Rađanje sukoba iz duha samoljublja

Scena za 55. Minhensku bezbednosnu konferenciju je postavljena. Za pult izlazi potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Majk Pens i prenosi učesnicima skupa pozdrave „velikog borca za slobodu“, 45. predsednika SAD Donalda Trampa. Umesto uobičajnog kurtoaznog aplauza sledi ledena tišina. Pensov izveštačeni osmeh profesionalnog političara pretvara se u tvrd izraz lica. Kadar koji traje pet sekundi jasno pokazuje kako se „lider slobodnog sveta“ otuđio od svojih saveznika.

Pensov govor to potvrđuje. Izaslanik Donalda Trampa prenosi spisak zahteva i pouka svog šefa: SAD zahtevaju od svih članica NATO-a da predstave plan kako će izdvojiti dva odsto bruto domaćeg proizvoda za odbranu; Vašington očekuje da do 2024. godine članice NATO-a 20 odsto vojnog budžeta troše za kupovinu naoružanja (od Amerike); SAD neće posmatrati skrštenih ruku kako njeni saveznici kupuju naoružanje od njenih neprijatelja (od Rusije); SAD ne mogu da obezbede odbranu Zapada ako njeni saveznici zavise od Istoka (Severni tok 2); došlo je vreme da američki evropski partneri prestanu da krše američke sankcije protiv zločinačkog iranskog režima; došlo je vreme da američki evropski partneri stanu na stranu SAD, iranskog naroda i američkih saveznika i prijatelja u regionu; došlo je vreme da se i američki evropski saveznici povuku iz Atomskog sporazuma sa Iranom.

Sve u svemu, Donald Tramp je američkim saveznicima na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji prošlog vikenda još jednom poručio da SAD ne odustaju od očekivanja da se evropske države priklone viđenju sveta i politici Donalda Trampa i kupuju što više američkog naoružanja i znatno skuplji američki tečni gas. Pridike Majka Pensa nisu ostavile mnogo nade da bi se u dogledno vreme mogao prevazići sukob između SAD i EU u koji se, u međuvremenu, pretvorilo decenijsko transatlantsko partnerstvo. Taj sukob se, sa stanovišta Nemačke ili Francuske, rodio iz narcisoidnog duha Donalda Trampa, njegovog samoljublja koje ne trpi pogovor i njegovog odbacivanja principa multilaterizma i partnerstva na kojima je posle Drugog svetskog rata izgrađen zapadni svet.

TRAMP UNIŠTAVA EVROPU

Britanski „Gardijan“ ima još dramatičniji zaključak u komentaru Natali Nugered pod naslovom „Zašto Tramp želi da uništi Evropu?“ Ona podseća na antievropsku ideologiju Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona koji predsedniku šapuće na uho, a koja je došla do punog izražaja tokom posete državnog sekretara Majka Pompea Budimpešti, Bratislavi i Varšavi. Pompeo je pojačao podele između zemalja članica EU koje su nekada bile iza gvozdene zavese i onih koje to nisu bile, što je, po „Gardijanu“, manipulativna igra demagoga koja podseća na 2003. kada je, uoči invazije na Irak, američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld skovao termine „stara Evropa“ (loša) i „nova Evropa“ (dobra).

Bolton ide dalje i identifikuje EU kao pretnju američkim interesima, „obojenu vidljivim antiamerikanizmom“. Prošle godine Tramp je EU nazvao „neprijateljem“.

U američkoj delegaciji u Minhenu bili su prisutni i predstavnici druge, antitrampovske Amerike, među njima predsedavajuća Predstavničkog doma Nensi Pelozi i potpredsednik SAD pod Barakom Obamom Džo Bajden. Do koje mere besni unutrašnji američki sukob pokazuje i to što se, mimo svih običaja, ovom prilikom manifestovao na neameričkom tlu. „Amerika, kakvu je ja vidim, ne želi da okrene leđa svojim saveznicima“, rekao je Bajden i dodao: „Obećavam da će i ovo proći. Vratićemo se“.

NEĆE BITI KAO RANIJE

Dok se „ne vrate“, šteta po transatlantske odnose mogla bi, međutim, da bude nepopravljiva.

Pod naslovom „Neće više biti kao ranije“, nemački „Cajt“ piše da Donald Tramp nije „okidač“ za preteće raspadanje starog poretka, već pre njegov „simptom i pojačalo“. Ulazak Trampa u Belu kuću nije bio uzrok za Bregzit ili širenje neliberalnih vrednosti na istoku Evrope ili „fizičke i psihičke“ atake Rusije na „evropski projekat“, ali on te pojave podržava. SAD aktivno podržavaju ekstremno desne partije i pokrete u Evropi, Tramp je EU proglasio neprijateljem američkih interesa, njegov trgovinski rat sa EU i Kanadom jača poziciju Moskve. Kada Tramp za dve ili šest godina ode, novonastala dinamika neće se promeniti iz mesta.

Pens je u Minhenu još jednom potvrdio da Trampova politika pod sloganom America first znači da se od američkih partnera očekuje da moraju da slede Donalda Trampa, ili će ih SAD ostaviti za sobom.

Da neće biti kao ranije, piše i američki magazin „Atlantik“ i konstatuje da razjedinjeni Evropljani pokušavaju da se prilagode Trampovoj nepredvidljivoj „cik-cak“ politici. List tvrdi da iako nemački kreatori politike ne tretiraju Sjedinjene Države pod Trampom kao nešto više od konkurenta, postoji jedan zabrinjavajući faktor: kritika administracije ne odnosi se (samo) na određene politike, već i na to kako se u Vašingtonu gleda na stratešku nepobitnost Evropske unije. „Atlantik“ zaključuje da se nemački (i evropski) odgovor na Trampovu eru američke spoljne politike temelji na pretpostavci da nastale promene u međusobnim odnosima mogu da se ispostave kao trajnije od Trampovog mandata, da je moguće da će se promeniti samo stil i ton, a ne suština nove američke spoljne politike, čak i ako drugi predsednik uđe u Belu kuću već 2021. godine.

GOVOR ANGELE MERKEL

Kancelarka Nemačke Angela Merkel se politici novog doba, koju simbolizuju Tramp, Bregzit ili neliberalni, nacionalni egocentrizam Viktora Orbana ili italijanska koaliciona vlada populističkog Pokreta pet zvezdica i ekstremno desne Lige, u Minhenu suprotstavila strastvenim govorom koji glorifikuje vrednosti na kojima je izgrađena Evropa posle Drugog svetskog rata: „Moramo da se borimo za Evropu, moramo da se borimo za multilaterizam – protiv svih koji misle da mogu sami“. Bilo je jasno na koga misli. Bila je nagrađena burnim, toplim aplauzom.

Administracija Donalda Trampa uveliko se oprostila od međunarodne saradnje u kakvu veruje Angela Merkel. Njena nacionalna bezbednosna strategija rivalitet svetskih sila prepoznaje kao veću opasnost po interese SAD, od, na primer, terorizma, piše „Cajt“. Polazišna osnova takvog shvatanja međunarodnih odnosa nije saradnja već sukob sa konkurencijom, sa ciljem da je oslabi.

foto: ap

PRETEĆI AUTOMOBILI

U duhu politike „Amerika na prvom mestu“, uvođenjem carina na čelik (25 odsto) i aluminijum (10 odsto) iz EU, Kanade i Meksika Trampova administracija je prošle godine započela trgovinski rat i protiv američkih saveznika. Time je došlo do istorijskog obrta u transatlantskim odnosima.

Bezbednosna konferencija u Minhenu održavala se u senci najave da bi SAD mogle da za 25 odsto dignu carinu na uvoz automobila iz Nemačke. Predstavnici nemačke auto-industrije reagovali su ogorčeno i preneraženo. Moglo se čuti da se to „prosto ne radi tako“, da to „nije način da se jedna zemlja ponaša prema partnerima“, kao i izrugivanje obrazloženju da „uvoz automobila iz Nemačke predstavlja rizik po nacionalnu bezbednost“.

Ovakvom formulacijom Trampova administracija želi da mimoiđe Kongres, gde, u međuvremenu, u Predstavničkom domu demokrate imaju većinu, i poziva se na zakon iz 1962. prema kome u slučaju ugrožavanja nacionalne bezbednosti predsedniku nije potrebna saglasnost Kongresa. I uvođenje carina na čelik i aluminijum bilo je obrazloženo kao pitanje nacionalne bezbednosti: domaća proizvodnja mora da bude zaštićena kako bi vojna industrija imala pristup i mogla da raspolaže dovoljnom količinom metala.

Da li i ako – kada i u kom obimu bi SAD mogle da uvedu carine na nemačke automobile, da li na sve ili samo na određene modele, za sada se ne zna. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država se opet ponaša kao mešetar koji se drži uputstava iz knjige koju je objavio 1987. pod nazivom „Umetnost sklapanja ugovora“, a u kojoj objašnjava kako protivničku stranu treba preplašiti pretnjama i onda je ostaviti da se koprca u neizvesnosti.

Nemački „Handelsblat“ piše da je izveštaj američkog ministarstva za trgovinu već stigao u Belu kuću, te da nemačka savezna vlada računa sa uvođenjem carina za nemačke automobile.

Tom merom Tramp bi hteo da smanji američki trgovinski deficit i stvori nova radna mesta. Predstavnici nemačke auto-industrije, međutim, tvrde da ona u gotovo 300 fabrika u SAD zapošljava više od 113.000 ljudi, da je uvela dualno obrazovanje za kvalifikovanu radnu snagu, te da je ona najveći izvoznik automobila iz SAD. „Sve to jača SAD, a ne predstavlja bezbednosni problem“, stoji u saopštenju Saveza nemačkih proizvođača automobila, te da uvođenje carina nikome ne bi koristilo, pa ni SAD. Na udaru najavljenih sankcija su pre svega BMW i Dajmler.

Pozivanje na nacionalnu bezbednost u ovom slučaju nije „ni politički, ni pravno“ održivo, izjavio je nemački ministar privrede Peter Altmajer.

Na sve to, Donald Tramp je pred odlazak u svoju rezidenciju Mar-a-Lago na Floridi i partiju ili dve golfa izjavio: „Ja volim kaznene carine“.

foto: dpa/ap

SEVERNI TOK 2

Prema pisanju nemačkih medija, Nemačka i kancelarka Angela Merkel su jedna od omiljenih meta Donalda Trampa. Tako je na udaru njegove politike i gasovod „Severni tok 2“ koji bi trebalo da bude pušten u pogon krajem 2019. godine. Kroz ovaj gasovod dugačak 1200 kilometara koji ide kroz Baltičko more, u Nemačku bi godišnje trebalo da stiže gotovo 55 milijardi kubnih metara ruskog gasa.

Trampova administracija oštro kritikuje Nemačku zato što se izlaže „energetskoj zavisnosti“ od Rusije. To je nedavno ponovio i državni sekretar Majk Pompeo u okviru opšte kritike „ruskog uticaja na Evropu“.

Puštanjem u pogon „Severnog toka 2“ u Evropi se smanjuje potreba za američkim tečnim gasom (liquefied natural gas LNG), a SAD imaju ambiciju da postanu najveći proizvođač i izvoznik gasa na svetu. Trampova administracija apeluje na EU i Nemačku da uvoze više američkog tečnog gasa. „SAD su u stanju da dostave svoj tečni gas od čega bi profitirali Nemci i svi drugi Evropejci i Evropljanke“, napisali su u septembru prošle godine u prilogu u „Handelsblatu“ zamenik američkog ministra za energetiku Dan Brule i američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grel. „Severni tok 2“ tako se direktno kosi sa američkim nacionalnim interesima kako ih vidi Donald Tramp.

Angela Merkel je pritisak SAD odbila podsećanjem da je Nemačka kupovala od Rusa gas i u vreme hladnog rata, pa zašto ne bi sada, a i da nije mudro usmeriti ruski gas samo prema Kini i učiniti Rusiju zavisnom isključivo od Kine. Konstatovala je i da gas koji dolazi preko Ukrajine takođe ima „ruske atome“. Amerikanci su svojevremeno pokušavali da onemoguće i izgradnju gasovoda „Družba“ kroz Ukrajinu, ali su pod pritiskom Evropljana odustali. Sada, navodno, braneći interese Ukrajine, insistiraju da taj gasovod ostane u funkciji, o čemu je Angela Merkel pregovarala sa Putinom u Sočiju, a na osnovu čega su počeli komplikovani i konfuzni pregovori u trouglu Rusija, Ukrajina, EU.

Ruski ambasador u Nemačkoj Sergej Jurjevič Nečajev odgovorio je oštrom kritikom „američkog diplomatskog pritiska“, koji za cilj ima da spreči puštanje u rad „Severnog toka 2“. Američko upozorenje da je to „rusko energetsko oružje“ je neiskreno i vrvi od nelogičnosti, napisao je Nečajev i upitao da li neko može da poveruje da se zemlja koja uništava slobodnu i fer trgovinu, koja konkurenciji uvodi carinu, koja je na svojoj zastavi istakla parolu America first i koja najvećim evropskim preduzećima preti sankcijama zaista brine za evropske interese. Vlada SAD neće da „sačuva Evropu od Rusije, već hoće da istisne konkurenciju i evropskim potrošačima nametne skupi američki tečni gas“, zaključio je Nečajev.

IZMEĐU TRI VATRE

Ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija pre svega je pokazala koliko je ranjiva postala Evropa otkako je u Beloj kući zaseo Donald Tramp koji Ameriku nedvosmisleno stavlja na prvo mesto, ne dajući ni pišljiva boba za interese tradicionalnih američkih partnera, koji u EU pre svega vidi privrednu konkurenciju, a političko savezništvo uslovljava američkim ekonomskim interesima.

U Minhenu smo videli jasan strateški nastup triju svetskih sila – SAD, Rusije i Kine – koje će u međusobnoj borbi odlučiti kako će izgledati arhitektura nadolazećeg svetskog poretka. Evropa, to jest Evropska unija, koja je pre nego što je zaokružila proces integracije počela da se dezintegriše, tu ne može da parira.

To je pesimističko viđenje stvari. Optimisti šansu vide u dirljivom govoru Angele Merkel, koja je svojim pozivom na, pre svega, evropsko jedinstvo pobrala buran aplauz na otvorenoj sceni. Njen govor je vrveo od principa da samo sloga Evropejca spasava, da smo zajedno jaki, a razjedinjeni nemamo šansu u velikoj igri sa velikim igračima, i tako dalje. Dobila je veliku podršku prisutnih šefova država i vlada i ostalih moćnika, izuzev predstavnika Trampove administracije.

Ali, koliko vredi ta podrška, šta Evropa može da suprotstavi Trampu, pita se nemački „Cajt“. Možda je ujedinjena u protivljenju njegovoj politici Amerike koja je na prvom mestu, i to je sve: Britanci odlaze iz EU, u mnogim državama desni i levi populisti već jesu ili marširaju ka vlasti, između Nemačke i Francuske varniči. Zapadni Balkan bolje da se i ne pominje. Evropa je pre svega zaokupljena samom sobom.

„Cajt“ na kraju analize položaja u kome se našla EU citira komentar šefa spoljnopolitičkog odbora Saveznog parlamenta Norberta Retgene na „strastven“ govor Angele Merkel u Minhenu: „Velik govor još uvek ne čini politiku“.