Slomljeni štit

Od stalnog dopisnika iz Brisela

Češki premijer Jan Fišer doživeo je neprijatno buđenje kada ga je 17. septembra u gluvo doba noći (po lokalnom vremenu) nazvao američki predsednik Barak Obama da mu kratko saopšti da Amerika odustaje od najavljenog postavljanja radarskog sistema na teritoriji ove centralnoevropske države. Istovremeno, sličan neugodan noćni razgovor imao je poljski ministar spoljnih poslova Radek Sikorski, kada mu je državna sekretarka Hilari Klinton, takođe telefonom, poručila da od američke raketne baze u Poljskoj neće biti ništa. Za obe zemlje planirano postavljanje radara i raketa uz trajno prisustvo američkih trupa značilo je garanciju da im se nikada neće ponoviti ranija neprijatna iskustva sa Rusijom, a sada im je suvo rečeno da su ispali iz igre. Za Poljake, tajming nije mogao biti gori: tačno sedamdeset godina ranije, 17. septembra 1939, nacističke i sovjetske trupe ušle su u Poljsku.

foto: reuters

Istini za volju, Česi i Poljaci nisu konsultovani, već samo obavešteni, pre osam godina, kada je prethodni američki predsednik Džordž Buš odlučio da osnovne elemente američkog antiraketnog kišobrana izgradi upravo na njihovim teritorijama. Vlade ovih zemalja morale su da se bore sa žestokim otporom opozicije i pretnjama Rusije da će se naći na nišanu ruskih balističkih raketa, a kada je sporazum sa Amerikancima na jedvite jade proguran kroz parlamente, ovi su ih iznebuha ostavili na cedilu.

Doduše, ne baš tako iznebuha. Glasine o tome da se Obama sprema da likvidira Bušov plan o antiraketnom štitu kolaju Vašingtonom i Briselom već mesecima, a sada su se, uprkos prvobitnim mlakim demantijama iz Bele kuće, pokazale kao osnovane. Taj štit je od trenutka kad je njegova izgradnja bila najavljena izazvao drastično zahlađenje između Vašingtona i Moskve: Amerikanci su tvrdili da je jedina njegova svrha odbrana od eventualnog raketnog napada „odmetničkih država“ (npr. Irana) na evropske gradove, dok su Rusi otvoreno poručivali da u to obrazloženje ne veruju. Kako se datum početka izgradnje štita približavao, pojačavala se i retorika, pa je tako načelnik ruskog Generalštaba u jednom trenutku najavio da će Rusija svoje nuklearne glave preusmeriti ka Češkoj i Poljskoj, što je, pak, izazvalo odgovarajuće kontrareakcije američkih jastrebova. Rusija je, sem toga, objavila da će postaviti rakete nove generacije na svojim zapadnim granicama.

RESETOVANJE: I tako je Obama, u skladu sa proklamovanom politikom „resetovanja“ odnosa sa Moskvom, uklonio ovaj kamen spoticanja. Ako je pri izboru datuma da to saopšti bio nehotice bezobziran prema Poljacima (pitanje je koliko ljudi u Beloj kući zna kada su Nemci i Rusi napali Poljsku), odluka je bila zgodno tempirana uoči posete ruskog kolege Dmitrija Medvedeva Americi.

Naravno, Obamini protivnici u Americi su ovo odmah iskoristili da napadnu aktuelnog predsednika zbog podrivanja odbrambene moći Sjedinjenih Država i preterane popustljivosti prema ruskom medvedu, pa su čak uporedili odustajanje od raketnog štita sa Čemberlenovim pristankom na Hitlerovu okupaciju Čehoslovačke 1938. Iz Obaminog štaba se brane tezom da štit ionako nije bio okrenut prema Rusiji, već prema Iranu, pa se stoga o ustupcima Moskvi ne može ni govoriti. Povrh toga, kažu da je antiraketni sistem koji je Buš planirao bio preskup, te da nije izvesno da bi uopšte funkcionisao jer se još uvek nalazi u eksperimentalnoj fazi. Nekoliko dosad izvedenih testova dalo je protivrečne rezultate, jer su nove rakete ponekad uspevale da pogode cilj, a ponekad ne; stručnjaci nisu mogli da se slože da li bi sistem funkcionisao u praksi, a bilo je i sumnji u štimovanje ishoda. Američki vojnoindustrijski kompleks svakako je imao motiv da malo pogura projekat, koji je prema prvobitnoj proceni trebalo da košta četiri milijarde dolara, da bi se kasnije ispostavilo da bi ispao bar dvaput, ako ne i triput skuplji.

EFIKASNIJI SISTEM: Većina nezavisnih stručnjaka podržala je Obamu. Veteran hladnog rata Zbignjev Bžežinski, za koga se svakako ne bi moglo reći da je bolećiv prema Rusima, izjavio je da je Buš planirao da izgradi „sistem koji ne bi radio, protiv nepostojeće pretnje, smešten u zemlje koje ga ne žele“. Umesto njega, Obamini vojni stručnjaci zamislili su jeftiniji i, kako tvrde, efikasniji sistem koji, povrh toga, ne bi trebalo da iritira Ruse. Taj sistem predviđa postavljanje već oprobanih raketa „more–vazduh“ tipa Egis na brodove u Sredozemlju, da bi u kasnijoj fazi (2015) te rakete bile zamenjene zemaljskim raketama SM4 na još neutvrđenim lokacijama, tako da bi do 2018. cela Evropa bila pod kišobranom.

Koliko je Obama ovim alternativnim projektom uspeo da smekša Ruse, za sada je teško proceniti. Predsednik Medvedev je u svojim prvim komentarima bio naglašeno oprezan, rekavši da „ceni odgovoran pristup predsednika Obame“ i da je „spreman da nastavi dijalog s njim“. Mnogo rečitiji i slikovitiji bio je Dmitrij Rogozin, ruski ambasador u NATO-u. „To je kao da imate truli leš u stanu, a onda dođe pogrebnik i odnese ga“, rekao je za britanski „Gardijan“. „Konačno smo se rešili gadnog problema koji nas je dugo sprečavao da ozbiljno radimo.“

PUTIN ĆUTI: S druge strane, ruski načelnik Generalštaba Nikolaj Makarov (onaj isti što je pretio Česima i Poljacima) izjavio je u ponedeljak 21. septembra da što se Rusije tiče nije prihvatljiv nikakav američki protivraketni štit, ma prema kome bio okrenut i ma gde se nalazio. „Naš stav prema svemu što se tiče protivraketne odbrane je negativan“, rekao je Makarov tokom posete Švajcarskoj i zloslutno dodao: „Ili ćemo sa Amerikom raditi zajedno, ili…“ Premijer Vladimir Putin, čija će reč kao i obično biti poslednja, za sada mudro ćuti.

Ono što je već sada izvesno jeste da se lista američko-ruskih problema nije smanjila – naprotiv. Na vrhu te liste nalazi se Iran, kome Amerikanci žele da pooštre sankcije, čemu se Rusi ne samo protive već razvijaju vojnu saradnju sa tom zemljom. Sledi Gruzija, koju Amerikanci još uvek vide kao buduću članicu NATO-a, uprkos ruskoj (uspešnoj) demonstraciji sile u Osetiji i Abhaziji. A zatim, tu su i pitanje kontrole nad srednjoazijskim izvorima nafte i gasa, napadi ruskih hakera na baltičke članice NATO-a, navodno ili stvarno mešanje i jednih i drugih u unutrašnje stvari Ukrajine, stanje ljudskih prava u Rusiji….

I konačno, nedorečenost Obaminog alternativnog plana kada je reč o tome gde će biti postavljene rakete SM4 odmah su izazvale spekulacije o tome da Pentagon ima nameru da ih smesti u Gruziju, što je za Rusiju mnogo gore nego da su bile postavljene u Poljskoj (postoji i pretpostavka da nameravaju da ih postave u bazu Bondstil na Kosovu). Dugme za resetovanje često pomaže kada se kompjuter zaglavi, ali odnosi između dve velesile izgleda ne funkcionišu na tom principu.