Najbolje bi bilo da odmah priznam, nikad nisam podnosila taj društveni događaj zvani roštilj. Ne znam otkad tačno, ali može biti da je za sve kriv moj prvi i jedini Prvi maj još sedamdesetih: ja kao dete na poljani među nadimljenim krmenadlama i kobasicama, usred socderneka radničke klase. Ni kasnije se ništa nije promenilo. Čast izuzecima, ima i takvih, ali roštilj je za mene zauvek ostao neki oblik derneka, u mojoj svesti zapečaćeni simbol „kulture predgrađa“.
Valjda od one preterane količine mesa, piva, od višesatnog druženja u „paganstvu“, nikad se taj roštilj nije pokazao dobrim: ili je kućni prijatelj, baš ugledan i fin gospodin, onako kočijaški izašao iz sebe od besa zbog dece koja su mu jakim šutom lopte prevrnula njegovo kulinarsko „umeće“, ili je nečije kumče dobilo takve vaspitne batine da su i njega i roditelje ostali do kraja dana smirivali, ili se muž i žena posvađaše sve s onim noževima i žaračem u rukama oko toga ko radi a ko se zeza, u najboljem slučaju, završavalo se bolesnim prežderavanjem, u najgorem, barem meni, pravom pastoralom. To je ona srećna, priprosta sfumato slika (zbog roštiljskog dima, naravno) mladih urbanih parova: kada se muški šepure u trenerkama i s pivom, zauzeti oko vatre, a ženski okupljeni u „kujni“ melju i seckaju. Il’ si muško, il’ si žensko, drugim rečima, šta si – tu si.
Ipak, smatram da imam dovoljno razumevanja za „roštiljdžije“, sve masovnije u celom svetu, kojima je to idealna prilika da se okupe, opuste, uživaju u detinjastoj podeli rada, da neformalno ćaskaju, glasno žvaću, jedu rukama i rade sve što je prirodno i to u samoj prirodi. Jedino, sve zavisi od toga gde je ta priroda, i čija je. Čovek da ne poveruje da se više pristojno ne može ni prošetati po Košutnjaku i Avali, Jajince je sramota i pomenuti, ni po opevanom Stražilovu, ni po bilo kom izletištu u Srbiji, a da dim ne napuni njegove oči i da mu miris zacvrčalog mesa ne zapuši nos.
Svakog vikenda, odmah tu malo van grada, u prirodi, o planinskim lepoticama da ne govorim, usred stoletnih zelenih šuma, dočekuju vas oni – roštiljdžije. Ni maknuli od kola, odmah tu iza auspuha, mašu kartonom i prinose lonce pune svežeg mesa. Rano ustaju i prvi zauzimaju sve drvene klupe i stolove, letnjikovce, rasprostiru alat, otvaraju vrata od kola i puštaju muziku, a onda samozasitno trljaju ruke i prijanjaju na posao.
Ovi drugi, što na izlet nose samo sendviče u rancu, mogu da se slikaju. Još ako su vegetarijanci, od zdravog boravka u prirodi verovatno će se „ugušiti“: od gustog dima koji nadolazi sa svih strana, „zagorelih“ mirisa, od paleži i gareži, sprženih travnjaka i ostavljenih boca, kesa… Misle oni naivni, dobro, tako je samo u podnožju, ali grdno se varaju. Bežeći uzbrdo ništa ne dobijaju, i tamo je roštiljdžija sve više. U najvećem broju ih ima na najlepšim proplancima i u skrovitim boricima, a ako baš nisu na trim-stazi, onda su tik uz nju, sede, jedu i gledaju kako neki ludi svet trči i ne zna da uživa.
„Gde god vidiš drvo, ti roštilj posadi“, pevuše u trku „ludaci“ nadajući se da će ih neko od odgovornih čuti, ali džaba. Mada u Zakonu o zaštiti od požara lepo piše da je zabranjeno loženje otvorene vatre u šumi i na udaljenosti od 200 metara od ruba šume, osim na određenim i za to vidno obeleženim mestima. Ovaj prekršaj fizičkog lica kažnjava se od 10.000 do 50.000 dinara. Da li je roštiljski gril isto što i otvorena vatra ili bi lako to mogao postati, u Zakonu nije naznačeno.
I u Evropi su svi poludeli za roštiljom, čak se tu i tamo čuju glasovi otpora zabranama roštiljanja u uređenim zelenim zonama. To im mnogo ne vredi, jer evropske zemlje imaju čvrsta pravila o grilovanju štiteći tako i prirodu i ljude i zdrav život. Roštilj u Evropi dozvoljen je na javnom prostoru, ali samo na određenom mestu, i to uz stroga pravila.
Amsterdamse Bos je ogroman park u Holandiji, ko stvoren za piknike i grilove, u kome je roštilj dozvoljen. Međutim, on mora biti postavljen na postolju višem od 50 centimetara i ne sme biti blizu područja sa šumom i grmljem, već najmanje pet metara udaljen. U park se ne može ući kolima, osim u slučaju glomazne piknik opreme za potrebe velikog „partija“, ali za to se traži specijalna dozvola.
U Bulonjskoj šumi, najpoznatijem izletištu nadomak Pariza, skoro tri puta većem od Košutnjaka, roštilj je zabranjen u privatnom aranžmanu. Park je predviđen za odmor, vožnju bicikla, trčanje, vožnju čamaca i piknike, a iza roštilja uvek stoji neki turistički ili drugi organizator koji se obavezuje na poštovanje propisa.
U Nemačkoj je javni grilling dozvoljen samo na označenim malim zemljanim površinama, nikako na travi; za potpalu se sme koristiti ćumur ili gas, nikako grančice i drvca; stolovi, stolice i suncobrani su zabranjeni; a sam roštilj mora biti udaljen najmanje deset metara od drveća, trave i druge vegetacije.
Sve suprotno nego kod nas. Nama roštilj više dođe kao još jedan „opijum za narod“.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
