Skupo raketiranje

Esktravagnatni Kim Džong Il, ili „dragi vođa“, kako voli da ga oslovljavaju njegovi podanici u Severnoj Koreji, ponovo je dokazao talenat za iznenađenja. Uz to, nadaleko je poznat i po skupom ukusu. Nakon što je u Americi proslavljen Dan nezavisnosti (4. jul), a samo nekoliko trenutaka pošto je put stratosfere sa Floride lansiran Diskaveri, diktator je rešio da skrene pažnju sveta na sebe, lansiravši nekoliko projektila, među njima i dalekometni Taepodong 2, za koji se veruje da može da dosegne do Aljaske. Zvanično, Vašington je seirio nad činjenicom da se projektil nakon manje od minuta srušio negde u vodama Japana, iz čega se zaključuje da Kim Džong Il još nema dovoljno malu i laku nuklearnu bojevu glavu koju bi montirao na projektil, što severnokorejskog lidera sve nije preterano uzbudilo.

Kim Džong Il iskoristio je sezonu monsuna, kad su se nad regionom navukli teški oblaci, što je američkim obaveštajcima otežalo satelitsko praćenje, ali su iz SAD stizala upozorenja da se „dragi vođa“ sprema za neku vrstu pirotehničke probe. Kim Džong Il nije se obazirao na molbe iz Seula da „svoje prijatelje ne izlaže opasnosti“. Iz Vašingtona je poručeno da će se na ove probe gledati kao na „provokaciju“. Najnervoznije je reagovao Japan, zemlja koju su severnokorejske rakete već nadletale 1998. Na zahtev Japana brzo je sazvana sednica Saveta bezbednosti Ujedninjenih nacija. Japan i Amerika nadali su se da će vanredna sednica Saveta bezbednosti polučiti bar neku vrstu sankcija prema već izolovanom režimu, ali ni Rusija ni Kina, inače članice šestočlane pregovaračke grupe o nuklearnom programu Severne Koreje, nisu to podržale, već su nastavile da insistiraju na diplomatiji.

Tako su se sve zaintersovane strane ponovo našle pred problemom šta da rade sa potencijalno opasnim režimom Severne Koreje na čelu sa tako hirovitim liderom.

Kim Džong Il vrlo dobro zna da su opcije SAD, Rusije, Kine, Japana i Južne Koreje veoma ograničene. Uz to, svaka članica pregovaračkog tima sa Severnom Korejom ima svoj interes. U najvećem strahu od hirovitog suseda, logično, živi Južna Koreja, njen najveći humanitarni donator. Razočaran što je Kim Džong Il rešio da se poigrava projektilima uprkos molbama da to ne čini, zvanični Seul je otkazao neke susrete na ministarskom nivou i najavio da će Pjongjangu uskratiti pomoć u hrani i đubrivu. Južna Koreja je samo ove godine isporučila svom susedu više od 300.000 tona đubriva. Takođe, u Južnoj Koreji razmešteno je oko 30.000 američkih vojnika, koji bi se lako našli na udaru u slučaju vojne intervencije koju Vašington uporno skida s dnevnog reda, jer za ovaj problem nema valjanog vojnog rešenja.

Od haosa u Severnoj Koreji, na svoj način strahuje i Kina, najveći saveznik i trgovinski partner južnog suseda, pa su oči Japana, SAD i Južne Koreje prevashodno uprte u Peking. Međutim, Kina za sada ne želi da igra vodeću ulogu u rešavanju ovog problema, i loptu prebacuje u dvorište Bele kuće, smatrajući da bi bilateralni razgovori Vašingtona i Pjongjanga bili najdelotvorniji. To je, ukratko, i ono što odavno želi i sam Kim Džong Il, koga poodavno nervira činjenica da su SAD toliko angažovane na opcijama za ukidanje nuklearnih kapaciteta Irana, koji je dalje od bombe nego Severna Koreja. Uz to, Teheran je od Pjongjanga u nekoliko navrata pazario nuklearnu tehnologiju. Kim Džong Il bi zapravo najviše voleo da mu bude dozvoljeno da na miru razvija nuklearnu tehnologiju i da za trud bude još i nagrađen. Vašington, koji nema diplomatske veze sa Pjongjangom, nema nameru da se sam upušta u pregovore sa Severnom Korejom. „Neću dozvoliti da se uhvatimo u tu zamku da sami sednemo za sto sa Korejcima“, rekao je predsednik Buš na konferenciji za štampu nakon probnog ispaljivanja projektila u Severnoj Koreji.

Najmanje razumevanja za hirove Severne Koreje ima Japan, koji od 1998, kada je Taepodong 1 preleteo japanska ostrva i bućnuo u Tihi okean, jača vojnu saradnju sa SAD, na veliko uznemirenje Kine. Uz to, Pjongjang krije na desetine japanskih građana koje su korejske vlasti otele sedamdesetih i osamdesetih godina, među njima i balerine.

Prema tome, opcije na stolu veoma su ograničene, i ova administracija suočena je sa istim problemom kao i u doba Harija Trumana.

„Nadamo se da će Kinezi ovoga puta ozbiljno pobesneti“, izjavio je jedan neimenovani američki zvaničnik. Odmah nakon probnog lansiranja raketa, na diplomatsku turneju u region odaslat je nama poznat američki diplomata Kristofer Hil, koji je od kosovske krize u međuvremenu napredovao do pomoćnika državnog sekretara za Daleki istok i Pacifik.

On je od svojih sagovornika u Pekingu, Seulu i Tokiju, međutim, čuo sve ono što smo znali i do sada. Dok se Japan i dalje zalaže sa oštrije mere prema Severnoj Koreji, Kina i Južna Koreja insistiraju na diplomatskim naporima da vrate Kim Džong Ila za pregovarački sto, koji je napustio i otišao još septembra prošle godine, dok se mastilo na potpisanom sporazumu nije takoreći ni osušilo.

Ni Kina ni Seul ne žele dodatnim sankcijama da izmuče već izgladnelu zemlju i time je dovedu na rub haosa. Kina, ukaratko, mnogo više od nuklearne pretnje strahuje da se iz Severne Koreje ne sliju milioni bolesnih i izgladnelih izbeglica. Japan je u odmazdi za ovu pirotehničku predstavu ukinuo jedinu trajektnu vezu sa Severnom Korejom, a takođe je onemogućio brojnoj severnokorejskoj dijaspori da šalje jenske ili dolarske doznake svojim siromašnim rođacima kući. Uz to, režim Kim Džong Ila našao se u ozbiljnom škripcu nakon što su SAD suzbile krijumčarenje falsifikovanih dolara, što je bio jedan vid zarade za održavanje skupog ukusa korejskog diktatora, i kada su primorale jednu banku na Makau da prekine poslovanje sa režimom u Pjongjangu koji je ovaj koristio za pranje novca zarađenog na ilegalnim transkacijama u kojima su mu, kako se sumnja, pomagale kineske trijade.

Zbog cele situacije za sada može da trlja ruke Pentagon. Nuklearne ambicije Severne Koreje i namera da usavrši rakete dometa i do 10.000 kilometara, dovoljno da na nišanu drži američko tlo, upravo je osnovni argument pristalica protivraketnog štita za koji SAD godišnje izdvajaju devet milijardi dolara, iako je tek u začetku.