Rusi odlaze

Posle višegodišnjih mukotrpnih pregovora, Rusija i Gruzija su krajem maja potpisale sporazum o povlačenju preostale dve ruske baze sa teritorije Gruzije. Sporazmom je predviđeno da baze u Ahalkalaki (na granici sa Turskom) i u Batumiju (na crnomorskoj obali) budu ukinute do 2008, čime će, prema rečima gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, ’’biti okončano prisustvo ruskih vojnih snaga u Gruziji posle više od 200 godina’’. Gruzijski predsednik, koji je došao na vlast posle ’’ružičaste revolucije’’ decembra 2003, i njegova politička garnitura doživljavali su prisustvo ruskih vojnika na svojoj teritoriji kao najveću smetnju ponovnom ujedinjenju zemlje i najveću prepreku normalizaciji odnosa sa Rusijom. Zato je sporazum sa Rusijom opisan kao ’’istorijski’’ i ’’velika pobeda gruzijske spoljne politike’’.

ODUGOVLAČENJE: Rusija je dugo oklevala da se potpuno povuče sa teritorije južnog suseda. Iako se na to obavezala još 1999. i odmah ukinula dve baze (u Gruziji ih je posle raspada SSSR bilo ukupno četiri), potpuno povlačenje odlagano je raznim izgovorima, od borbe protiv terorizma do nemogućnosti pronalaženja novog zaposlenja i smeštaja za vojnike koji se nalaze u Gruziji. Gruzijski režim optuživao je Rusiju da preko svojih baza podstiče gruzijske oblasti Abhaziju i Južnu Osetiju na secesionizam, i tako pokušava da čvrsto drži Gruziju pod dominacijom. Moskva je, s druge strane, optuživala Gruziju da pruža utočište čečenskim teroristima, koji se posle izvršenih terorističkih napada u Rusiji prebacuju na gruzijsku teritoriju.

Otvaranje mobilnih vojnih baza NATO-a na Kavkazu je već viđeni naredni korak te vojne alijanse, a moguće je i da će NATO snage kontrolisati gruzijsku granicu sa Rusijom u osetljivim regionima, na granici sa Čečenijom i Dagestanom.

To nacionalistički krugovi u Rusiji svakako nisu primili s odobravanjem. Dugo je bilo reči o prisajedinjenju Abhazije i Južne Osetije Rusiji, čije stanovništvo ionako ima ruske pasoše i ne krije da je to i njegova želja. Gubljenje strateških pozicija prihvata se sa velikom gorčinom i u vojnim krugovima, jer je rusko vojno prisustvo na postsovjetskom prostoru znatno smanjeno, uz osetan gubitak pozicija u Centralnoj Aziji i na Crnom moru. Nasuprot tome postoje tvrdnje da ruske baze u Gruziji više nemaju strateški značaj, kao što kaže i Vladimir Putin, koji je dodao i da je to mišljenje ruskog Generalštaba. To može biti tačno, jer je broj vojnika u Gruziji smanjen sa 15.000 početkom devedesetih na samo 3000, bez neke ozbiljne vojne opreme. I ruski generali u poslednje vreme vrlo često izjavljuju da Rusija ima pravo da napada terorističke baze i van teritorije Rusije, ali niko nije precizirao gde se one nalaze i kako bi Rusija mogla da ih napadne. Sve to ukazuje da Rusija više ne želi (ili ne može) da na Kavkazu čuva strateške pozicije, kao uostalom ni u Centralnoj Aziji, gde se pored ruskih u poslednje četiri godine nalaze i baze NATO-a.

Pitanje je da li će se povlačenjem iz Gruzije normalizovati odnosi između dve zemlje. Za vreme građanskog rata u Gruziji početkom devedesetih, Rusija je podržala Abhaziju u Južnu Osetiju, kao i Jermeniju u njenim sukobima sa Gruzijom i Azerbejdžanom. Tadašnje gruzijske vlasti tada su počele da se okreću prema SAD i NATO-u, tako da je Gruzija ubrzo postala drugi najveći primalac američke pomoći po glavi stanovnika. Bivši predsednik Gruzije Eduard Ševardnadze doveo je 200 američkih vojnih instruktora koji obučavaju gruzijsku vojsku i pomažu u reformi oružanih snaga, u skladu sa standardima NATO-a. On je donekle uspevao da balansira između Rusije i SAD, ali, kada je zbačen, novi predsednik Mihail Sakašvili se još više okrenuo Amerikancima. Ipak, ni on ne može da pobegne od istorije i geografije. Gruzija se dva veka nalazila prvo u okviru ruskog carstva, a zatim i u Sovjetskom Savezu, tako da su njihove privrede po mnogo čemu komplementarne. Gruzija je i ekonomski i energetski zavisna od Rusije. I pored čestih sukobljavanja sa Rusijom, Gruzija je i dalje povlašćena, jer se energenti uvoze po cenama koje su za trećinu niže od svetskih. Čini se da jedino takav povlašćeni položaj omogućava njenoj uništenoj privredi da preživi. Rusija je i najveće tržište za gruzijske proizvode, dok milion Gruzina radi u Rusiji.

DRUGA STRANA MEDALJE: Posebno je delikatno pitanje ponovno ujedinjenje čitave gruzijske teritorije, za šta Sakašvili misli da ima otvorena vrata posle ruskog povlačenja. Stanovništvo Abhazije i Južne Osetije smatra ga gruzijskim nacionalistom, a na izborima u ove dve provincije, koje su proglasile nazavisnost, nije se pojavio nijedan progruzijski lider. Posle neuspeha nove garniture gruzijskih vlasti da stanu na put korupciji i pokrenu zapuštenu gruzijsku ekonomiju, krajem prošle godine pričalo se čak i o mogućnosti raspada zemlje. Po mišljenju ruskih analitičara, u Rusiji je prevladalo mišljenje da bi stabilizacija stanja u Gruziji mogla da doprinese rešavanju ruskog problema u Čečeniji, tako da Rusiji nikako ne bi odgovaralo formiranje novih država na Kavkazu, jer bi to moglo da se prenese i na rusku teritoriju. Posle toga su i pregovori o povlačenju ruskih baza nekako krenuli uzlaznom putanjom, iako je sve do polovine maja bilo mnogo problema. Čini se da je i u Rusiji procenjeno da je bolje da se unutrašnja stabilnost Gruzije bar delom prebaci na SAD i NATO. Rusija će opremu iz baza u Gruziji preseliti u novoformirane baze na njihovoj granici, koja je poslednjih meseci posebno obezbeđena, naročito deo u kome se Čečenija graniči sa Gruzijom.

Druga strana povlačenja ogleda se u dolasku NATO-a na područje Kavkaza. SAD su poslednjih godina vršile veliki pritisak na Rusiju da se povuče sa gruzijskih teritorija. Kavkaski region ima veliku važnost u strateškim planovima SAD i NATO-a. Kao raskrsnica puteva između Evrope i Azije, pogodan je za kontrolu i nadgledanje Centralne Azije, Bliskog istoka i Avganistana, zatim za kontrolu nad sadašnjim i budućim putevima nafte. Naftovod Baku–Čejhan, koji prolazi preko Gruzijske teritorije, otvoren je 25. maja, a grade se novi naftovodi koji zaobilaze Rusiju i koji bi trebalo da smanje zavisnost Evrope i SAD od nafte sa Bliskog istoka. Prema mišljenju Zbignjeva Bžežinskog, SAD bi trebalo da obezbede svoje prisustvo u Centralnoj Aziji i na Kavkazu (u bivšim sovjetskim republikama), dok bi potpuno istiskivanje Rusije sa tih prostora bilo kontraproduktivno (verovatno i nemoguće).