„Islamistički jezik“ koji se sada čisti iz ustava u njega je ušao takođe posle referenduma, održanog u decembru 2012. godine. Taj referendum inicirale su ondašnje vlasti predvođene prvim demokratski izabranim predsednikom Mohamedom Morsijem i islamističkim partijama pobednicama izborima koji su usledili posle revolucije, koja je srušila Hosnija Mubaraka 2011. I tada se govorilo o velikom trijumfu i podršci više od 70 odsto izašlih glasača (glasalo je oko 17 miliona Egipćana, od 53 miliona upisanih u biračke spiskove). Protiv tadašnjeg „islamističkog“ ustava bunili su se oni koji su smatrali da Morsi i Muslimansko bratstvo iz koga je potekao zemlju guraju u versku diktaturu i ekonomsku katastrofu.
USTANAK PROTIV USTAVA, PRVI PUT: Protesti su kulminirali vojnim pučem kojim je Morsi srušen 3. jula prošle godine. Snage bezbednosti su posle toga brutalno ugušile demonstracije Morsijevih pristalica, uz više od hiljadu ubijenih i mnogo uhapšenih. U zatvoru su se našli i Morsi i gotovo svi viđeniji lideri Bratstva.
Privremena vlada koju je postavila vojska je nešto kasnije usvojila zakon kojim se zabranjuju protesti bez odobrenja policije, sud je zabranio aktivnosti Muslimanskog bratstva. Ulice egipatskih gradova ipak se nisu smirile, čak ni kada je vlada 25. decembra proglasila Bratstvo terorističkom organizacijom, pošto ga je optužila da stoji iza samoubilačkog napada na zgradu policije u kome je poginulo 15 ljudi, kao i za finansiranje i obuku terorističkih grupa na Sinajskom poluostrvu. Bratstvo je osudilo napad i negiralo optužbe. Portparol Bratstva Abdulah al Hadad je izjavio: „Teroristi ne marširaju mirno ulicama više od šest meseci, ne učestvuju u slobodnim i pravednim demokratskim izborima i ne bave se dobrotvornim radom u društvima u kojima žive. Muslimansko bratstvo osuđuju sve oblike nasilja i smatraju da nasilje ništa ne opravdava… Pravi terorista je general Abdel Fatah al Sisi, koji predvodi ovu vojnu huntu…“
DRUGI USTAVNI USTANAK: Sukobi snaga bezbednosti i Morsijevih pristalica širom Egipta intenzivirali su se u nedeljama i danima pre referenduma, uz desetine poginulih, stotine ranjenih i uhapšenih. U decembru su vlasti počele da izriču prve višegodišnje zatvorske kazne uhapšenima tokom prošlogodišnjih demonstracija, „zbog učestvovanja u nedozvoljenim i nasilnim protestima, pripadništva terorističkoj bandi, napada na policajce“. Hiljade zatvorenika još čeka suđenje, a najpoznatiji je bivši predsednik Mohamed Morsi. Vlasti su najavile da će njegovo suđenje, posle mnogo odlaganja, konačno početi 16. februara. Morsi je optužen, između ostalog, za špijunažu za strane organizacije, podsticanje na ubistvo opozicionih demonstranata, bekstvo iz zatvora i ubistva policajaca tokom ustanka protiv Mubaraka 2011. Ukoliko bude proglašen krivim po bilo kojoj tački optužnice, Morsiju preti smrtna kazna.
Očigledno je da su vojska i Muslimansko bratstvo u otvorenom ratu u kome ne biraju sredstva, što duboko podeljenoj zemlji neće doneti ni mir ni stabilnost. Rascep u egipatskom društvu pokazuje veliki broj onih koji su glasali za različite verzije ustava, ali ta podeljenost nije samo na „islamiste“ i „sekulariste“. Protestima protiv vojnih vlasti priključuju se i „sekularisti“ koji su učestvovali u rušenju Hosnija Mubaraka 2011. godine, razočarani zbog toga što vojska gvozdenom pesnicom preuzima ulogu koju je imala u vreme Mubaraka; gnev zbog socijalnih razlika, jedan od generatora ustanka protiv Mubaraka, potom i Morsija, nije nestao niti će se smanjiti u neveseloj egipatskoj svakodnevnici. Taj gnev osećaju i oni koje politika ne zanima, a njih je najviše.
Reklo bi se da sadašnje egipatske vlasti o svemu tome ne razmišljaju mnogo. Novi ustav jača ulogu vojske i policije, mada je zakon i bez toga uglavnom tretiran kako je vlastima odgovaralo. To pokazuje i proglašavanje Muslimanskog bratstva, najuspešnije političke partije na prošlim izborima, za terorističku organizaciju pod krajnje sumnjivim optužbama, kao i prošlogodišnji nemilosrdan obračun sa demonstrantima. Za tako nešto vojne vlasti nemaju otvorenu podršku saveznika, ali američka pomoć Egiptu koja i dalje stiže rečitija je od nelagodnih, ali diskretnih izjava američke administracije o zabrinutosti zbog proglašenja Bratstva terorističkom organizacijom. Od jakih regionalnih igrača, Morsija podržavaju Katar i Turska. Pošto je turski ambasador proteran iz Kaira pod optužbom da Ankara podržava „organizacije koje šire nestabilnost“ u Egiptu, a egipatski ambasador povučen iz Turske, turski premijer Redžep Tajip Erdogan rekao je da Turska „nikada neće poštovati vlast koju je postavila vojska“.
General Abdel Fatah al Sisi, ključna ličnost sadašnje egipatske vlasti, pre referenduma je najavio da će se kandidovati na budućim predsedničkim izborima „ukoliko to narod od njega bude zatražio“. Rezultati referenduma verovatno će biti protumačeni kao poziv naroda Sisiju da bude predsednik, a iz Egipta se i ubuduće mogu očekivati dramatične vesti. Muslimansko bratstvo i pristalice Morsija najavili su nove masovne proteste, počevši od 25. januara, treće godišnjice egipatske revolucije.
Tunis je 14. januara bez pompe proslavio treću godišnjicu rušenja Ben Alija. Od velikih očekivanja iz revolucije koja je bila inicijalni okidač za „arapsko proleće“ ostalo je malo, gotovo ništa. Socijalna kriza i nezaposlenost su i dalje gorući problemi, uz politička trvenja, demonstracije, tenzije izazvane jačanjem ekstremnih islamističkih pokreta. Donošenje novog ustava najavljeno je krajem 2011. godine. Onda su počele rasprave da li će i koliku ulogu islam dobiti u budućem državnom uređenju, koje traju i danas. Poslednji put novi ustav najavljen je za trogodišnjicu revolucije, ali glasanje je ponovo odloženo, pošto trećina članova ustava tek treba da bude razmotrena.
Početkom januara parlament Tunisa usvojio je član predloga novog ustava kojim se garantuje ravnopravnost polova. Svetski mediji su to preneli kao veliku vest, mada je Tunis i ranije imao zakone o pravima žena koji su bili među najliberalnijim u arapskom svetu. Po toj liberalnosti imao je konkurenciju u Gadafijevoj Libiji, čiji je ustav takođe propisivao potpunu ravnopravnost muškaraca i žena. U praksi su uglavnom vekovni plemenski zakoni odnosili prevagu nad ustavom, ali žene su imale kakvo-takvo mesto u libijskom društvu, a kakvo će to mesto biti ubuduće, tek će se videti.
U novembru 2011. godine, posle ubistva Moamera el Gadafija i rušenja njegovog režima, više od dvesta libijskih imama zatražilo je da se novi ustav Libije zasniva na islamskom zakonu. Mustafa Džalil, tadašnji predsedavajući Nacionalnog prelaznog saveta, izjavio je da će šerijatsko pravo biti glavni izvor novih zakona Libije, dodajući da će ti zakoni odražavati „moderni islam“. U međuvremenu, Libija je potonula u beskrajnu seriju plemenskih, etničkih, rasnih i verskih sukoba. Novi ustav još nije usvojen, mada je u decembru 2013. parlament podržao uvođenje šerijata kao osnove svih zakona. Kakvog će to uticaja imati na bankarstvo, krivični i finansijski zakon, još se precizno ne zna. Što se svakodnevnog života tiče, taj uticaj verovatno neće biti veliki, pošto u Libiji već tri godine važi malo koji zakon, osim zakona jačeg i bolje naoružanog.
U februaru 2012. u Siriji je održan referendum o ustavnim promenama, mada je u zemlji već godinu dana trajao građanski rat. Novi ustav dobio je 89,4 odsto glasova podrške, a glasalo je 57,4 odsto upisanih birača. Ustavom su predviđene naizgled revolucionarne promene, poput ukidanje monopola Baas partije koja je na vlasti od 1963. godine, ograničavanja predsedničkog mandata na dva puta po sedam godina, ali i zadržavanja velikih predsedničkih ovlašćenja. Glasanje za novi ustav ustanici protiv Bašara el Asada i njihovi zapadni saveznici proglasili su za lakrdiju, a građanski rat traje i danas.
