Malo ljudi zna da je sem avionom u London iz Beograda moguće direktno stići još jednim prevoznim sredstvom. Naime, dva grada povezana su plovnim putem. Moguće je uzvodno Dunavom preko Budimpešte i Beča stići do kanala Rajna-Majna-Dunav, uploviti u Rajnu i preko Roterdama stići do Severnog mora, kojim se lako stiže do ušća Temze. Od ušća ima oko 60 kilometara do samog centra Londona. Brod možete ukotviti, ako želite, ispod britanskog parlamenta. Lično nisam primetio nijedan naš plovni objekat na tom delu Temze, ali to ne znači da ih nakon ovog teksta neće biti.
Ove mogućnosti sam postao svestan sredinom devedesetih. Bez putnih isprava, prevrtao sam listove atlasa i razmišljao kako je sve moguće stići do Beograda – ovde sam, naime, doputovao vozom. Shvatio sam da je preko Gibraltara, Bosfora i Konstance u Beograd moguće stići i brodom. Međutim, tek kroz pasiju za šetnjama pored londonskih kanala postao sam svestan i druge mogućnosti (zainteresovanima za rečna putovanja preporučujem ponovno čitanje „Haklberija Fina“).
OD LONDONA DO MANČESTERA: Krajem osamnaestog veka prokopani su u Engleskoj prvi transportni kanali. Duboki oko dva metra, široki oko četiri, služili su za prevoz uglja, drvene građe i žitarica. Deregliju bi vukli konji, kaskajući stazom pored. Između dva kanala dizane su prevodnice – slične (ali naravno manje) onoj na Đerdapu. Kanali se snabdevaju vodom obližnjih reka, čiji je tok često trebalo menjati. Čak i iz ovih šturih napomena jasno je koliko projektovanje i kopanje kanala beše skup i zahtevan poduhvat. Osnivana su akcionaraska društva da se pokriju troškovi prokopa, kompanije za njihovo održavanje, nikla je čitava mreža zanimanja i zanata. Kanalima je još moguće stići od Londona do Mančestera. Putovanje traje dve do tri nedelje, ako se pridržavate ograničenja brzine od 8 km/h.
Investitori su novac vraćali naplatom prava prolaska. No, sa izumom motora sa unutrašnjim sagorevanjem i poboljšanjem kvaliteta i dometa auto-cesti, kanalima se danas služe isključivo ljubitelji plovidbe. Dereglije su pretvorene u kućice na vodi – metar i po sa pet metara – u kojima vlasnici često stanuju i tokom cele godine. Mnoge su opremljene televizorom, šporetom, frižiderom. Prijatelj koji je živeo s devojkom na kanalu u Totnamu rekao mi je da pristanište, naravno za nadoknadu, obezbeđuje sve komunalije. Posmatrajući izraze lica kapetana ovih brod-kuća – dok se brzinom od 8 km/h na čas voze blagom i zelenom engleskom provincijomn – zaključio sam da je ovo jedan od najmanje stresnih načina da čovek provede svoje vreme.
Kada sam uvideo da je moguće stići do Mančestera čamcem, zapitao sam se nije li moguće stići evropskim plovnim putevima i do Beograda. Najzad, prisetih se tri reči koje sam istim redosledom čuo na nekom davnom času geografije: Rajna-Majna-Dunav. Ovim putem želeo sam i da se vratim u Beograd, planirajući da o svojoj budućoj avanturi napišem i knjigu. No, upozorenje budućim avanturistima: šta god da ste zamislili, neki Englez je to već uradio, u ovom slučaju njih dvoje. Bil i Lorel Kuper su preko Francuske, zatim rekom Rajnom i Dunavom stigli do Crnog mora. Njihova knjiga U Vizantiju na mala vrata objavljenja je 1997.
KAKO SU SE PROVELI: Studirajući njihovu rutu shvatio sam da je bolje preći Lamanš i odmah uploviti u zaštićene vode francuskog priobalja, nego ploviti ćudljivim Severnim morem. Ipak pomaže iskustvo 40 godina plovidbe. Francuskim rekama i kanalima moguće je ući u Rajnu, a nakon toga kapetan teško da može da se zagubi. Naravno, najviše me je zanimalo kako su se Kuperovi proveli na svom prolasku kroz Jugoslaviju. Poglavlje koje opisuje taj deo puta, međutim, ujedno je i najkraće. Razlog za to je što su mađarsku granicu prešli tačno na dan početka operacije Oluja u leto 1995. Ne želeći da budu upleteni u ratni košmar – Vukovar je granatiran pola sata nakon njihovog prolaska – Kuperovi žure da stignu do Rumunije. Ali, i u ta dva dana stižu da se susretnu s našim službenicima i policajcima koji su bez izuzetka, a naročito u poređenju s onima u Rumuniji, izuzetno prijatni.
Negde između Novog Sada i Vukovara patrolni čamac pristaje uz njihov brod i policajci vrše pretres. Njihov komandant, kažu Bil i Lorel, izuzetno je prijatan čovek koji perfektno govori engleski. Pri izlasku iz zemlje ljubazan mladi carinski službenik pečatira im dokumenta i s ljutnjom spominje zlikovca koji je uništio Vukovar. Kuperovi pišu da im nije bilo jasno na koga misli. Mi znamo. Naravno, sreću se i sa autohtonim izdankom našeg područja: gnjavatorom koji kroz duge i nerazumljive monologe razjašnjava najzapetljanija mesta svetske povesti. Ali, sve u svemu, stiče se utisak da smo mi neki mnogo fin narod.
Mislim da je to donekle istina, naročito u našem ophođenju sa strancima. Ne želim reći da smo dvoličan narod, našem ponašanju nekad nedostaje upravo kvalitet koji bi ublažio prvoloptašenje i plahost, ali činjenica je da smo Zapadnjacima uvek spremni da pokažemo bolje lice – kao što su naše firme nekada pravile robu za domaće tržište i izvoz. Ova prva vrsta beše nešto inferiornija po kvalitetu. Time se valjda razlikujemo i od zapadnih i od istočnih suseda. Uzvodno, sagovornik će najstrpljiviji i najkurtoazniji deo svog temperamenta rezervisati za svog zemljaka, sa strancima će jednostavno biti strpljiv i kurtoazan. Nizvodno, svi se tretiraju podjednako loše. Možda su se stvari promenile otako su Bil i Lorel Kuper prošli tim predelima, ali njihovi zapisi nisu reklama za prolazak Rumunijom.
Žalostan izuzetak je službenik naše ambasade u Budimpešti kome je posvećeno poglavlje „Neuljudni službenik“ (Uncivil servant; igra rečima na Civil servant, odn. državni službenik). Iz naslova nije teško zaključiti s kakvim su se tipom srpskog birokrate Kuperovi susreli. Bahato ponašanje našeg konzularnog osoblja bilo je jedan od sindroma Miloševićeve vladavine. Valjda da bi pokazali koliko ih nije briga za ono što stranci misle o nama, preterivali su u odsečnosti (neljubaznosti) i na taj način upravo potvrđivali sva moguća predubeđenja. Sa ovim simptomatičnim ponašanjem sretao sam se ponekad u Londonu u svom ophođenju sa Zapadnim Indijcima i Afrikancima. Uvereni da predstavnici rasne većine o njima imaju nisko mišljenje, pojedinci će se ponašati sa izraženim prezrenjem, ponekad i agresivno, upravo na taj način izazivajući loš utisak. Neka vrsta frojdovskog mehanizma odbrane, perhaps?
Uzbuđenja na proputovanju od Mohača do Đerdapa nije bilo puno. Nakon Golupca, kažu ovo dvoje, čeka ih prizor švercerske ispostave kojom je po njihovom računu, brojeći burad sa obe strane reke, moglo proći trideset tona goriva dnevno. Sa rumunske strane kamion tanker parkiran na putu iznad obale pretače benzin u burad na čamcima. Sa naše strane benzin se ispumpava u iste takve kamione i vozi ka unutrašnjosti. Dakle, tako se to radilo. Dalje prolaze kroz Kazan i najzad ulaze u Rumuniju gde se sreću sa birokratijom golijatskih razmera, sivilom i ružnoćom. Od francuskog priobalja do Crnog mora plovili su pet meseci i prešli 4100 kilometara. Krenuli su nazad preko Bosfora i Egejskog mora, ali to je već za drugu knjigu koju su ovo dvoje šezdesetogodišnjaka takođe objavili.
