Samit komšija na liniji datuma – koja razdvaja juče od sutra

U američku vojnu bazu Elmendorf-Ričardson kod Enkoridža na Aljasci Vladimir Putin je 15. avgusta 2025. doleteo iz Magadana. Dok je na crvenom tepihu razgovarao sa Donaldom Trampom, iznad glava im je preleteo najskuplji američki strateški bombarder B-2 spirit u pratnji četiri borbena aviona F-35.

Tom improvizovanom vazdušnom paradom američka strana je demonstrirala lični pozdrav gostu, kako je u intervjuu za petrogradski list “Argumenti” tumačio ugledni vojni pilot, general-major Vladimir Popov, ili je možda ipak tako poslata poruka “Make America Great Again”, kako misle neki civili.

Kada su Putin i Tramp izašli iz aviona i sreli se, Putin je navodno rekao: “Dobar dan, dragi komšija. Veoma je lepo videti vas u dobrom zdravlju i živog”.

“Da, Vladimira Putina očigledno proganja priča o pokušaju atentata na Donalda Trampa. I to je razumljivo: skoro niko se toga više ne seća, uključujući samog Donalda Trampa”, zapisaće specijalni dopisnik “Komersanta” Andrej Kolesnikov.

Uz konstataciju u kojoj je geografskim činjenicama pridavao simboličko značenje, Putin je kasnije pred novinarima konstatovao da Rusiju i SAD razdvajaju okeani, a da su oni komšije koje deli samo Beringov moreuz, pa da su čak i tamo, između ruskog i američkog ostrva, tek četiri kilometra kojima prolazi linija datuma – koja razdvaja juče od sutra.

Simbolični karakter je imao i izbor Aljaske (“ruske Amerike”) koju je Rusija prodala Americi 1867. posle Krimskog rata (1853–56) za dva centa po hektaru, odnosno 7,2 miliona dolara (današnje vrednosti oko 140 do 160 milijardi dolara). Neki kritičari su tu transakciju nazivali Sjuadov zamrzivač ili Sjuardova ludost, po tadašnjem državnom sekretaru Vilijardu Sjuardu, koji je obavio kupovinu. No, bilo je to pre nego što je otkriveno zlato u Klondajku, a kasnije gas i nafta.

Putin je poglavaru pravoslavne crkve u Americi za Aljasku, arhiepiskopu Alekseju, poklonio ikonu svetog Hermana koji je u 18. veku propovedao pravoslavlje među dobrovoljcima. A pravoslavci sa Aljaske su se pred samit molili za mir.

Pozdravivši se uz osmehe – dok su čitači sa usana tumačili da su obojica izgovorili reč “bomba” (?!) – Putin je krenuo ka svom aurusu, a Tramp ka kadilaku. Ali Tramp je, očigledno, u poslednjem trenutku predložio da idu zajedno. Putin se složio.

“Pregovori su već počeli!”, uzviknuo je jedan od novinara na pisti nakon što su oba predsednika ušla u oklopljenu “zver” američkog lidera. Razgovarali su bez prevodioca, na engleskom. Mnogo je novinara čekalo da čuje o čemu. Oni su se nagurali u jednu salu te vojne baze, u kojoj su na svakom ćošku stajali vojnici koji uglavnom nisu znali koga gde treba propustiti, ali su pokazivali oduševljenje što prvi put vide svog predsednika.

A tek Putina!

“Štaviše, to je bio prvi put da sam video vojsku kako potpuno kontroliše situaciju u sali. Čak i na konferenciji za štampu Državnog komiteta za vanredne situacije u avgustu 1991. u Moskvi, činilo se kao da se može dublje disati”, piše Andrej Kolesnikov. Novinari, američki na jednoj, a ruski na drugoj strani sale, dovikivali su pitanja njuzmejkerima, bez nekog naročitog značaja, a njuzmejkeri su nevoljno odgovarali ili, češće, uopšte nisu.

U tome da ne kaže ništa o onome što se događa je, po zapažanju Kolesnikova, nenadmašan je bio diplomatski veteran, ruski ministar spoljnih poslova Sergrej Lavrov, koji je došao u Enkoridž s majicom s natpisom СССР, što je najviše naljutilo nemačke komentatore. Držeći se svog pravila da diplomatija voli tišinu, gospodin Lavrov gotovo da nije reagovao na lupanja po leđima i na povike novinara žednih komentara o tome šta se dešava, da li će biti razgovora u “proširenom formatu”, kako je planirano, i da li će biti ručka, sa takvim upućenim pogledima kao da su i sami gladni.

Neki novinari su, inače, izvestili da su u Enkoridžu naišli na topli prijem i hladne tuševe u improvizovanim prepunim smeštajima, te da su jeli salatu sa tunom od juče.

“Ručali smo, da…”, slegnuo je ramenima Sergej Lavrov. Bilo je potpuno nejasno šta je mislio: da li je to bio planirani radni ručak ili je jednostavno uspeo da negde nešto zgrabi.

KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO

Tokom samita, u petak 15. 8, ručak je očigledno otkazan. Na meniju je bio jednostavan obrok od tri jela. Posle zelene salate, file minjon i aljaska halibut olimpija (halibut olympia, pita od iverka u sosu od majoneza, pavlake i parmezana). Za dezert je trebalo da se posluži krem brule (Crème brûlée).

Zbog tog menija za neodržani ručak izbio je skandal. Naime, američki Nešenel pablik radio je otkrio da je neko od osoblja u štampaču hotelske sobe zaboravio nekoliko listova sa menijem, rasporedom i mestima održavanja sastanaka, kao i telefonskim brojevima i uputstvom da se ime ruskog predsednika izgovara Poo-teen. Zvaničnici Bele kuće su novinare tog javnog neprofitnog radija posle optuživali da su odali tajnu i ugrozili bezbednost i da je zato dobro što im je Tramp ukinuo donacije.

Izašavši pred medije, predsednici Vladimir Putin i Donald Tramp su dali izjave o miru dostojne izbora za Mis sveta. Posle toga razgovarali su još nekoliko minuta iza kulisa, pa je američki predsednik odleteo u Vašington, a Vladimir Putin je ostao da položi cveće na grobove 110 sovjetskih pilota i tehničara koji su od 1942. do 1945. poginuli tokom obuke, avionskih nesreća ili preleta kroz snežne oluje rutom ALSIB (Aljaska–Sibir). Oni su prevozili avione i drugu opremu u okviru američkog programa o zajmu i najmu, ali su dugo bili nepoznati široj javnosti, jer su bili deo vojne saradnje koja je kasnije, u Hladnom ratu, potisnuta iz kolektivne svesti.

Pomenuti specijalni dopisnik “Komersanta” Andrej Kolesnikov se na kraju pitao: Šta se desilo? A šta se nije desilo?

“Nije bilo ručka, kako je trebalo da bude.

Nije bilo oduševljenja.

Nije bilo razočaranja.

Kao da se ništa nije dogodilo.”

A u Enkoridžu se, možda, ipak nešto važno dogodilo…

foto: ap photo

PREGOVARAČKI MARATON

Do samita u Enkoridžu došlo se posle serije neuspelih pokušaja (vidi tabele) da se za zelenim stolom zaustavi rat u Ukrajini, najkrvaviji na tlu Evrope u periodu kada je sinusoida američko-ruske odnose spustila na nivo Hladnog rata. To pokazuje i letimičan pogled na propale pregovore i diplomatska “kreativna tumačenja stvarnosti i principa”.

Sporazum o Crnomorskoj floti iz 1997. omogućio je Rusiji da zadrži svoje brodove u Sevastopolju uz zakup do 2017. Ukrajinski predsednik Juščenko je nagoveštavao da namerava da taj ugovor o floti poništi. Međutim, kada je Juščenko sišao sa scene, ruski predsednik Dmitrij Medvedev i tada novoizabrani ukrajinskiViktor Janukovič potpisali su 21. aprila 2010. takozvani Harkovski sporazum o produženju roka stacioniranja Crnomorske flote Ruske Federacije na Krimu za sledećih 25 godina, nakon 2017, znači do 2042. Rusi nisu imali nameru da napuste Sevastopolj, ključni pomorski centar Rusije, čiju luku je Crnomorska flota koristila više od dva veka, još od osnivanja Sevastopolja 1783, a ni poluostrvo Krim, koje je 1954. godine Nikita Hruščov preneo iz ruske u ukrajinsku administraciju.

Sledeći propali sporazum ticao se smene režima tokom Majdan revolucije 2014. Garanti sporazuma potpisanog 21. februara te godine između tadašnjeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i predstavnika opozicije bili su ministri spoljnih poslova tri zemlje EU: Frank-Valter Štajnmajer (Nemačka), Radoslav Sikorski (Poljska) i Loren Fabius (Francuska). U razgovorima je učestvovao i Vladimir Lukin, izaslanik Rusije, ali nije potpisao sporazum iako je bio prisutan tokom pregovora. Dogovorom je bilo predviđeno ograničenje predsedničkih ovlašćenja povratkom na ustav iz 2004, formiranje vlade nacionalnog jedinstva, vanredni predsednički izbori do kraja 2014. povlačenje snaga bezbednosti iz centra Kijeva i predaja nelegalnog oružja od strane demonstranata.

Sporazum nije sproveden – samo dan kasnije Janukovič je pobegao iz Kijeva, a potom preko Krima u Rusiju, a parlament ga je smenio, uz podršku demonstranata i zapadnih saveznika. Štajnmajer je bio rezervisan, ali je kasnije podržao nove ukrajinske vlasti ističući da Janukovič nije ispunio svoje obaveze jer je otišao sa vlasti.

Sikorski je nakon kolapsa dogovora pokazao “diplomatsku kreativnost u tumačenju stvarnosti” rekavši da “nije bilo garancija za sprovođenje”(!). Rusija je taj argument ocenila kao da je Zapad podržao državni udar.

Posle teških borbi u Donbasu u avgustu 2014. i teških gubitaka ukrajinskih snaga kod Ilivajska u septembru 2014, potpisan je sporazum o primirju Minsk 1. Posle novih sukoba koji su kulminirali u Debaljcevu, 2015. potpisan je Minski sporazum 2. Ti mirovni sporazumi, pod pokroviteljstvom Nemačke, Francuske, Rusije i Ukrajine (tzv. Normandijski format), predviđali su prekid vatre i specijalni status Donbasa, ali su sprovođeni uz stalna kršenja i diplomatske manevre. Ukrajina je tvrdila da Rusija nije odustala od kontrole nad separatistima, da ne povlači trupe i ne zatvara granicu, a ruski zvaničnici su tvrdili da Kijev odbija da sprovede politički deo sporazuma (posebni status Donbasa, izbori, ustavne reforme u Ukrajini) zato što bi federalizacija oslabila centralnu vlast i otvorila ruski uticaj.

U intervjuu za nemački “Cajt”, u decembru 2022, nemačka kancelarka Angela Merkel naknadno je priznala: “Sporazum iz Minska je bio pokušaj da se Ukrajini da vreme. Ona je tada bila znatno slabija. Danas je drugačija zemlja”. Vladimir Putin izjavio da se oseća “iznevereno” jer je smatrao da su pregovori bili iskreni i za mir. Za Moskvu je to priznanje bilo dokaz da je Zapad od početka koristio “Minsk 1 i 2” samo kao taktiku za kupovinu vremena kako bi se Ukrajina pripremila za rat protiv Rusije.

Nakon napada Rusije na Ukrajinu, u Istanbulu u martu 2022. vode se prvi ozbiljni pregovori. Razmatra se ukrajinska neutralnost, ali do sporazuma ne dolazi mada Putin tvrdi da je bio parafiran.

U to vreme ubijen je Denis Kirejev, član ukrajinske pregovaračke delegacije, koji je pre toga dostavio informacije o ruskom planu za zauzimanje aerodroma. Ukrajinska služba bezbednosti ga je greškom likvidirala.

Boris Džonson savetuje Zelenskom da ne pristane na kompromis koji su, po Putinovoj verziji, u načelu bili prihvatili. Zapadne zemlje snabdevaju Ukrajinu oružjem i uvode nove sankcije Rusiji.

Rat se nastavlja. Rusi se povlače sa severa Ukrajine i na jugu iz grada Hersona i okoline na desnoj strani Dnjepra. Na teritoriji LNR i DNR i u delu oblasti Herson i Zaporožje, koje je osvojila, Rusija organizuje referendum o priključenju matici. Potom ruska Duma usvaja promene ruskog Ustava i proširuje teritoriju Rusije novoosvojenim oblastima.

Nakon početka rata u februaru 2022, ukrajinski izvoz žita kroz Crno more postao je ključna tačka međunarodnih pregovora. Zbog ruske blokade ukrajinskih luka, posebno Odese, izvoz žitarica je gotovo potpuno zaustavljen, što je izazvalo globalnu prehrambenu krizu, posebno u državama koje zavise od uvoza iz Ukrajine.

U julu 2022. uz posredovanje Turske i UN, u Istanbulu je potpisan Inicijativni sporazum o bezbednom izvozu žita. Dogovor je omogućio Ukrajini da izvozi žito iz tri crnomorske luke, pod međunarodnim nadzorom. Rusija je više puta pretila povlačenjem iz sporazuma zato što nije omogućen izvoz ruskih đubriva, što je sredinom 2023. i učinila, nakon nekoliko obnavljanja, pa prekidanja sporazuma. Nakon toga, Ukrajina pokušava da koristi alternativne rute – rečne, železničke i dunavske luke – uz rizike koje donose ruski napadi i minska polja u Crnom moru.

Novi pokušaj pregovora u Istanbulu usledio je 2. juna 2025. Postignut je dogovor o humanitarnim pitanjima: o razmeni tela poginulih, zarobljenika i ranjenika.

Nacrt ruskog pregovaračkog memoranduma predvideo je priznanje anektiranih teritorija i neutralnost Ukrajine i njeno odustajanje od članstva u NATO, ali uz čvrste garancije bezbednosti. Ukrajina insistira da se poštuju njena državna celovitost i integritet, a insistira da je prekid neprijateljstava preduslov za pregovore sa Rusijom. Zahteva da se pregovori nastave direktnim razgovorima Putina i Zelenskog, Putin u načelu ne odbija, ali tvrdi da za taj susret još nema uslova.

POVERLJIVI GLASNICI

Inicijativu preuzima Tramp i u Moskvu šalje Stiva Vitkofa, svog dugogodišnjeg saveznika, kojeg je imenovao za specijalnog izaslanika za Rusiju i Ukrajinu.

Stiv Vitkof, američki biznismen u oblasti nekretnina bez institucionalnog autoriteta, diplomatskog iskustva i formalnog obrazovanje u toj oblasti, od početka 2025. više puta je u Moskvi i Sankt Peterburgu s Vladimirom Putinom po nekoliko sati vodio razgovore koji su predstavljeni kao “konstruktivni” i “korisni”. Utisak o Putinovim namerama koji je 6. avgusta Stiven Vitkof stekao u Kremlju verovatno je bio odlučujući za pokretanje pregovora na vrhu.

Novinari, opet američki, živnuli su kada se u toj sali u Enkoridžu pojavio šef Ruskog fonda za direktne investicije Kiril Dmitrijev, ruski finansijski menadžer “poslovno–politički posrednik” između Vašingtona i Moskve, izaslanik Vladimira Putina sa ugledom u međunarodnim poslovnim krugovima. On se školovao u Sjedinjenim Državama, na Stenfordu i Harvardu, gde je završio ekonomiju i MBA program. Radio je u Goldman Saksu i Mekinziju, a zatim se vratio u Rusiju gde je od 2011. na čelu Ruskog fonda direktnih investicija koji je bio ključan za privlačenje stranih ulaganja i promociju vakcine “Sputnjik V”. Rođen je 1975. u Kijevu. Zapadne službe i mediji često ga vide kao “oligarha–diplomatu”, čoveka koji ima direktan pristup Putinu. Od 2022. on je pod sankcijama SAD i EU, ali je u februaru 2025. imenovan za Putinovog posebnog izaslanika za strana ulaganja i ekonomsku saradnju.

Na glasna pitanja novinara on se samo rasejano osmehnuo i nije ništa rekao. I ne daj Bože da bi išta rekao!

Konačno, sudeći po reporterskim izveštajima, u Enkoridžu se naročito osluškivalo da li će o pregovorima nešto reći Jurij Viktorovič Ušakov, savetnik Vladimira Putina za spoljne poslove, ruski ambasador u SAD od 1998. do 2008, sposoban da održi kanale komunikacije sa Stejt departmentom i Kongresom i u vreme kada su politički odnosi bili napeti, kao što je bilo u periodima ozbiljnih kriza (NATO bombardovanje Kosova 1999, američka invazija na Irak 2003, NATO širenje na baltičke zemlje) i u vreme privremenog strateškog približavanja posle terorističkih napada 11. septembra 2001.

Ušakov je bio ključna figura u pripremi strateških pregovora, o sporazumima o smanjenju strateškog naoružanja (SORT, 2002), o samitu Putin–Buš u Bratislavi (2005). Zapadni izvori ističu da on, sa reputacijom “mosta saradnje” između Rusije i SAD, u sadašnjim pregovorima sa SAD funkcioniše kao vodeći pregovarač i posrednik kroz formalne i neformalne kanale, te kao jedan od onih koji favorizuju održavanje konstruktivnog dijaloga sa SAD.

Tramp je pre dolaska u Enkoridž izjavljivao da će “verovatno u prva dva minuta” znati da li je Putin ozbiljan u vezi sa težnjom ka miru, a možda su mu pre toga nešto rekli i izaslanici. Profili pomenutih pregovarača govore da se i na ruskoj i na američkoj strani ozbiljno shvataju pregovori o miru. U prilog tom utisku ide činjenica da u prvom timu nisu generali, jer kraj rata je previše ozbiljna stvar da bi bila poverena generalima.

Na ovom samitu Putin i Tramp su, u prisustvu samo po tri osobe sa svake strane, više od dva sata razgovarali o Ukrajini, njenom teritorijalnom integritetu, sudbini Donbasa i Krima, ali i o ukupnim američko–ruskim odnosima koji su za tri decenije došli do najniže tačke nakon kraja Hladnog rata.

Govoreći prvi, što su američki novinari zamerili Trampu, Putin je pohvalio američko angažovanje za okončanje rata koji je, kako je rekao, i za Ruse bolan jer ratuju s bratskim narodom i da se nada da Evropljani i “oni u Kijevu” neće smetati.

Tramp je opisao razgovore kao “konstruktivne”, ocenio da je postignut napredak, ali “nema dila dok se ne postigne dil”, dodavši da sada treba da obavi neke važne telefonske razgovore.

Na kraju samita 15. avgusta 2025. u Enkoridžu Putin je pozdravio Trampa sa “Next time in Moscow!” Ovaj je odgovorio da je ideja dobra mada će on imati vatru kod kuće.

Nastavak je sledio u Vašingtonu. Tramp je već u nedelju 19. avgusta 2025. razgovarao sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim, kako je navedeno u saopštenju Bele kuće, o “koracima ka obnavljanju bezbednosne stabilnosti i prekidu sukoba”. Zelenski je bio obučen u crno, kao i prošli put kada ga je Tramp isterao iz Bele kuće, rekao mu da je nepristojan i nazvao ga luzerom, ali sada je Zelenski, bar pred kamerama, iako iscrpljen, delovao da je bolje raspoložen.

foto: ap photo

Kako pišu magazini “Tajm” i “Pipl”, on je Trampu predao pismo koje je njegova supruga Olena Zelenska, prva dama Ukrajine, uputila Melaniji Tramp, izražavajući zahvalnost za njen apel predsedniku Putinu da zaštiti decu pogođenu ratom u Ukrajini.

Zelenski: “Nije za vas, već za vašu suprugu!”

Tramp: “Baš bih voleo da pročitam!”

Nakon razgovora sa Zelenskim, Tramp je razgovarao sa sedam evropskih lidera: sa premijerom Velike Britanije Kirom Starmerom, premijerkom Italije Đorđom Meloni, nemačkim kancelarom Fridrihom Mercom, predsednicima Finske i Francuske Aleksandrom Štubom i Emanuelom Makronom, zatim sa generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom i šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen.

Prema pisanju “Volstrit džornala”, Tramp i evropski lideri su se saglasili da državni sekretar SAD Marko Rubio preuzme vođstvo nad novom radnom grupom za izradu predloga bezbednosnih garancija za Ukrajinu. Grupa uključuje predstavnike NATO i savetnike iz više zemalja.

RIA Novosti prenose da bi bezbednosni paket mogao da obuhvati četiri elementa: vojno prisustvo, protivvazdušnu odbranu, isporuke naoružanja i mehanizme za nadzor prekida vatre. A Rusi (Lavrov) su do sada govorili da Evropljani ne mogu biti čuvari mira u Ukrajini jer su i oni takođe učesnici rata.

Nakon sastanka sa Zelenskim, pa sa svim gostima odjednom, Tramp je otišao da pozove Vladimira Putina. Posle četrdesetominutnog telefonskog razgovora obavestio je Evropljane i Ukrajince, pa nakon toga objavio zvaničnu poruku na društvenim mrežama.

Iz Bele kuće cure informacije da Tramp želi veoma brz sastanak – da se za nedelju dana Putin i Zelenski rukuju u njegovom prisustvu. Komentator RIA Novosti primećuje da su na putu do sastanka ostale sasvim “male” prepreke.

Komentari Kremlja nisu bili toliko optimistični – formulacija pomoćnika predsednika Ušakova bila je diplomatski zapetljano opreznija:

“Putin i Tramp su govorili o ideji proučavanja mogućnosti podizanja nivoa predstavnika Rusije i Ukrajine u pregovorima…”

...

Predsednički samiti RF–SAD 1990–2025.

9. septembar 1990, Helsinki

Dž. V.  Buš stariji – M. Gorbačov
Zajednička izjava o rešenju Zalivske krize i jačanju saradnje

31. januar – 1. februar 1992, Njujork / Kejmp Devid

Dž. V.  Buš stariji – B. Jeljcin
Posle Hladnog rata – počeci američko-ruske diplomacije

Januar 1993, Moskva

Dž. V.  Buš stariji – B. Jeljcin
START II potpisan (ali nije na snazi)

April 1993, Vankuver

B. Klinton – B. Jeljcin
Pokretanje bilateralnih odnosa u postsovjetskom periodu

Mart 1997, Helsinki

Klinton – Jeljcin
START III

1–2. septembar 1998, Moskva

B. Klinton – B. Jeljcin
Dogovor o razmeni informacija o lansiranjima raketa – smanjenje nuklearne napetosti

Jun 2000, Moskva

B. Klinton – V. Putin
Prvi susret sa Putinom; tematika: kontrola oružja i regioni (Čečenija)

16. jun 2001, Ljubljana

Džordž Buš mlađi – V. Putin
Prvi susret: odbrana i NATO – Buš je rekao da je “video dušu” Putina

Februar 2005, Bratislava

Džordž Buš mlađi – V. Putin
Razgovori o demokratiji, S. Koreji, Iranu i evropskoj stabilnosti

April 2010, Prag

B. Obama – D. Medvedev
Potpisan novi START ugovor o nuklearnim glavama

16. jul 2018, Helsinki

D. Tramp – V. Putin
Tramp prihvatio Putinove argumente o neumešanosti Rusa u
američke izbore

16. jun 2021, Ženeva

J. Bajden – V. Putin
Razgovori o nuklearnim oružjima i sajber bezbednosti; bez
konkretnih rezolucija

15. avgust 2025, Enkoridž, Aljaska

D. Tramp – V. Putin

Samit u kontekstu rata u Ukrajini uz najavu nastavka pregovora

Kontekst samita: Sinusoida odnosa između atomskih supersila

Od raspada SSSR-a 1991. odnosi SAD i Rusije prolazili su kroz cikluse približavanja, udaljavanja i otvorenog suprotstavljanja.

Budimpeštanski memorandum iz 1994. (koji Rusija kasnije tumači kao političku a ne pravno obavezujuću deklaraciju) bio je ključna tačka: Ukrajina se odriče nuklearnog arsenala u zamenu za garancije suvereniteta.

Kulminacija dolazi 1999. kada Jevgenij Primakov iznad Atlantika naređuje da se službeni avion iljušin Il-96 (tačnije, Il-96-300PU) kojim je leteo u višednevnu posetu SAD, vrati za Moskvu zbog NATO bombardovanja Jugoslavije. Boris Jeljcin tada upozorava Bila Klintona da Rusija ima nuklearni arsenal i da neće trpeti mešanje u unutrašnje poslove.

Putin 2000. nudi saradnju posle 11. septembra, ali invazija Iraka 2003. i podrška “obojenim revolucijama” pogoršavaju odnose.

U Minhenu 2007. Putin otvoreno kritikuje SAD. Intervencija u Gruziji 2008. označava početak direktnih sukoba.

Obamina inicijativa za “reset” 2009. simbolično je propala kada je Hilari Klinton poklonila Lavrovu crveno dugme na kome je reč resetovanje greškom prevedena ne kao перезагрузка (perezagruska), već kao перегрузка (peregruska, preopterećenje) – što je bilo proročanstvo koje se ispunjava. Sporazumi se jedni za drugim raspadaju: INF, Otvoreno nebo…

Bajden je bio inicijator Samita za demokratiju 2021. protiv autoritarnih režima Rusije i Kine. Do avgusta 2025. protiv Rusije je uvedeno više od 18.000 pojedinačnih sankcija, od čega 16.000. nakon invazije na Ukrajinu. Rusija “postaje imuna na sankcije” i jača saradnju sa zemljama Globalnog juga, posebno Kinom, Indijom i Brazilom, odnosno sa “svetskom većinom”.

Samit u Enkoridžu 2025. možda nagoveštava kraj jedne, a početak nove faze u ovom oscilatornom odnosu.