno veruje da bi mogla čak i da popravi procenat uspešnosti.

Vermont se graniči sa Nju Hempširom i senator Senders se, prirodno, u komšiluku veoma visoko kotira. Hilari bi čak tu sebi mogla da dozvoli luksuz poraza, jer do kraja februara slede predizbori u Južnoj Karolini i Nevadi – u prvoj s brojnom afroameričkom, a u drugoj hispanoameričkom populacijom, obe njoj trenutno značajno naklonjenije nego Sendersu, a inače veoma važni segmenti savezničke koalicije Demokratske partije na nekoliko poslednjih predsedničkih izbora.

Opet, uz nimalo impresivnu pobedu u Ajovi, bivšu državnu sekretarku bi morao da zabrine i podatak o tome da je njen rival samo u januaru prikupio 20 miliona dolara, što znači da bi njihov dvoboj mogao da traje dugo, kao nekad s Obamom. Dodatno, entuzijazam Sendersovih pristalica, povedenih njegovom demokratsko-socijalističkom retorikom o „političkoj revoluciji“ i „borbi protiv statusa kvo“ – na te birače Hilari, ukoliko ponese nominaciju, mora da računa, ali će s tim morati veoma oprezno da hendluje kako ne bi ugrozila centristički kurs. A samo takav, svedoči istorija, pronalazi put do kuće na Aveniji Pensilvanija broj 1600.