Šaronov najveći izazov

Vlada izraelskog premijera Arijela Šarona nalazi se pred najvećim iskušenjem otkako postoji. Nakon povlačenja iz dva grada i izbegličkog logora na severu Gaze i nakon okončanja vojnih operacija čiji je cilj bio sprečavanje raketnih napada na Izrael i priprema za primenu plana o povlačenju s palestinskih teritorija, vlada izraelskog premijera suočila se u ponedeljak sa čak tri glasanja o nepoverenju i, kako se čini, jedva uspela da opstane.

Sledeći težak trenutak čeka je naredne sedmice, kada će se plan o unilateralnom povlačenju sa palestinskih teritorija naći pred poslanicima, i biće potrebno mnogo manevrisanja da bi se održala.

Kada je početkom godine zastala primena najnovijeg plana o rešenju izraelsko-palestinskog konflikta, izraelski premijer je istupio s planom koji predviđa unilateralno povlačenje Izraelaca sa palestinskih teritorija. Ne nalazeći sebi sagovornika na suprotnoj strani, odlučio je da iskoristi situaciju i sam predloži plan o unilateralnom povlačenju.

PODRŠKA I PROTIVljENjE: Za svoj plan uspeo je da obezbedi podršku američkog predsednika Džordža Buša, ali se suočio s jakim protivljenjem u Izraelu. Kako prva verzija plana nije uspela da prođe stranački referendum, on je unekoliko revidiran i predviđa iseljavanje jevrejskih naselja i povlačenje izraelske vojske u nekoliko faza. Ni izmenjena verzija nije dobila podršku većine u izraelskoj vladi, tako da je Arijel Šaron morao da smeni dva ministra iz stranke svojih koalicionih partnera kako bi sebi obezbedio podršku. To je promenilo odnos snaga u Knesetu, tako da sadašnja vlada ima vrlo malu većinu. Zbog toga se smatra da je jedan od ciljeva operacije u Gazi bilo i nastojanje izraelskog premijera da ubedi sve u Izraelu da nikako ne želi da popušta Palestincima, već mu je namera da svoj plan ostvari uz najbolje moguće uslove po Izrael.

Posle završetka operacije, u Izraelu smatraju da su sada bezbedni od novih raketnih napada, napuštanje pojasa Gaze može da počne, a iseljavanje jevrejskih naselja neće se odvijati pod palestinskom vatrom. Sve to može da počne ukoliko sadašnja vlada preživi početak sledeće nedelje.

Uoči glasanja o planu izraelskog premijera situacija u zemlji se veoma zaoštrila. Kako je jedva uspeo da izbegne obaranje vlade zbog ekonomskih i socijalnih pitanja, sada će na proveri biti njegova diplomatija. Šaron je zasad uspeo da izbegne pokušaj nametanja referenduma o novom planu. Kako je primena plana počela pre glasanja u Knesetu, izraelski premijer će još jednom morati da stavi na probu svoje sposobnosti da bi se izborio sa opozicijom, kako u parlamentu tako i u svojoj stranci. Protiv sebe ima gotovo polovinu poslanika svoje partije u parlamentu, radikalne desničarske partije, dobar deo stanovništva i najradikalnije struje u Izraelu. Na svojoj strani imaće Laburističku partiju Šimona Peresa, koja će, kako najavljuje, glasati za plan, ali istovremeno oštro kritikuje premijera zbog njegove ekonomske i socijalne politike. O nekoj eventualnoj koaliciji sa laburistima zbog toga zasad nema ni govora. Koliko je situacija ozbiljna govori i sve češće pominjanje mogućnosti izbijanja građanskog rata i mogućeg atentata na Šarona. Sećanje na atentat na Jicaka Rabina 1995. još je živo i opominje koliki je otpor dogovoru sa Palestincima i u samom Izraelu.

MARGINALIZACIJA ARAFATA: Što se Palestinaca tiče, oni se protive planu, ali ipak žele da pregovaraju o njemu. Postoji i bojazan da bi, nakon izraelskog povlačenja, vlast na severu Gaze mogao da preuzme Hamas. Međutim, palestinski premijer Ahmet Kurei već je izrazio spremnost da pregovara s Hamasom o njegovom eventualnom prelasku na parlamentarnu borbu. I u Hamasu ima onih koji bi delili vlast s Palestinskom upravom, iako napominju da će ostaviti oružje jedino ako se izraelska vojska potpuno povuče sa palestinskih teritorija i ukoliko se ne bude zahtevalo razoružanje njihovog vojnog krila. I pored toga, Izraelci su nastavili politiku ciljanih ubistava, tako da su vođe Hamasa još uvek na meti. Ono što Izraelu zasad uspeva jeste marginalizovanje Jasera Arafata, koji se, uprkos svim pokušajima, ne vraća u mirovni proces. Palestinski predsednik je bio primoran da prenese deo svojih ovlašćenja na vladu, a optužbe za korupciju i afere koje su ga pogađale tokom leta dosta su doprinele njegovoj diskreditaciji i među palestinskim stanovništvom.

S obzirom na situaciju, naredni ponedeljak biće prelomni trenutak, kako za Arijela Šarona tako i za njegov plan. On je, i pored svih pritisaka, najavio da neće odustajati od njega i zapretio novim smenama u vladi, ukoliko mu neko od ministara otkaže poslušnost.

Ostaje i pitanje zašto je izraelski premijer spreman da ide do kraja, i pored tako visoke cene. On je pre svega uspeo u nameri da Palestinci nemaju udela u njegovoj odluci, iako plan odlučuje i o njihovoj sudbini. Predviđa se povlačenje sa onih teritorija koje bi Izrael morao da ustupi u bilo kom slučaju i koje ni u kakvoj verziji mirovnog plana ne bi mogao da zadrži. Tu spadaju i oblast Gaze i najveći deo Zapadne obale. Izraelske snage bi, uz egipatske, ostale na granicama i posle povlačenja, a kontrolisale bi i vazdušni prostor i obale Gaze. Izrael je uspeo da zadrži pravo na intervenciju ukoliko bi ocenio da je njegova bezbednost ugrožena, a nije predviđeno koliko bi takva situacija mogla da traje. Izgradnjom zaštitne ograde na Zapadnoj obali, Izrael je uspeo da donekle revidira granicu iz 1967, što je krajnja linija do koje bi otišao prilikom ustupanja teritorije Palestincima. Takođe, potpuno povlačenje iz Gaze može da donese i izvesne dobitke na Zapadnoj obali, jer su za nju predviđeni pregovori sa palestinskim vlastima. Uspeo je da obezbedi i Bušove garancije da će mu pripasti delovi Zapadne obale.

I pored svih protivljenja, moguće je da i izraelske vlasti i Palestinska uprava uviđaju da je krajnje vreme da se nešto uradi, jer vreme ne radi ni za jedne ni za druge. Ukoliko se konačno rešenje odloži za desetak godina, glavni problem Izraela više neće biti bezbednost, već demografska eksplozija Palestinaca koji će do 2020. biti većinsko stanovništvo na teritoriji koju Izrael sada kontroliše. S druge strane, i Palestinci imaju šta da izgube: 1997. nuđeno im je 97 odsto Zapadne obale i Gaza, dok je sada taj procenat mnogo manji, a došli su i u situaciju da se sa Egipćanima dogovaraju o budućnosti pojasa Gaze koji se graniči sa Egiptom.

Čini se da i jedni i drugi shvataju da je održavanje sadašnjeg stanja postalo opasno za obe strane. Kako je ključ rešenja stvaranje nezavisne palestinske države, koja neće ugrožavati izraelsku bezbednost, izraelski premijer smatra da njegov plan nudi upravo to. On tvrdi da među Palestincima nema pravog partnera za pregovore, jer sa Arafatom ne želi da pregovara, a u Palestini ne žele da ga smene. I među Palestincima se, izgleda, polako prihvata ideja da je do nezavisne države i mira sa Izraelom moguće doći jedino pregovorima, samo je pitanje koliko će vremena biti potrebno da se to u potpunosti prihvati.