Za „Vreme“ iz Soluna
Prošle nedelje je Grčka bila u potpuno vanrednoj situaciji, koja je ličila na onu iz 1974. kada je pala vojna hunta i zemljom ponovo zavladala demokratija. Rezultat je bio da se, posle maratonskih razgovora i konačnog dogovora između vladajuće socijaldemokratske stranke PASOK-a i najveće centralno-desne opozicione Nove demokratije, oformi „vlada vanrednog stanja“. Glavni katalizator ovog procesa koji je potresao Grčku, ali i čitavu Evropu, bio je, sada već bivši premijer Grčke, Jorgos Papandreu.
REAKCIJE NA REFERENDUM: Odlučujući potez je povukao Jorgos Papandreu u ponedeljak 31. oktobra 2011. kada je najavio referendum i time lančanom reakcijom izazvao ubrzana dešavanja oslikavajući u Grčkoj jedan potpuno drugačiji politički pejzaž.
Papandreu je zapravo bio primoran na te drastične korake, pre svega zbog stalnih i veoma negativnih reagovanja naroda na sve oštrije ekonomske mere, a vrhunac te narodne pobune se desio 28. oktobra 2011. u Solunu, kada je prekinuta velika vojna parada kojom se tradicionalno označava godišnjica velikog grčkog „NE“ fašizmu. Osim toga, Papandreu je bio je primoran na taj korak i zbog nedostatka konsenzusa celog opozicionog tela, jer jedino u čemu se opozicija međusobno slagala bili su prevremeni izbori, a i zbog stalnog pritiska Nemačke i Francuske na Grčku da bez odlaganja i smesta pristane na nove ekonomske mere kojima se poziva na iscrpljujuću, desetogodišnju štednju, a sve to posle odluke evrogrupe o „šišanju“ grčkog duga u visini od 50 odsto koja je doneta 26. oktobra u Briselu.
Sve to je uticalo na premijera Grčke i dovelo ga do veoma hrabre odluke o referendumu, koji je trebalo da se održi 4. decembra 2011. Dilema koju bi postavio pred grčki narod bila bi „Da ili Ne za potpis na sporazum o novom kreditu i oštrim merama štednje“, a to bi ujedno značilo i pitanje: „Ostanak na evru ili povratak na drahmu?“ Međutim, jedan od velikih problema u vezi s tim referendumom je bio i taj što bi grčki narod referendum shvatio kao „glas poverenja vladi“, koja je ionako već iscrpla svoj politički kapital donoseći u prethodnom periodu čitav niz veoma oštrih mera štednje, sve sa ciljem da zemlja izbegne bankrot. Tako da, iako 80 odsto Grka želi evro, a ne drahmu, postojala je bojazan da bi glasali sa „ne“ i na taj način bi se stvorili veoma ozbiljni i dodatni problemi koliko za Grčku toliko i za ostatak evrozone. Ovaj korak Jorgosa Papandreua ka referendumu, sudeći po burnim reakcijama u Grčkoj, ali i inostranstvu, imao je sve elemente političkog kockanja. Merkelova i Sarkozi nisu mogli da sakriju čuđenje, ali sudeći po svemu bio je to zapravo dobar potez jer je grčka opozicija, naročito Nova demokratija, odjednom osetila ogroman pritisak pošto je ovom odlukom i sama bila pozvana te morala da donese odluku: Trebalo je da podrži ili ne podrži dogovor od 26. oktobra o „šišanju“ grčkog duga za 50 odsto, a to bi olakšalo grčki dug za čitavih 100 milijardi evra.
Videvši po anketama da mu se moć znatno uvećava, predsednik Nove demokratije Adonis Samaras zahtevao je da umesto referenduma budu smesta proglašeni prevremeni izbori. Isto su tražile i ostale opozicione stranke sa suprotne, leve strane, koje su govorile o „hitnom oslobađanju od Trojkine okupacije“, o „brisanju celog duga“, dok je Papandreu stalno govorio kako bi prevremeni izbori u ovoj fazi za Grčku bili katastrofalni…
EVRO ILI DRAHMA: Druga ozbiljna reakcija došla je iz inostranstva, od evropskih partnera, naročito od Angele Merkel i Nikole Sarkozija, koji su bili „neprijatno iznenađeni“ potezom grčkog premijera, jer „ih nije na vreme obavestio“. Kako je evro na svetskoj berzi padao (u Atini je pao sedam odsto u jednom danu), a finansijski špekulanti krenuli u „napad“ na Italiju, Merkelova i Sarkozi su hitno pozvali Jorgosa Papandreua u Kan, gde se održavala konferencija G-20 da ga „povuku za uvo“. Pošto nisu mogli da ospore grčkoj vladi pravo da održi referendum, koji je jedan krajnje demokratski proces, insistirali su da dilema referenduma bude „Evro ili drahma?“. Govorili su kako bi neuspeh referenduma ili pogrešna odluka naroda mogla da odvede u nekontrolisani bankrot Grčke i u njen izlazak iz evrozone. „Evrozona svakako želi i učiniće sve što je u njenoj moći da zadrži Grčku, ali spas evra je važniji od spasa Grčke. Radimo na tome da evrozona ne bude oštećena, u slučaju da Grčka odluči da iz nje izađe“, jasno i glasno je izjavio predsednik evrogrupe Žan-Klod Junker.
Međutim, najžešće reakcije na odluku Jorgosa Papandreua o referendumu 04. decembra 2011. stigle su iz redova samog PASOK-a. Koliko uticajni ministri toliko i obični poslanici vladajuće stranke reagovali su burno i negativno izgovarajući često i reč „sramota!“. Neki među njima su govorili o političkoj „površnosti“ koja je proizvela beskorisnu uznemirenost u Grčkoj i ostaloj Evropi. Neki su čak, npr. Eva Kaili, narodna poslanica iz Soluna, pretili da će postati nezavisni, što bi bilo opasno za ionako malu razliku u većini od 153 poslanika. Govorili su kako u redovima PASOK-a ima bar 20 poslanika koji ne bi dozvolili da se desi referendum u zemlji. Ovo je bilo izuzetno uznemiravajuće pa je vlada bila prinuđena da zatraži od Skupštine glas poverenja, kako bi mogla da nastavi sa radom na izvršenju zadataka.
PROMENE NA VRHU VOJSKE: U celoj toj gunguli ministar odbrane Panos Beglitis je iznenada doneo odluku o „obezglavljivanju“ Generalštaba i smeni generala u svim vojnim sektorima. Neki su govorili o pokušaju vlade da tako lakše kontroliše oružane snage i na taj način spreči i najmanju mogućnost vojnog puča, što je poslednja stvar koja bi smela da se desi u ovom trenutku u Grčkoj. Ali ministar odbrane je odbacio takva objašnjenja, govoreći da su ove promene posledica planirane redovne smene, tj. nisu bile vanredne i bile su zacrtane još početkom oktobra. Naime, bio je zaokružen ciklus generalskih položaja u svim sektorima (pešadija, avijacija, mornarica) kao i mesto glavnog komandanta vojske. Još u avgustu je isteklo zakonom određeno vreme za ovaj položaj. Treba znati da se u Grčkoj svake dve godine obavezno menjaju komandanti kopnene vojske, mornarice i avijacije, i na njihova mesta dolaze novi.
U međuvremenu je agonija grčkih građana kad je reč budućnosti zemlje stigla do vrhunca. Svi su bili svesni kako se ovih dana ne odlučuje samo o tome da li će Grčka ostati u evrozoni, nego i o perspektivi i životu budućih generacija Grka. Neki su čak pričali o opasnosti povratka zemlje u period iz 1960, a u slučaju da zemlja izgubi svoju vezu sa evropskom stvarnošću, otkotrljala bi se u takozvani „novi Treći svet“. Srećom što, istorijski gledano, u sličnim situacijama naizgled površni i sentimentalni Grci imaju tendenciju da se ponašaju racionalno i ne donose odluke koje bi bile pogubne za njihove suštinske interese. To su konačno shvatili i grčki političari, poznati po svojoj koristoljubivosti i slavoljubivosti pa izbegavaju donošenje kritičnih odluka, koje imaju veliku političku cenu. Zbog toga je bilo za očekivati da se referendum na kraju ipak ne realizuje.
OD RASCEPA DO KOSENZUSA: Imajući pred sobom čitav niz negativnih reagovanja i prepreka, naročito unutar svoje partije, Jorgos Papandreu je ubrzo shvatio u kakvom se ćorsokaku nalazi, pa je odlučio da ne sprovede odluku o referendumu koja je izazvala paniku u Evropi i na svetskoj berzi. Čak je i njegova desna ruka, potpredsednik vlade Evangelos Venizelos, jasno podržavao stav da referendum „dovodi u pitanje sve vrednosti za koje se grčka izborila u sklopu Evropske unije u poslednjih nekoliko decenija, a to je nešto što nikako ne sme da se desi“. Veze između grčke i evropske zajednice nikako ne smeju pući, saglasio se nejveći deo političkog javnog mnjenja. Odlučujuću ulogu, međutim, ipak je odigrao Adonis Samaras, lider najveće opozicione stranke, posle velikih pritisaka naročito iz Evropske narodne stranke kojoj pripada, koja je tražila od njega i njegove partije da pristanu na novi ugovor o kreditu od 26. oktobra 2011. Razgovori između Jorgosa Papandreua i Adonisa Samarasa trajali su dugo i bili puni kritičnih uspona i padova…
USLOVI OPOZICIJE: Konačno je pristao i Adonis Samaras da i njegova partija učestvuje u vladi saradnje, koja će imati konkretno vremensko trajanje, i misiju, a za to je postavio tri uslova: 1. da ne bude referenduma, 2. da premijer Jorgos Papandreu da ostavku i 3. da budu u što kraćem roku proglašeni prevremeni izbori. Grčki premijer je prihvatio stavove lidera Nove demokratije i odustao od referenduma. Zatim je u petak 4. novembra zatražio glas poverenja od skupštine i dobio ga od 153 poslanika pod uslovom da odmah sazove novu vladu vanrednog stanja, u kojoj će učestvovati i ostale stranke. Takođe je izjavio da on sam ne želi da bude premijer otvarajući tako put svome nasledniku. Izjavio je i da kada ta nova vlada vanrednog stanja bude završila svoju misiju, biće objavljeni prevremeni izbori na kojima je sa toliko strasti insistirala cela opozicija.
Na taj način je otvoren prostor za novu šemu savezničke vlade koju podržavaju zajedno PASOK, Nova demokratija, LAOS, Liberalni demokratski savez i Demokratska levica, koji zajedno čine preko 80 odsto snaga u grčkom parlamentu i koji će na sebe preuzeti zadatak sprečavanja Grčke da izađe iz evrozone, ali i da realizuju novi zajmovni sporazum sa Trojkom. Uostalom, vladajuća grčka politička elita ima bliske „krvne veze“ sa jakima u Evropi, pa je tako negodovanje Papandreua ili Samarasa prevaziđeno i u nedelju 6. novembra 2011. posle ponoći postignut je mnogoželjeni dogovor o novoj vladi nacionalnog spasa, čiji zadatak je ispunjenje glavnih „7 tačaka“ koje je zacrtao Jorgos Papandreu.
Nova privremena vanredna vlada nacionalnog spasa organizovaće prevremene izbore koji će se održati 19. februara 2012. ili najkasnije početkom marta 2012. Dok nastaje ovaj tekst, još se ne zna ko će biti premijer grčke privremene vlade. Ali najverovatnije će na ovaj kritičan položaj doći Lukas Papadimos. Budući sposoban tehnokrata i čovek koji vrlo dobro poznaje kako „iznutra“ funkcioniše finansijski sistem, Papadimos uživa veliki ugled u evropskim krugovima. On je 64-godišnji ugledni ekonomista, bio je predsednik Grčke banke 1994–2002. i poznat je kao „arhitekta grčkog ulaska u evrozonu“. Od 2002. do 2010. bio je potpredsednik Evropske centralne banke (ECB) i desna ruka njenog predsednika Žan-Kloda Trišea.
„Ne postoji pogodniji kandidat za ovo mesto od Papadimosa“, pišu međunarodni mediji. Jedini problem je što se on, kao bankar, nije slagao sa velikim „šišanjem“ grčkog duga od 50 odsto, jer bi to ozbiljno ugrozilo bankarski sektor. Pa je ostalo pitanje da li će biti spreman da efikasno sprovede odluke od 26. oktobra?
NAROD JE ODAHNUO: Posle poslednjih događaja grčki narod je konačno bar nakratko odahnuo. Lideri dveju najvećih i tradicionalno vladajućih stranaka, Papandreu i Samaras, konačno su postigli sporazum o uspostavljanju nove vlade koja će na sebe preuzeti odgovornost da zemlja ostane u evrozoni i sprečiti da bankrotira.
Grčki narod se nada da će stvaranjem ove vlade početi jedna nova epoha saradnje među odgovornim političkim snagama. Put koji zemlja treba da prođe da bi stala na svoje noge neće biti nimalo lak. Novoj vladi će trebati stvarna podrška odgovornih snaga Grčke, jer neuspeh bi bio jednak stečaju. Ceo svet je ovih dana pratio Grčku sa strepnjom, pa bi odluke koje su donete mogle biti početak povratka kredibilitetu i ugledu zemlje.
(Autori su osnivači i urednici grčkog časopisa „Zenith“)
Okvir od sedam važnih tačaka u kome će se kretati vlada nacionalnog jedinstva je sledeći:
1. Momentalno isplaćivanje Grčkoj šeste rate od 8 milijardi evra.
2. Početak i što brži završetak dogovora sa Trojkom o novom programu.
3. Isporučivanje nacrta o budžetu za 2012. do 20. novembra i njegovo izglasavanje do 31. decembra.
4. Kompletna implementacija Budžeta za 2011. zajedno sa petom revizijom memoranduma.
5. Preduzimanje svih neophodnih mera za učešće grčkih banaka i osiguravajućih fondova u procesu koji je predviđen odlukom od 26. decembra.
6. Obrazovanje pravnih i finansijskih uslova za sprovođenje novog programa o učešću privatnog sektora (PSI).
7. Isplata prve rate iz novog programa o pokrivanju dužničkih potreba Grčke (dodatnih 20 milijardi evra) do kraja februara 2012.
Najava grčkog referenduma o prihvatanju evropskih mera za izlazak iz krize do temelja je potresla zemlje koje su ponudile pomoć. Odmah su se otvorila večita pitanja: mogu li se ovako komplikovani problemi rešavati referendumom? Da li su građani sposobni, kompetentni i, na kraju krajeva, dovoljno mudri da odaberu svoj najbolji interes? Najzad, do kog stepena političke elite smeju da prebacuju odgovornost na građane i podstiču ih na „problematične“ referendume, odnosno da traže od njih odgovore koji mogu da otvore Pandorinu kutiju?
Iako jedan od retkih preostalih elemenata neposredne demokratije, referendum u nemalom broju zemalja nije rado viđen gost. Grčki bauk-referendum je, prevashodno, podstaknut ekonomskim nevoljama, no, strah od svega što nose separatizam/ostvarenje nacionalnih interesa (zavisi s koje strane se posmatra) jeste razlog zbog kojeg se referendumi zabranjuju ili ignorišu. Najzad, na početku raspada i rata u Jugoslaviji nalaze se referendumi održani u Sloveniji i Hrvatskoj.
Španija
Kao i ostalih petnaest regionalnih autonomnih zajednica, i Baskija i Katalonija imaju sopstvene statute i sve tri vrste vlasti na svojoj teritoriji. Međutim, iz istorijskih razloga (uz Galiciju), na njih je preneto više ovlašćenja nego na ostale regije – Baskija, na primer, ima potpunu fiskalnu autonomiju, a obe zajednice imaju i sopstvene policijske snage. No, to nije sve: obe su izrazile želju da izađu iz Španije i u potpunosti se osamostale.
Tanušnom većinom, baskijski parlament je za 2008. godinu zakazao „konsultativni“, neobavezujući referendum, na kome bi se donela odluka o tome „da li da sve baskijske partije započnu proces pregovora za postizanje demokratskog sporazuma o pravu odlučivanja baskijskog naroda“. Kritičari ove odluke su ukazivali da je reč o planu da se proglasi nezavisnost, te da se građani eufemizmima dovode u nedoumicu. Ustavni sud Španije je 11. septembra jednoglasno presudio da je referendum neustavan, a Evropski sud za ljudska prava podržao ovu presudu, ocenjujući da Španija nije prekršila Konvenciju o ljudskim pravima.
Samo godinu dana kasnije, 13. decembra 2009, Katalonija je započela čitav niz neobavezujućih „mini-referenduma“. U 170 gradova i sela na katalonskom govornom području postavljeno je pitanje: „Da li Katalonija treba da postane nezavisna država u okviru Evropske unije?“ Izlaznost je bila mala, ispod 30 odsto, no, procenat je za pobornike katalonskog osamostaljenja bio više nego dobar: više od 90 odsto je glasalo da želi nezavisnost. Ipak, španski Ustav ne dozvoljava otcepljenje bilo koje pokrajine, a za ustavne promene je potrebna dvotrećinska većina i u španskom parlamentu i na referendumu, i to nacionalnom.
Bosna i Hercegovina
„Bosna se nalazi u najgoroj krizi još od završetka rata“; „Ako Dodik raspiše referendum o otcepljenju Republike Srpske, Hrvatska bi odmah trebalo da pošalje vojsku u BiH“ – ovakve i slične izjave mogu se čuti svaki put kada Milorad Dodik, predsednik RS, pomene mogućnost raspisivanja referenduma. A on, svako malo, to i čini.
Nakon kosovskog proglašenja nezavisnosti 2008, rekao je da „zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova, legitimiziraju pravo na otcepljenje“, te da „ne vidi nijedan razlog zašto mi (RS) ne bismo imali pravo na samoopredjeljenje“. Potom je u oktobru sledeće godine predložio da se u Ustav BiH unese odrednica o pravu entiteta na referendum o statusu; početkom 2010. je ponovo najavio referendum, ovoga puta o „izjašnjavanju građana RS o podršci Dejtonskom sporazumu, a ne o otcepljenju tog entiteta od Bosne i Hercegovine“, na šta je usledilo gore pomenuto zveckanje oružjem odlazećeg predsednika Hrvatske Mesića. Najzad, u aprilu ove godine je parlament RS odlučio da raspiše referendum o tome da li srpski entitet treba da nastavi saradnju sa Sudom za ratne zločine na nivou Federacije. Odmah su usledile oštre reakcije Valentina Incka, visokog predstavnika Međunarodne zajednice (MZ), koji je rekao da će sprečiti referendum, a nakon iznenadnog dolaska Ketrin Ešton u Banjaluku priče o referendumu su brže-bolje utihnule.
Škotska
Da problemi sa separatizmom i referendumima o samoopredeljenju nisu samo „južnjačka“ osobenost, pokazuju primeri Velike Britanije i Kanade.
Još 1997. Škotska je na referendumu izglasala da želi da osnuje sopstveni parlament sa ovlastima za promenu poreza; britanski parlament je, kao odgovor, sledeće godine doneo „Scotland Act“, kojim se ustanovljava škotski parlament i na njega prenose neka ovlašćenja centralnih vlasti – tzv. proces „devolucije“. U maju ove godine Aleks Salmond je pobedio na parlamentarnim izborima, između ostalog i zbog obećanja da će održati referendum o nezavisnosti Škotske do 2015.
Britanski državni sekretar za Škotsku Majkl Mur je tada izjavio da vlada Velike Britanije neće blokirati ovaj referendum; već u junu je rekao da su za nezavisnost potrebna dva referenduma, te da je on mislio da će škotski parlament raspisati samo konsultativni referendum, „kojim će škotske vlasti dobiti ovlašćenja da pregovaraju sa britanskom vladom“. Napokon, u oktobru, u prilično čudnoj izjavi, Mur je rekao da bi nezavisna Škotska bila premala za uticaj na međunarodnoj sceni, te da „odvojena, Škotska ne bi mogla da zaštiti Libijce od Gadafija“.
Kvebek
Nešto više od pedeset hiljada glasova delilo je kanadsku provinciju od osamostaljenja. Na referendumu 1995. više od 93 odsto glasača je izašlo da odgovori na pitanje: „Da li ste saglasni da Kvebek postane suverena zemlja, nakon što formalno ponudi Kanadi novo ekonomsko i političko partnerstvo?“ Rezultat: 49,42 odsto za, 50,58 odsto protiv. Kvebek je još 1980. glasao o nezavisnosti od Kanade, sa daleko lagodnijim odnosom 60:40 protiv osamostaljenja. Nakon „hoda po oštrici brijača“, Vrhovni sud Kanade je 1998. doneo presudu: ako Kvebek izglasa osamostaljenje, to se može izvesti samo uz saradnju i pristanak federalnih vlasti, koje bi bile obavezne da pregovaraju o secesiji.
Radmilo Marković
