Za „Vreme“ iz Majamija
Ako se slučajno zaputite od Majamija prema beskrajnom prostranstvu Everglejdsa teško ćete, negde u blizini Homsteda, promašiti egzotičnu prodavnicu „Robert je ovde“, dobro znanu u tom kraju po uvek svežem voću i povrću. Dok čekate u redu za kuvani kikiriki, okruženi uramljenim isečcima iz novina o dugoj farmerskoj tradiciji porodice Moing i lokalnim šeretlucima ispisanim na gajbicama paradajza tipa „ne stiskaj me dok nisam tvoj“, brundanje poljoprivrednih mašina sa ulice meša se sa raznim narečjima španskog na kome se u prolazu dovikuju radnici sa okolnih imanja, koristeći povremeno i one gotovo neprepoznatljive oblike holandskog ili francuskog koje su, samo njima znanim putevima, doneli sa Kariba do ovog zabitog dela Floride. Na pretrpanoj polici iza leđa vremešnog Roberta koji, bez obzira na medijsku reputaciju, stoji po čitav dan iza trošne tezge i naplaćuje račune, već neko vreme na ekranu promiču isti, haotični prizori sa granice između Meksika i SAD gde kolone migranata pokušavaju da se preko bodljikave žice, zidova i čeličnih konstrukcija domognu tla obećane zemlje da bi većina njih, upravo na nekoj od ovakvih farmi, započela novi život.
Na snimke uplakane dece bez roditelja, koja se provlače kroz uske prolaze, a potom bespomoćno čekaju šta će sa njima biti, i očajnih ljudi koji tumaraju po bespuću, nadovezale su se slike ljudskog lanca Haićana koji se povijao pod udarima Rio Grandea, dok su ih na američkoj obali čekali pripadnici granične službe na konjima i potiskivali natrag u nabujalu u reku.
NEKE TUŽNE PESME
Mada Robert upošljava na svojoj farmi gotovo čitavu porodicu, kod njega uvek ima posla i za sezonske radnike, i on u tome nije izuzetak. Bilo gde na Floridi, pošto se ovde i ne proizvodi ništa drugo osim voća, povrća i selfija sa plaža, s obzirom da je ono što raste na plodnoj zemlji opipljivije od fantazija o ludom provodu u barovima Majami Biča, uvek se može naći posao na takvim imanjima.
Slično je i kada se krene na sever prema Džordžiji ili Južnoj Karolini. Na farmama, koje su istovremeno i neka vrsta turističkih atrakcija jer vlasnici obično poređaju pored puta svoje proizvode da bi vas privukli da skrenete do njihovih imanja, zaposlene su, često nelegalno i bez dokumenata, hiljade Latinoamerikanaca, prihvatajući ovdašnje običaje da se radi naporno i teško, ali zadržavajući i neke svoje navike. Ako slučajno primetite više pari nogu koje proviruju ispod prastarog ševroletovog kamioneta, to ne znači da konzilijum majstora pokušava da vrati u život vremešnu mašinu. Pod užarenim suncem juga gde je teško naći hladovinu, skrivanje ispod kamiona često je jedina zaštita od vreline tokom dnevnog predaha, mada oni mlađi koji su, po prirodu stvari, uvek puni nade i očekivanja, to vreme koriste za vežbanje sa tegovima napravljenim od konzervi Kembel supe iz obližnjeg marketa.
Pošto su gradovi daleki i skupi, a meštani nisu previše oduševljeni idejom da u lokalnom baru zajedno sa pridošlicama koje nemaju pojma gde je „stari Kentaki“ zapevaju Man Of Constant Sorrow, oni u sumrak, nakon dugog dana na poljima, sede svi zajedno u dvorištima i, uz zvuke malene harmonike, složnim glasom pevaju neke tužne pesme koje su poneli sa sobom iz dalekog zavičaja.
GRANICA DVA SVETA
Prema podacima nadležnih službi za zapošljavanje, čak tri četvrtine radnika na farmama su stranci, a najveći broj među njima rođen je negde u Meksiku, mada je to jasno vidljivo i bez ovakvih statistika: kada pokušate da kupite nešto zbog čega ste skrenuli sa puta, brzo ćete shvatiti da su jedino vlasnik i dvoje-troje ljudi koji rukovode poslovima rođeni na severno-američkom tlu. Svi ostali koji sede za poljoprivrednim mašinama koje izgledaju zastrašujuće velike u odnosu na evropske, pakuju plodove ili prevoze lubenice u starim školskim autobusima kojima je neko odsekao krovove, izvadio sedišta i pretvorio u tovarna vozila, a ostali tu inovaciju široko prihvatili, prešli su na ovaj ili onaj način Rio Grande, koji je granica dva sveta.
Njima bi se, bar za prvo vreme, sigurno priključio i veliki deo grupe od petnaest hiljada Haićana koji su, nakon razornog zemljotresa 2010, ubistva predsednika i novog potresa ovog leta, probijajući se preko Latinske Amerike gde su ih vrebale naoružane bande i trgovci ljudima, uspeli da pređu ovu reku i naprave improvizovana skloništa ispod mosta nadomak teksaškog grada Del Rija. Dvanaest dolara po satu rada, za koliko rade na farmama, premalo je za Amerikance, ali je to ogroman novac za stanovnike te najsiromašnije karipske zemlje, mada najveći broj njih nikada neće ni dobiti tu priliku, jer su pojedinci odmah deportovani na Haiti, dok su ostali upućeni na regularnu proceduru traženja azila tokom koje nemaju pravo da rade.
NESELEKTIVNA DEPORTACIJA
Dok je za gradonačelnika Del Rija Bruna Lozana zatvaranje improvizovanog kampa ispod mosta „fenomenalna vest“, još uvek traju rasprave o tome da li su pripadnici pogranične službe vitlali uzdama nad glavama svojih konja ili migranata koji su posrtali u vodi do pojasa, ali se na pojedinim snimcima jasno vidi da su neki od onih u sedlima lovili ljude i vukli ih po prašini, dok su im iz ruku ispadale kese sa hranom koju su poneli onima koji su ih čekali ispod mosta. Najviši državni zvaničnici, uključujući i predsednika Džozefa Bajdena, rekli su da je takav način tretiranja ljudskih bića užasan, da se neće tolerisati maltretiranje ili zlostavljanje migranata i da se ne smeju koristiti konji kao oružje, ali su oni koji su uspeli da bez vode, hrane i bilo kakvih higijenskih uslova, provedu ispod mosta nekoliko dana, time dobili jasnu poruku. Ta ista poruka, pojačana neskrivenim očajem skoro dve hiljade Haićana koji su čarter letovima vraćeni u glavni grad svoje zemlje Port-o-Prens, stigla je i do desetina hiljada onih koji se negde u Kolumbiji, Nikaragvi, Venecueli ili Hondurasu upravo spremaju da krenu migrantskom rutom prema severu.
Deportovane Haićane sačekala je u domovini simbolična novčana pomoć, opustošena prestonica premrežana barikadama, teror, otmice, ubistva i pljačke naoružanih bandi koje su sa oružjem u rukama ovladale pojedinim kvartovima. Nekima od njih to je bio prvi susret sa gradom iz koga su pobegli pre mnogo godina, živeći potom u Čileu i Brazilu, pre nego što su pomislili da bi im možda bilo bolje u Americi. Ne udubljujući se previše u detalje njihovih života, američke vlasti su ih spakovale na dvadesetak letova i poslale na istu destinaciju samo na osnovu toga što su od isprava imali isti plavi pasoš sa haićanskim grbom ukrašen palmom, sidrom, trubama, bubnjem, sekirama i topovima.
Zbog takvog tretmana Haićana, specijalni izaslanik za ovu zemlju Danijel Fut podneo je ostavku državnom sekretaru Entoniju Blinkenu, tvrdeći da su njegovi saveti i rešenja ignorisani, na šta mu je stigao odgovor od portparola Stejt departmenta kako su neki od tih predloga bili protivni „predanosti za promociju demokratije“, što je uobičajena floskula za diskvalifikaciju službenika koji se ne slažu sa onima koji donose odluke.
NAPLATA ISTORIJSKOG DUGA
Fut svakako nije jedini koji se pobunio zbog brutalnog ophođenja sa migrantima. Veliki broj organizacija za zaštitu ljudska prava našao se, sticajem okolnosti, na sličnim pozicijama sa republikancima koji su kritikovali Bajdenovu administraciju. Naravno, liberalni delovi američkog društva bili su ogorčeni zbog proterivanja, dok su konzervativci ponavljali mantru da je Bajden svojim porukama otvorio vrata talasu migranata sa kojim nije u stanju da se nosi. Ironijom sudbine, ogroman broj migranata sprečen je u svojim namerama upravo na osnovu odluke bivšeg predsednika Donalda Trampa kojom se zabranjuje ulaz i traženje azila u vreme pandemije uz cinično objašnjenje da se na taj način štiti javno zdravlje u zemlji.
No, kada se ostave po strani ta stranačka prepucavanja, postaje vidljivo nešto mnogo značajnije: stiče se utisak da je došlo vreme za naplatu nekih starih, istorijskih računa, i to ne samo u Americi, već i u Evropi. Pojednostavljivanje stvari nikad nije prijatno čuti, ali izgleda da su oni koji su dugo vremena bili brutalno eksploatisani, a onda prepušteni sami sebi, bez nade da će im u doglednoj budućnosti biti bolje, a reč je pre svega o stanovnicima Afrike, Latinske Amerike i Srednjeg Istoka, na kraju zakucali na vrata onih koji su ih često iskorišćavali i doveli u tu nepodnošljivu situaciju povremenim mešetarenjem umesto stalnim pomaganjem da te zemlje razvijaju svoje demokratske institucije, tražeći sada neku vrstu simbolične naplate duga.
KRITERIJUMI ZA TRAŽIOCE AZILA
Vrata šaltera su, osim za retke srećnike, obično zatvorena, jer je malo onih, na primer u Majami Biču, koji su kada se vrate sa nedeljnih izleta sa farmi i svrate na večeru u prepune restorane koji se nižu u ulicama oko Memorijal parka, preterano oduševljeni idejom da se odreknu svojih koktela koje pijuckaju dok biraju jela, ne bi li bi pomogli onima koji se bore za puko preživljavanje. Tužno je ako je zaista tako, ali u tome nema velike razlike između SAD, Italije, Španije, Grčke ili neke druge države koja je skrivena u srcu Evropske unije, poput Češke. Ovde su kokteli, tamo je proseko, sangrija, uzo ili pivo, sve ostalo je isto.
Bez obzira na dobronamernost onih koji bi primili sve, problem je što, ukoliko bi se širom otvorila vrata dobrodošlice u bogatom delu sveta, tamo ne bi bilo dovoljno mesta za sve ugrožene ratovima, ponižene i gladne koji žele da pobegnu od toga. Stoga jedino preostaje da se utvrde kriterijumi za one koji traže azil, jer će tako svima biti lakše – kako svima koji žele da dođu, tako i onima koji ne žele da ih grize savest ako im, dok uživaju u restoranima, pogled slučajno skrene na televizijski ekran na kome se lanac ljudi povija pod udarima nabujale Rio Grande.
