Protiv naftnih piona

Specijalno za „Vreme“ iz Berlina

Američka zastava vijorila se uvek na jarbolu ispred vile u otmenom berlinskom predgrađu Celendorf kad god je vaš izveštač tuda prošao. Protekle sedmice steg je nestao, a da se stanovnici nisu iselili. Verovatno su vlasnici procenili da više nije uputno da zastavom privlače pažnju prolaznika. U novije vreme nije lako biti Amerikanac u Nemačkoj.

Šef nemačke diplomatije Joška Fišer pozvao je Nemce i Amerikance da izbegnu „emocije“. „Široka osnova naših međusobnih odnosa ne sme da bude svedena samo na jedno pitanje: da li je vojna akcija (protiv Iraka) možda opravdana ili nije“, upozorio je najpopularniji nemački političar početkom ove sedmice. Sudeći, međutim, prema odjecima i reagovanjima u ovdašnoj javnosti, malo ko je još voljan da bude fin i odmeren prema Amerikancima. Kao što se američki ambasador ne libi da u najgledanijim tv-emisijama poruči Šrederu da ako hoće da se pomiri treba sam da učini prve korake jer je, prema mišljenju predstavnika Vašingtona, jasno ko je kriv za veliku svađu. Oni, kako je pojasnio, koji su pre parlamentarnih izbora u septembru i predstojećih pokrajinskih izbora u nekim delovima Nemačke posegli za „antiamerikanizmom“ iz unutrašnjopolitičkih razloga. Znači, Šreder i socijaldemokrate.

NEOČEKIVANI KOMPLIMENT: Letos je kancelaru odlučno protivljenje da Nemačka učestvuje u, kako se izrazio, spoljnopolitičkim „avanturama“ svakako pomoglo da „za dlaku“ pobedi na parlamentarnim izborima. Nema, međutim, nagoveštaja da bi birači u pokrajinama Hesen i Donja Saksonija zbog geopolitike promenili svoje loše raspoloženje prema Šrederovoj vladi, koju okrivljuju za lošu ekonomsku situaciju. Uprkos tome što sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da ogromna većina Nemaca odbija američke namere prema Iraku. Ukoliko je još bilo nedoumica oko toga, razrešio ih je prošle sedmice američki ministar odbrane Donald Ramsfeld kada je Francusku i Nemačku nazvao „problemom“ i kao „staru Evropu“ suprotstavio „novoj Evropi“ koju je prepoznao u bivšim sovjetskim satelitima na Istoku.

Neočekivani kompliment duboko je zabrinuo pohvaljene. Poljski diplomata Januš Rajter sumorno je u izjavama ovdašnjim novinama priznao da je za njegovu zemlju, ali i druge „nove Evropljane“ sadašnja američko-nemačka svađa baš neprijatna. Poljska i druge države koje treba uskoro da pristupe Evropskoj uniji zavisne su od podrške „petnaestorice“ i, posebno, Nemačke koja snosi trećinu troškova budžeta EU-a. S druge strane, američka pomoć je bila presudna da relativno bezbolno izmaknu ispod skuta Moskve i s velikom lakoćom pristupe Severnoatlantskom paktu. Tako su se Mađarska, Češka, Poljska i druge novopečene istočnoevropske demokratije, ni krive ni dužne, našle u škripcu. Zlobnici su još prilikom učešća tih država u napadu NATO-a na Srbiju 1999. podsetili na teoriju „ograničenog suvereniteta“ koju je zastupao Leonid Brežnjev. Tada im je bilo nemoguće da izbegnu zahtev Vašingtona da se kroz učešće u ratu za Kosovo zahvale za američku i zapadnoevropsku podršku. Sada, međutim, treba da se odluče kome će se među najbližim saveznicima prikloniti i tako rizikovati da izgube podršku „napuštene“ strane.

BRATSKI STISAK: Američki pritisak na saveznike da učestvuju u napadu na Irak podseća, naravno, na bratski stisak kojem su bili izloženi s jeseni 1998, kada se Vašington pripremao za intervenciju protiv Beograda. Tada su tek izabrani kancelar Šreder i ministar diplomatije Fišer pozvani na razgovor u Vašington gde im je ostavljeno, kako je posle izvestio nedeljnik „Cajt“, petnaestak minuta da odluče kome će se prikloniti carstvu. Socijaldemokratsko-zeleni savez jedva je tada izdržao krizu do okončanja rata u junu 1999. godine. Ovog puta vlada bi se, nesumnjivo, raspala ukoliko bi Šreder i Fišer promenili mišljenje i na kraju glasali u Savetu bezbednosti svetske organizacije za napad na Irak.

Širom Zapadne Evrope, uključujući Nemačku, zahuktava se protivljenje američkom napadu na Irak. Pokretačka snaga je gnušanje nad politikom SAD, a ne solidarnost sa napaćenim civilima u Iraku. Sadašnja „ekipa“ u Beloj kući u većem delu zapadnoevropske javnosti slovi jedva za nešto više nego pione naftne industrije i vojnoindustrijskog kompleksa. Takvu procenu pothranjuju mediji koji s manje zazora nego ikad izveštavaju o SAD. Odjeka imaju prilozi kao što je intervju na Prvom kanalu nemačke televizije sa brokerom sa Volstrita, koji doslovce trlja ruke razglabajući o „šansama“ koje se otvaraju kada SAD „zauzmu“ iračka naftna polja. Ili, poziv gledaocima na istom kanalu da, ukoliko žele, šalju novčanu pomoć beskućnicima u Njujorku.