Špijuni, diplomate i – biznis

Diplomatski rat između Rusije i Velike Britanije se nastavlja: britanski premijer Gordon Braun ponovo je javno zatražio da Rusija izruči Britaniji Andreja Lugovoja, osumnjičenog za ubistvo britanskog biznismena Aleksandra Litvinjenka, bivšeg ruskog obaveštajca koji je prošle jeseni u Londonu otrovan radiokativnim polonijumom 210.

Bio je ovo odgovor sa najvišeg mesta na najnoviju poruku iz Moskve. Naime, u ponedeljak je Aleksandar Zvjagincev, zamenik državnog tužioca Rusije na vrlo posećenoj konferenciji za štampu odbacio kao neosnovanu sumnju britanskih vlasti da je Lugovoj otrovao Litvinjenka.

Nadležni ruski organi su celu priču zapravo okrenuli naglavačke: po njima je pokojni Litvinjenko otrovao Lugovoja! (O scenariju ovog džemsbondovskog špijunskog zapleta „Vreme“ je pisalo u nekoliko navrata.)

„Mi razrađujemo verziju po kojoj je uzrok trovanja Lugovoja i treće osobe koja je prisustvovala susretu u londonskom hotelu Milenijum (biznismen Dmitrij Kovtun) bio njihov susret sa Litvinjenkom koji je bio otrovan mnogo pre ovog susreta“, piše ruski list „Komersant“, citirajući Andreja Majorova, načelnika Uprave za istragu teških krivičnih dela na ovoj konferenciji za novinare.

Prema rečima Zvjaginceva i Majorova, materijali koje su o aferi Litvinjenko poslale britanske vlasti ne sadrže ni verodostojne dokaze ni ekspertsku analizu na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je izvor trovanja bio Lugovoj i da je on kriv za ubistvo i smrt „bivšeg čekiste“, kako „Komersant“ naziva Aleksandra Litvinjenka.

GDE SU DOKAZI: Na ovoj konferenciji za štampu naglašeno je da u britanskim materijalima o slučaju Litvinjenko „ima mnogo proizvoljnosti i mnogo netačnosti“. Zvjagincev je poručio britanskim vlastima da nadležni nisu dostavili dovoljno dokaza i zaključaka da bi se u Rusiji pokrenula istraga protiv Lugovoja. Po njegovim rečima, odluka Londona da protera četvoro ruskih diplomata i pooštri vizni režim sa Rusijom zbog odbijanja da im se isporuči Lugovoj je „politički motivisana, neosnovana i neadekvatna reakcija“.

Posebnu pažnju izaziva izjava ovog ruskog zvaničnika da „ne treba isključiti ni mogućnost da su u ubistvo Litvinjenka uključena lica iz njegovog najbližeg okruženja u Londonu“, što nas opet dovodi do disidentskih ruskih krugova u Londonu i „najvećih neprijatelja Kremlja“ (pogledati okvir). Na ovoj konferenciji za štampu čuo se i podatak da se „na britanskoj teritoriji nelegalno krije više od 20 ruskih državljana koje traže vlasti Rusije“.

Diplomatija tit–for–tet (oko za oko) se nastavalja: Britanci su izbacili četvoro diplomata, Rusi su odgovorili istom merom, London traži Lugovoja, Moskva traži izručenje Berezovskog „zbog finansijskih malverzacija“, ali još jednom postavlja i pitanje zašto je ovaj multimilioner na čijem izručenju Rusija uporno insistira uopšte dobio politički azil u Velikoj Britaniji.

Na konferenciji za štampu Zvjagincev je nezadovoljno mahao ruskim ustavom koji ne dozvoljava ekstradiciju ruskih državljana drugim zemljama: po njemu, krajnje je neprihvatljivo da London tumači ruski ustav, ali prećutkuje britansku ponudu da zajedno reše ovo radioaktivno ubistvo bez presedana.

Dejvid Milibend, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, nedavno je pred parlamentom naglasio da je Rusija ključni partner Ujedinjenog Kraljevstva u nekoliko važnih oblasti: globalno zagrevanje, Iran, Kosovo, Srednji istrok i Sudan. Naglasio je i ulogu Rusije u borbi protiv terorizma, proliferacije oružja za masovno uništavanje, ilegalne emigracije i u borbi protiv droge i međunarodnog kriminala. Ova lista pokazuje dubinu saradnje dve zemlje, ali istovremeno ilustruje i šta se sada zbog špijunsko-diplomatske afere stavlja na kocku. Očigledno, anglo-ruska špijunska afera mogla bi da poremeti delikatnu globalnu ravnotežu na čitavom nizu tačaka, a ako kriza eskalira, onda bi svet mogao da postane još nestabilniji.

NAŠI PROTIV NJIHOVIH: Poslovne veze dve zemlje posebno su značajne za obe zemlje. Trgovina između Britanije i Rusije se utrostručila za poslednjih pet godina: britanske kompanije su prošle godine investirale u Rusiji oko 8,5 milijardi evra. Gas je ključni ruski izvozni artikal, a London je, s druge strane, najpopularniji finansijski centar za ruske kompanije. Brojne ruske firme koje se bave energentima, čelikom i niklom izašle su na britansku berzu sa akcijama u vrednosti od 11,25 milijardi evra. Britanci se sada žale da Rusi nisu naročito blagonakloni prema njima: Šel je bio prisiljen da svoj vrlo lukrativan deo u projektu Sahalin II (gas) ustupi državnom Gaspromu, a BP (Britiš petrol) takođe je od Kremlja dobio ponudu koju nije mogao da odbije: prodao je svoj deo postrojenja na naftonosnim poljima Kavitke. Britanska firma Imperijal enerdži je prošle nedelje doživela još jedan hladan tuš: ruska vlada je objavila da su njene procene naftnih rezervi u Sibiru „netačne“… Napomenimo da su do sada samo BP i Šel investirali u rusku privredu oko 45,5 milijardi evra!

Popularni Marks end Spenser, koji je otvorio svoje prodavnice širom Moskve da bi mogao zadovoljiti potrebe sve brojnije srednje klase, kao i lanac kompanije Kingfišer, sada strepe da bi mogli da budu na udaru desničarskih grupa. Ekstremistička grupa mladih „НАШИ“, koja podržava Putina, uzvikivala je neprijateljske parole pred britanskom ambasadom i Britanskim savetom, pokušavali su da zaustave automobil ambasadora ser Tonija Brentona, a ometali su i prekidali i jedan njegov javni nastup.

Aleksandar Šokin, šef ruskog biznis-lobija, opomenuo je engleske firme da mogu da dožive razne neprijatnosti ako se nastavi dosadašnja kriza između dve zemlje. On je čak zapretio i da „Londonska berza može da doživi ozbiljan potres“.

Ministarstvo inostranih poslova Rusije eksplicitno je poručilo da sadašnji problemi neće uticati na biznis između dve zemlje, a i sam Putin je povodom zamrzavanja i hladnih vetrova na liniji Moskva–London uputio pomirljive tonove. I britanski biznismeni insitiraju da je sve normalno, business as usual. Tvrde da se za sada konflikt koncentrisao na sferu politike, a gužva oko izbacivanja diplomata je „politički odgovor na politički problem“.

Za razliku od Berezovskog i Litvinjenka, koji je i na samrtnoj postelji za svoju smrt optuživao direktno Putina, britanski mediji to ne čine. Međutim, gotovo bez izuzetka, smatraju da Putin ne može biti amnestiran svake odgovornosti. On vedri i oblači političkim zbivanjima u zemlji. Kremljolozi ukazuju na to da svoje bivše kolege, obaveštajce, promoviše u biznismene, postavlja ih na visoke položaje, ali im daje i imunitet, pa ne moraju da se u svojim poslovima striktno pridržavaju propisane legalne procedure. Naravno, pod uslovom da brane interese Putinovog političkog vrha. To znači da mnogi postaju veoma bogati, pravi oligarsi, kako ih Rusi zovu. Tek kada postanu neposlušni, kao Berezovski, dolaze pod udar zakona.

Britanija vrlo dobro sarađuje sa mnogim ruskim biznismenima, pa je London postao sigurna luka za mnoge ruske tajkune koji su želeli da na bezbedno mesto sklone svoje blago stečeno u tranzicijskim vremenima. Britanske vlasti ne postavljaju mnogo pitanja o poreklu ovog kapitala, ne raspituju se preterano kako su razni abramoviči i berezovski zgrnuli svoj prvi milion. A za ovima dolaze iz Rusije i oni koji imaju nameru da sa novobogatašima srede neke stare račune. Sada neki britanski analitičari smatraju da je krajnje vreme da „britansko ostrvo više ne bude pribežište ruskih tajkuna, ali i trovača i strelaca“. Indikativno je da prema podacima britanske kontraobaveštajne službe u Londonu, u ruskoj ambasadi u Londonu zvanično radi oko 30 obaveštajaca. Ovaj broj najbolje ilustruje „pojačani interes“ za kritičke tonove iz disidentskih ruskih krugova.

BEZ GRLJENJA, MOLIM: Ministar Milibend je naglasio da Rusija i Britanija imaju vrlo mnogo zajedničkih interesa. Nema sumnje da je u pravu. Kris Vifer, glavni strateški analitičar Alfa banke, prognozira da ruska vlada neće ići na dalje zaoštravanje sukoba, jer Rusiji su potrebne nove tehnologije. On čak smatra da će Rusija 2008. biti daleko otvorenija za strana ulaganja. Ginter Verhegen, sekretar EU-a za industriju, argumentovano kaže da je situacija zapravo paradoksalna: „Kad pogledate brojke vidite da ekonomska saradnja cveta: EU je glavni trgovinski partner Rusije, a Rusija je po rangu treći partner EU-a… Vidite da se krećemo od jednog rekorda do drugog, a ovamo imamo neke političke smetnje… Ne mogu da vidim negativne efekte. To je prilično iznenađujuće, ali to je tačno.“

Neki analitičari misle da će proći više meseci pre nego što se ovo političko nevreme smiri i sve krene po starom scenariju business as usual. Kako je to, uostalom, uvek i bilo. Ova škola mišljenja smatra da je došlo vreme za veći realizam, da se više ne igra politička igra „mi-smo-najbolji-drugari“, što su Bler, Buš, Šreder i Putin imali običaj da praktikuju.

Opšte je uverenje da je Berezovski u jednom sigurno u pravu: malo je verovatno da će biti promene u političkom sitemu Rusije dok je sadašnja elita na vlasti. A ona je autoritarna, pohlepna i osvetoljubiva. I kad dogodine Putin ode sa vlasti, oni će i dalje biti gospodari Rusije, smatra Robert Servis, profesor ruske istorije na Oksfordu i autor zapažene knjige Drugovi: komunizam: svetska istorija.

Po mišljenju ovog stručnjaka, najnoviju špijunsko-diplomatsku aferu obe strane treba da rešavaju hladne glave, mirno, bez provokativne retorike i ishitrenih akcija. Po njemu, sa Rusima ne treba biti preterano popustljiv, ali ih treba razumeti i sa njima postupati pažljivije i čvršće. Za početak, bez grljenja sa ruskim predsednikom i onim prijateljskim doručkom pred TV kamerama. Bilo u Moskvi, bilo u Londonu.

Putinov neprijatelj br. 1

(slika: ŠPIJUNSKO NADIGRAVANJE: Lugovoj sa primerkom „Komersanta“ i tekstom o Berezovskom)

Boris Berezovski, koga zapadni mediji zovu „neprijatelj broj 1 Vladimira Putina“ i kremaljske vrhuške, jeste persona dramatis najnovije špijunsko-diplomatske afere. Nije bio iznenađen kada su mu britanske vlasti nedavno saopštile da su onemogućile zaveru da bude ubijen u luksuznom hotelu Hilton u elegantnoj londonskoj ulici Park Lejn. Berezovski je rekao da je to i očekivao. Kad je bivši ruski agent Litvinjenko stradao od smrtne doze polonijuma 210, Berezovski je izjavio da je iznenađen što meta nije bio on, već njegov saradnik. Litvinjenko je poslednjih godina radio u britanskoj imperiji ruskog oligarha; obojica su odnedavno podanici NjKV Elizabete Druge i obojica su dobili politički azil.

Berezovski, koji je u doba socijalizma bio samo matematičar, kasnije, za vreme Borisa Jeljcina, napravio je vrtoglavu karijeru: sredinom devedesetih, kada je Jeljcin počeo da rasprodaje državnu imovinu, za vreme najburnijih godina ruskog divljeg kapitalizma pojedinci bliski vlasti enormno su se obogatili. Ove novobogataše i Rusi zovu „baroni pljačkaši“.

Berezovski je prve ogromne pare zaradio uvozeći mercedese, onda je kupio naftnu kompaniju Sibneft koja je kasnije, kada se udružio sa Romanom Abramovičem, promenila ime u Gasprom Neft. Postao je i većinski vlasnik glavnog televizijskog kanala ORT, koji je najviše doprineo Jeljcinovoj pobedi 1996. godine. Posle je pripadao krugu najbližih Jeljcinovih ljudi i mnogo je pomogao Putinu da učvrsti vlast. Razišli su se, navodno, zbog Putinove politike prema Čečeniji. Berezovski je 2000. godine emigrirao u Britaniju.

Analitičari smatraju da se Putin obračunavao samo sa oligarsima koji su imali političke ambicije poput Mihaila Hodorkovskog koji već godinama čami iza rešetaka. Mnogi bogataši, koji se ne mešaju u politiku, još ležerno posluju u Rusiji.

Berezovski je postao glavna figura u krugovima ruskih disidenata u Londonu. Prošle godine je u nekoliko intervjua obnarodovao da namerava da organizuje svrgavanje Putina. U aprilu ove godine on je u intervjuu „Gardijanu“ poručio da će „organizovati revoluciju i silom svrgnuti Putina i njegov nedemokratski režim“. Intervenisao je i tadašnji britanski ministar inostranih polslova Džek Stro: „Zagovaranje nasilnog svrgavanja s vlasti u jednoj suverenoj državi je neprihvatljivo.“ Ovom prilikom on je upozorio ruskog tajkuna da zbog ovakvih izjava može da ostane bez svog azilantskog statusa. Usledili su protesti iz Kremlja, pa je Berezovski bio prisiljen da objasni da on misli na „revoluciju bez krvi“, da je „za direktnu akciju, a ne za nasilje“.