Simbol ili omot za čokoladu

„I ambalaža za čokoladu izgleda bolje“, ljutito je prokomentarisao rezultate anonimnog konkursa za nove državne simbole kontroverzni predsednik Slovenačke nacionalne partije Zmago Jelinčič. Ovog puta nema sumnje da je šef desničara glasno izrazio stav većine građana Slovenije povodom ponuđenih „novih simbola“ dvanaest godina stare države. Tako je čak tri četvrtine anketiranih u istraživanju javnog mnjenja zaključilo da stare simbole „ipak ne treba menjati“, a nije bilo malo onih koji su otvoreno priznali da su „užasnuti“ zbog ponuđenih idejnih rešenja.

S druge strane, najnoviji „slovenački slučaj“ ne odstupa od situacije u regionu, bar što se tiče državnih insignija, koje bi trebalo da odraze pravu meru nacionalnog identiteta. Ponos na stranu, prekrajanje državnih simbola i nezadovoljstvo ponuđenim rešenjima jeste problem koji imaju svi narodi, od Makedonije do Slovenije.

VEĆI OD SFINGE: Rezultat nedavno završenog konkursa za novo idejno rešenje državnih simbola za mnoge je bio šokantan, ukoliko se uzme u obzir opšte nezadovoljstvo postojećim insignijama koje raste od trenutka njihove primene, od 1991. godine. Razlozi tog nezadovoljstva su različiti. Prvo, boje. Belo-plava-crvena zastava nije samo srpska nego i slovenačka trobojka još od sredine prošlog veka, dok su svi ostali elementi na aktuelnoj zastavi – zvezde pozajmljene iz grba „celjskih grofova“ i zakrivljene linije koje na grbu simbolizuju more – „zašiveni“ na zastavu bukvalno na dan osamostaljenja. Grb je, dakle, drugi razlog zbog koga očajava većina Slovenaca. Čak je i na naslovnoj stranici „Dela“, prvog dana formalne nezavisnosti bivše ju-republike, osvanula slika nove trobojke, ali bez grba. Grb se „popeo“ na zastavu tek dan kasnije; bio je to rad akademskog vajara Marka Pogačnika, izabran na konkursu s početka 1991. godine.

Kritičari su kasnije tom izboru pripisivali dozu „privatizacije“, pošto je odlučujuću reč imao tadašnji predsednik Parlamenta France Bučar. Prema priznanju autora, već više od decenije važeći slovenački grb nema utemeljenje u heraldici, nauci o grbovima, već je oblikovan kao „kosmogram koji predstavlja sile zemlje i neba“, gde različiti delovi grba odražavaju „različite energetske naboje“. Ovi „naboji“, međutim, nisu pomogli da slovenački simboli postanu prepoznatljivi i unikatni. Daleko od toga. Tako stižemo do trećeg problema – neprepoznatljivosti. Slovenija je, naročito u prvoj fazi borbe za vlastiti identitet, užasno patila i ništa manje trpela, pošto se po imenu gotovo ne razlikuje od „slovenske republike“ (Slovakija, Slovačka), a naročito loše je bilo početkom devedesetih, kada su tinjali ratovi i zločini, pa su mnogi Slavoniju brkali sa Slovenijom. Bilo je na desetine (neki kažu – stotine) incidenata i diplomatskih gafova, kada su slovenačke delegacije ili sportisti u gostima slušali kako domaćini intoniraju slovačku himnu ili podižu slovačku zastavu. U početku devedesetih je takvo stanje stvari prikrivano anegdotama, da bi gorčina zbog stalnog „lutanja identiteta“ krajem devedesetih toliko narasla da su slovenački „alternativci“ američkog predsednika Buša (tokom njegovog prvog samita s Putinom) na Brdu kod Kranja pozdravili parolama „dobro došli u Slovakiju“.

I tu smo opet na izvornom „grehu“. Zastava. Raspored boja, oblik grba – jednak slovačkoj. Za većinu ovdašnjih kritičara problem je akutan ne samo zbog Slovaka već i zato što se slovenačka trobojka tek malo razlikuje od ruske, hrvatske, srpske ili bivše jugoslovenske zastave – u pitanju su nijanse ili raspored boja. Zato oni koji žele da Slovenija što pre i „grafički“ raskrsti s bliskom prošlošću, koja je gura u neko „panslovenstvo“ i, još gore, na Balkan, u reviziji državnih boja i simbola vide šansu da se nova država na pragu ulaska u EU oslobodi negativnog balasta iz komšiluka i „simbolički“ predstavi osvežena i poletna, u sasvim novom ruhu. Konačno, zašto zastava ne bi mogla da bude zelena i žuta, makar i na tačke, samo da se razlikuje?

Ostalo je malo vremena do 1. maja 2004, kada Slovenija postaje punopravna članica Evropske unije. Za mnoge su predstojeći meseci poslednji voz da Slovenija „uđe“ u Evropu s novim, jasnim imidžom. Kao primer kreativnog pristupa najčešće se pominje Kanada – javorov list, kao državni simbol. Nesreća je u tome što domaći kritičari nisu uspeli da se slože oko biljke ili zveri koja bi dostojno predstavljala modernu Sloveniju. Onda su u raspravu konačno uskočili heraldičari. Obrušili su se na netom završen konkurs tvrdeći da Slovenija može da ima grb, ali da on nema šta da traži na zastavi, uz zajedljive opaske na račun postojećeg da više liči na „značku nekog planinarskog društva“ nego na grb savremene države.

PČELICA VS. LIPICA: Stalno nezadovoljstvo državnim simbolima pojačano sve težim gafovima, koje su sporadično trpeli ili ignorisali predsednik države, vlade, diplomatska izaslanstva (pogrešna himna, pogrešna zastava, uglavnom sve „slovačko“), učinilo je da je pre dve godine poslanik vladajuće Liberalne demokratije Slovenije odlučio da stane na kraj toj šaradi. On je, zajedno sa sedamdesetdvoje kolega iz Parlamenta predložio ustavne promene, kojima bi slovenački nacionalni simboli dobili konačno obličje i mesto u posebnom zakonu. Objavljen je rečeni konkurs. Očekivanja nisu izneverena, bar u količini prijavljenih radova. Pored bele i pastelnih tonova crvene i plave, dominiraju žuta i zelena boja uz pantere i lavove, a ima i šešira, pčela u raznim pozama, zvezda i zvezdica te raznih drugih „autohtonih“ drangulija koje pretenduju da postanu trajni slovenački simboli. Na adresu Komisije stiglo je čak 250 predloga.

Svaki opremljen skicom i obrazloženjem, a najzanimljiviji su oni koji u državne simbole pokušavaju da pretope najneobičnije likove iz životinjskog carstva i kosmologije. Crni panter, navodno jedan od prvih simbola prve slovenačke države Karantanije, izborio je glavnu ulogu u većini likovnih poduhvata, da zavijori na novoj zastavi: „Crni panter je tekovina koja prevazilazi okvire našeg sunčanog sistema pošto je on čuvar civilizacijskog života i simbol veći čak i od sfinge. Predstavlja talasanje i protok mase, energije, prostora, vremena i života. On je sve. Do sada je čekao da se prikaže u svojoj jedinstvenosti… Narod koji ima takav grb predvodiće civilizacijsko-tehnički i duhovni preporod na Zemlji“, objasnio je svoj predlog grba (naravno, s panterom) jedan od vrlih konkurenata.

Komisija je na kraju podelila tri nagrade. Prvu je dobio Dušan Jovanovič iz Kopra. Živi i radi u Helsinkiju. Za prvu nagradu je iz državnog budžeta isplaćeno oko 18.000 evra, za drugu 8200 evra, dok su tri predloga koji dele treće mesto dobili po oko 1400 evra.

NA TANKOM LEDU: Pare su podeljene, a javnost je ostala zgranuta. Opet su se javili heraldičari, tvrdeći da su ponuđena (obaška nagrađena) rešenja „još gora od dosadašnjih“. Razočaranje nisu krili ni parlamentarci, neki su rekli da je većina radova „za povraćanje“, drugi su besneli, jer ne uzimaju u obzir „slovenačku istoriju“ (Jelinčičeva Nacionalna partija), treći – da čak ni predlozi koji su nagrađeni državnim novcem ne bi pobedili ni „na takmičenju Pipi Duge Čarape“ (Janšin SDS).

Inicijator ovog fijaska, poslanik Drnovšekovog LDS-a Jožef Školjč, je na opšte iznenađenje – zadovoljan rezultatom. Školjč smatra da nagrađeni predlog za novu slovenačku zastavu odražava prepoznatljivost i kontinuitet sa opšteprihvaćenim simbolima slovenačke državnosti – „tri boje & Triglav“. Dizajneri su se podelili u dva tabora. Jedni su na ponuđena rešenja osuli drvlje i kamenje, drugi, poput istoričara umetnosti Staneta Bernika, upozoravaju da je prvonagrađena zastava „baš ona prava“, jer je „prepoznatljiva i u vertikalnom položaju, što je veoma važno“ te „unikatna u poređenju s ostalim aktuelnim zastavama na svetu“. Najglasniji su oni koji se posle završenog konkursa i objavljenih rezultata protive promeni dosadašnjih simbola.

„Ako neko tvrdi da će u svetu, ukoliko izmenimo naše simbole, znati ko smo i gde smo, time nam samo baca pesak u oči. Najgore od svega bilo bi da svi zajedno odjednom počnemo da verujemo da je za našu neprepoznatljivost u svetu kriva zastava, a ne naša ležernost i provincijalno samozadovoljstvo“, kritički ocenjuje raspravu o državnim simbolima kolumnista „Dnevnika“ Miha Kovač. Ustavna komisija, koja se bavi promenama ustava uoči ulaska Slovenije u Evropsku uniju, zbog svih navedenih nedoumica i pregrejane javnosti do daljeg je stavila „na led“ parlamentarnu raspravu o novim simbolima.

Najzad, istraživanja dokazuju da predlog za promenu državnih simbola sada sigurno ne bi dobio dvotrećinsku većinu u slovenačkom parlamentu. Slovenački primer pokazuje kako problemi sa identitetom u novoj, udruženoj Europi sasvim izvesno očekuju i druge kandidate za članstvo u EU. Veću prepoznatljivost u svetu, suočenom sa procesima globalizacije, gotovo je nemoguće postići bez žrtvovanja tradicije. Paradoks „slovenačkog slučaja“ jeste da su upravo oci slovenačkog osamostaljenja 1991. godine blagoslovili zastavu koja prateći tradiciju (bar u osnovnim bojama) Sloveniju i dalje čvrsto povezuje s onim narodima, od kojih se ova bivša SFRJ republika odvojila tokom osamostaljenja.