Propala misija

Od Vijetnama i Laosa do Avganistana, preko Iraka, Libije i Sirije, Sjedinjene Američke Države su iznova i iznova slale svoje trupe na strano tlo, ali ni jednu zemlju u kojoj su vojno intervenisale nisu uspele da promene na bolje. Umesto toga, ostavljale su ih u nemiru i očaju. Istorija se ponavljala, ali zašto SAD ne uče iz nje? Profesor i direktor Centra za održivi razvoj Univerziteta Kolumbija Džefri Saks u razgovoru sa voditeljkom kineskog TV programa na engleskom CGTN odgovor na to pitanje svodi na sledeće: „Kad imaš čekić, sve ti izgleda kao ekser. Amerikanci ne znaju istoriju i geografiju. Tačka. A imaju čekić, i u tome je problem…“

Jedan bivši visoki zvaničnik rekao je Specijalnom generalnom inspektoru za obnovu Avganistana (SIGAR): „Zapanjujuće je kada pogledate koliko smo potrošili i šta smo za to dobili“. Američka vlada je potrošila dvadeset godina i 145 milijardi dolara na pokušaje obnove Avganistana. Ministarstvo odbrane je potrošilo 837 milijardi dolara na ratovanje. Skoro 80 odsto troškova avganistanske vlade 2018. godine obezbeđivali su donatori. Vanredni troškovi trebalo je da služe svrsi koja je imala pretenciozni naziv „Trajna sloboda“, a koja se s vremenom menjala. U različitim periodima, američka vlada se nadala da će eliminisati Al Kaidu, desetkovati talibanski pokret, uskratiti svim terorističkim grupama sigurno utočište u Avganistanu, izgraditi avganistanske snage bezbednosti i pomoći civilnoj vladi da postane legitimna i sposobna da zadobije poverenje Avganistanaca.

KOLAPS

Povlačenje SAD brutalno je razotkrilo sve nedostatke avganistanskih snaga i ubrzalo vojni kolaps, kaže se u jednoj analizi Saveta za spoljne odnose. Mnogi sada kritikuju američku vojsku zbog pokušaja izgradnje avganistanskih snaga prema sopstvenom modelu, koji se u velikoj meri oslanja na vazdušne snage i tehnologiju koju Avganistanci nisu mogli sami da održavaju. Obuku su ometali i faktori nad kojima Amerika nije imala kontrolu, uključujući nedostatak obrazovanja u jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta i sveprisutnost korupcije. O korupciji govori podatak da je od 352.000 vojnika i policajaca na platnim spiskovima, avganistanska vlada mogla da potvrdi samo 254.000 stvarnih vojnika. Zapovednici ne samo da su stvorili „vojnike duhove“ da bi popunili svoje platne liste, već su i smanjili plate stvarnim vojnicima i nisu isporučivali potrebne zalihe. Nakon što su se američke trupe naglo povukle, Avganistanci tako jednostavno nisu bili sposobni da sami održavaju vojnu mašineriju, a vojska se raspala.

Lako je kriviti avganistanske trupe što se nisu borile jače, ali se valja podsetiti da je više od šezdeset hiljada pripadnika avganistanskih snaga ubijeno u proteklih dvadeset godina, što je dvadeset i sedam puta više od američkih ratnih žrtava. Dok je oko tri hiljade američkih savetnika bilo u zemlji, avganistanska vojska je i dalje kontrolisala svaki grad.

U Avganistanu su poginula 2.443 američka vojnika i 1.144 savezničkih, ranjeno je 20.666 američkih vojnika. Avganistanci su se u međuvremenu suočili sa još većim gubicima. Ubijeno je najmanje 66.000 avganistanskih vojnika i više od 48.000 avganistanskih civila, najmanje 75.000 je povređeno od 2001. Oba podatka su verovatno znatno potcenjena.

ŠTA SAM NAUČIO DOK SAM PRISLUŠKIVAO TALIBANE

„Atlantik“ objavljuje tekst Jana Frica koji je služio u vazduhoplovstvu SAD od 2008. do 2013. i koji je u 99 borbenih misija leteo ukupno 600 sati. On kaže da je dvadesetak misija i pedesetak sati uključivalo stvarne vatrene obračune, da su još stotinak sati prisluškivali „loše momke“ koji su raspravljali o svojim podlim planovima, to jest onome što su Amerikanci nazvali „upotrebljivom informacijom“. Ali ostatak vremena su samo pričali, šalili se o džihadu, razgovarali o običnim stvarima.

Fric piše kako je, pokušavajući da razazna planove talibana, čuo strašne stvari od ljudi koji pokušavaju da ubiju njegove prijatelje, ali i sasvim obične stvari koje su ga u retkim prilikama čak i mogle nasmejati. Tako jedne zime u severnom Avganistanu, gde je prosečna nadmorska visina negde iznad 2700 metara a prosečna temperatura ispod nule, jedan taliban odbija da postavi improvizovanu eksplozivnu napravu kod neke krivine koja bi trebalo da ubije što više Amerikanaca. „Brate, zašto ne? Moramo u džihad!“, kaže jedan taliban. „Brate,… Previše je hladno za džihad“, odgovara drugi.

„Nekoliko dana pre mog 22. rođendana gledao sam borbene avione kako usred bitke bacaju bombe od 500 kilograma pretvarajući dvadesetoro ljudi u prašinu. Dok sam ulazio u novi pejzaž, prepun kratera umesto ljudi, nastalo je zatišje pa sam pomislio: Sigurno smo ih sada dovoljno ubili. Nismo!

Kad su stigla još dva jurišna helikoptera, čuo sam ih kako viču: ᾿Nastavite da pucate. Oni će se povući!᾿ I dok sam gledao kako umire šest Amerikanaca, činilo mi se da se dvadeset talibana radovalo: ᾿Aaaalahu akbar, oni umiru!᾿

Tokom mog angažovanja, iznova i iznova, ubijali smo ih više nego oni nas, oni su gubili tlo, a mi smo pobeđivali. To se dešavalo tako redovno da sam počeo da razvijam osećaj deža vi….

Zaista smo leteli iste misije na istim mestima, ponovo oslobađajući uvek ista sela u kojima smo se borili pre tri godine. Slušao sam isto sranje, iste jezive razgovore i isto planiranje često istih ljudi koje sam ranije čuo…

Konačno mi je sinulo da sranje nije samo za zabavu; tako su se odvraćali od iste dosade kakvu sam i je osećao, dok su prolazili kroz još jednu bitku na istom mestu, protiv još jedne osvajačke sile. Ali za razliku od mene, kad bi otišli kući, to bi bilo do sledećeg sela, a ne 6.000 milja daleko“, piše Jan Fric sećajući se najgoreg dana u životu, koji, kako kaže, nije bio toliko strašan zbog pucnjave, vrisaka ili smrti jer je već video dosta toga do tada, već zbog toga što je tog dana sam konačno shvatio šta su talibani, koji su znali da ih sluša, pokušavali da mu kažu: „Rekli su mi kako planiraju da nastave da ubijaju Amerikance. Rekli su mi detalje ovih planova: koje oružje će koristiti, gde će to učiniti, koliko su se nadali da će Amerikanaca ubiti. Često su mi pričali te stvari dok su ubijali. Rekli su mi da će, ako Bog da, svet biti napravljen po njihovom liku. Rekli su mi ono što su mnogi drugi odbijali da čuju, a što sam ja konačno shvatio: ‘Avganistan je naš!’“

Upozorenja poput ovog sa neba bilo je i ranije. Generalu Mekristalu je 2009. godine, kada je predsednik Barak Obama najavljivao novu američku strategiju za razbijanje Al Kaide i raspoređivanje dodatne četiri hiljade vojnika, pod šatorom u Kandaharu vodnik Kenet Hiks rekao: „Ser, neki momci ovde misle da gubimo!“ (videti tekst „Zaglibljeni u ratu“, „Vreme“ br. 1456, od 29. novembra 2018).

U Americi se sada raspravlja o tzv. avganistanskim papirima čije je objavljivanje iznudio „Vašington post“, a koji govore da su američki zvaničnici rezultate američkog angažovanja u Avganistanu u javnosti godinama prikazivali boljim nego što jesu, pa se sada porede se sa tzv. pentagonskim papirima iz vremena Vijetnamskog rata. U javnosti šokiranoj slikama evakuacije iz Avganistana, koje su prikazivale kako ljudi u Kabulu ispadaju iz aviona u letu, često se čulo pitanje: „Kako se sve srušilo kao kula od karata?“

DOMINO EFEKAT

Pogled sa zemlje, međutim, ukazuje na to da taj krah misije nije bio ni tako brz, ni tako iznenadan. „Zašto se skoro 1.000 pripadnika Avganistanskih nacionalnih sigurnosnih snaga (ANSF) i drugih snaga predalo grupi od 200 do 300 talibana na motorima?“ Na to pitanje prilično rafiniran i detaljan odgovor daje „studija slučaja“ pada u talibanske ruke provincije Paktija i okruga Zurmat blizu pakistanske granice. Detalje je sakupila Avganistanska analitička mreža (The Domino Effect in Paktia and the Fall of Zurmat: A case study of the Taleban surrounding Afghan cities, dostupno na afghanistan–analists.org), čije su publikacije od 2009. informisale avganistanske i međunarodne kreatore politike u Avganistanu.

Ta studija plastično objašnjava komplikovanu dinamiku plemenski, socijalno i nacionalno složenog avganistanskog društva u magli beskrajnog rata. U analizi te mreže se opisuje talibanska strategija ubeđivanja i zastrašivanja u odnosu na sve nervoznije i demoralisanije, izolovane vladine snage, miniranje ključnih puteva između okruga, ciljana ubistva, mobilizacija dodatnih boraca u lokalnom stanovništvu i, navodno, iz medresa u Pakistanu. Može se naslutiti da su talibani uspeli da dobiju podršku lokalnih plemenskih lidera u ovom veoma konzervativnom regionu, mada nije jasno da li mnogi od njih zaista simpatišu talibane ili su njihovi pokušaji posredovanja uglavnom bili motivisani željom da se izbegne šteta po njihove zajednice i njihovu imovinu.

Autori te analize smatraju kako su talibani primenili strategiju „okruživanje gradova“, koju su levičarski „gerilski pokreti“ nazivali „dugotrajnim narodnim ratom“, iako nije poznato da li su proučavali koncepte koje su bili razvili Mao Cedung i Če Gevara ili priručnike Režisa Debrea o gerilskom ratu. Koristeći selo kao poprište, a stanovništvo kao bazu za regrutovanje, talibani su dugo pokušavali da opsedaju brojne okružne i pokrajinske centre, zatim su se usmerili da ih zauzmu i da iscrpljuju vladine snage koncentrisane u gradovima. Pokazuje se i kako su nedostatak koordinacije između vladinih oružanih snaga i nesposobnost vlade da pošalje pojačanje i vazdušnu podršku narušili organizaciju i moral boraca na prvoj liniji komplikovanih sukoba.

MIRNI DANI U LEZA MANGALU

Ofanziva talibana u Paktiji usledila je nakon osam relativno mirnih godina bez većih borbi, jer su mala paštunska plemena, koja još uvek imaju značajan stepen unutrašnje koherentnosti i autonomije, uspešno ubeđivala talibane da ne postavljaju stalne baze u njihovim oblastima. U Leza Mangalu, „privremenom okrugu“ u kome dominira veliko paštunsko pleme Mangal i koje je već uveliko bilo pod kontrolom talibana, plemenske starešine su posredovale u sporazumu sa talibanima još 2018.

Prisustvo vlade bilo je ograničeno na okružni centar, a nijedna strana nije ulazila u područja koja kontroliše druga, što je dovelo do prekida borbi.

To nije bio veliki problem za talibane, jer su mogli gotovo neometano da deluju preko bliske granice sa Pakistanom i da se slobodno kreću udaljenim planinskim područjem, da dominiraju u ruralnim područjima kako bi kroz ono što je opisano kao „plemenski sporazum“ naterali vladu da napusti barem jedan okrug.

Ljudima na području koje je još uvek kontrolisala vlada talibani su dali odrešene ruke da rešavaju sporove putem džirgi (plemenskih saveta), umesto da ih upute vladi ili se sami pozabave tim pitanjima. Međutim, talibani su ih često vraćali na veće plemenskih starešina, koje su i sami konsultovali u ostalim poslovima, delujući samo kao poslednja instanca u slučajevima kada veće nije moglo da donese odluku.

Sporazumom u Leza Mangalu mule su, suprotno zabrani talibana, obavezane da čitaju dženazu (pogrebne obrede) i za vladine borce koji su ubijeni, a talibanima je zabranjeno da hvataju vladine vojnike koji posećuju porodice u tom okrugu. Sporazumom su takođe regulisana pitanja kao što su obrazovanje, bezbednost, korišćenje šuma (često sporno pitanje između susednih plemena u regionu), cena neveste i rešavanja sporova.

STRATEGIJA ZASTRAŠIVANJA

Pad 11 od 14 okruga pokrajine Paktija poput domina u roku od šest dana krajem juna i početkom jula pripremljen je talasom napada neposredno nakon islamskog festivala Ramazanski bajram (12/13. maja 2021). Bomba iz kamiona u blizini vojnog suda u Gardezu ubila je najmanje pet ljudi 14. maja. Talibani su 29. maja napali graničnu policiju u Dand-e Patanu i ubili 14 policajaca.

Pre nego što je njihova ofanziva zahvatila celu Paktiju, talibani su koristili kombinovanu strategiju ubeđivanja i zastrašivanja porukama da sledi njihov veliki napad. U tu svrhu su nudili novac nekim plemenskim starešinama kako bi ubedili ljude iz vlasti da im se pridruže. Majkama vojnika su govorili da će im ubiti sinove koji su u avganistanskoj vojsci, pa su ove molile sinove da se vrate kući jer će talibani napasti.

Drugi deo strategije talibana bila je amnestija za vladine snage i zaposlene. To je objavljeno početkom ofanzive usmenim porukama i zvučnicima u džamijama u blizini baza ANSF-a i na lokalnim protalibanskim nalozima na društvenim medijima. Uz ponudu amnestije dodavana je pretnja (u suprotnom „sigurno ćemo vas rado ubiti“) i podsmeh („tokom celog meseca opsade niko vas ništa nije pitao i niko kod vas nije došao“).

Pad okružnog centra Mirzaki 19. juna nakon desetodnevne opsade i teških borbi bio je iznenađenje. Zbog svog strateškog položaja na glavnom putu između Gardeza i granice sa Pakistanom, držale su ga značajne vladine snage. Vlada je poslala komandosku jedinicu 333 i KPF (Khost Protection Force) koju je obučila CIA, opremljenu i (donedavno) dobro komandovanu, čija je kontraofanziva bila praćena udarima avganistanskih vazdušnih snaga i izazvala mnoge žrtve na svim stranama.

Kontraofanzivom su pod vladinu kontrolu 24. i 25. juna vraćena tri okružna centra, da bi Mirzaku ponovo osvojili talibani, koji su dan kasnije poslali dodatne snage iz Zurmata. Lokalna vlast je opravdala novo povlačenje potrebom da se izbegne više civilnih žrtava.

PAD ZURMATA

Okružni centar Zurmat, glavni grad istoimenog distrikta, pao je u ruke talibana 2. jula 2021. posle skoro dva meseca opsade i nakon što je u roku od šest dana krajem juna i početkom jula došlo do uzastopnog kolapsa vladinih snaga u 11 od 14 okruga u provinciji Paktija.

Oko 5. juna talibani su naredili lokalnom stanovništvu da privremeno napusti svoje domove koji se nalaze u blizini centara okružne uprave i instalacija

ANSF-a i koje su koristili za postavljanje zaseda. Istu poruku su objavljivali poznati protalibanski Fejsbuk nalozi, takođe i mule u džamijama, a ponekad su ih talibani lično prenosili domaćinstvima.

Talibani su zatim miniranjem blokirali dva glavna puta. Insistirali su na tome da budu obavešteni ako ljudi moraju da napuste selo (uključujući posete klinikama) i ponekad su pomagali porodicama sa pacijentima da izbegnu minska polja i pešice prođu sporednim putevima. Nekoliko pacijenata kojima je bila hitno potrebna zdravstvena nega umrlo je pre nego što su stigli do lekara. Takođe su ograničili kretanje stanovnika ka okružnoj pijaci, a sve prodavnice u čaršiji su zatvorene na nekoliko dana.

LOJALNI BATALJONI

Čak i pre nego što su intenzivne borbe stigle do Zurmata, Avganistanske nacionalne sigurnosne snage (ANSF) koje podržavaju vladu zauzele su odbrambeni položaj oko Tamira, glavne čaršije udaljene oko kilometar od okružnog administrativnog centra pod komandom pukovnika Abdula Karima Zaheda, avganistanskog Uzbeka. One su se sastojale od bataljona (kandak) Avganistanske nacionalne armije (ANA, oko 120 pripadnika) koje su u aprilu i maju ili ranije tu povukle i vojnike iz dve manje baze izvan Tamira, a u okviru četvorogodišnje strategije „ANSF mape puta“ koja je razvijena sredinom 2018. pod snažnim uticajem SAD-a da se snage koncentrišu na obezbeđivanje okružnih centara. U kompleksu sa civilnom administracijom bila je Avganistanska nacionalna policija (ANP), čiju strukturu je trebalo da čini 100 policajaca, ali, prema lokalnim izvorima, u stvarnosti njih nije bilo više od 30.

Najveću grupu činilo je 250 pripadnika takozvanih ustaničkih snaga (pacunian na paštunskom i kezeš na persijskom) koje je organizovalo lokalno stanovništvo, mada se pokazalo da su od 2012. godine te formacije, u kojima je bilo oko 29.000 boraca, institucionalizovane u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. U odbrambene svrhe, civilni vladini zvaničnici živeli su zajedno u određenom delu Tamira, u blizini baze ANA. Postojala je i mala kancelarija Nacionalne uprave za bezbednost (NDS), glavne obaveštajne jedinice Avganistana, ali nije raspolagala sopstvenim borbenim snagama.

PAD „MALOG KANDAHARA“

Talibani su se slobodno kretali po preostalim područjima, a vlada je tokom ramazana (od 12. aprila do 12. maja) najavila policijski čas u selima u blizini centra okruga i baze. To je značilo da čak i tokom svetog meseca stanovništvo nije moglo ići u džamije da obavlja tradicionalne teravih-namaze i čitanje Kur’ana noću. U vreme bajramskog praznika plemenski starešina Hadži Adam Kan preko zvučnika u džamiji najavio je da talibani planiraju napad na okružni centar i da ljudi koji žive u blizini treba da napuste svoje domove, dok drugi treba da ostanu u zatvorenom prostoru.

Sve telefonske mreže su u to vreme bile u prekidu. Ljudi su bili zaključani u svojim kućama i nije im bilo dozvoljeno da izađu. Uspeli su samo da se iskradu i pokupe hranu iz obližnjih prodavnica. Okružna pijaca bila je zatvorena oko mesec dana.

Talibani su bili smešteni u džamijama i kućama koje su napustili oni koji su pobegli. Prisilili su ljude da im obezbede hleb i drugu hranu, mada većina ljudi ni sama nije imala šta da jede. Nije bilo sve prisilno. Talibani su očito imali pristalice među stanovništvom.

Meštani su rekli da je pod stabilnom kontrolom talibana bilo otprilike „80 posto“ Zurmata, koji nazivaju i „malim Kandaharom“ jer su odande došli mnogi uticajni talibanski lideri, uključujući devet njihovih ministara i zamenika ministara pre 2001. godine. Za razliku od većine drugih okruga Paktije, koji su relativno plemenski homogeni, Zurmat obuhvata niz „mini-plemena“ i podgrupa većih plemena koja su podeljena, uprkos tome što su ih stranci označili zajedničkim imenom „Zurmati“.

Za razliku od većeg dela ostatka zemlje, u kojima su talibanski lideri često bili raspoređivani iz drugih regiona, pre 2001. u upravljanju okrugom Zurmat, u kojem živi oko 100.000 ljudi, talibani su se oslanjali na lokalno stanovništvo. Ono je ekonomski bilo relativno dobrostojeće, za razliku od stanovnika Paktije, u kojoj dominira samohrana ili poluegzistencijalna poljoprivreda.

Mnogi mladi iz Zurmata rade u Saudijskoj Arabiji, Dubaiju, Kataru ili Indiji i šalju novac svojim porodicama. Mnogi su umešani i u trgovinu ili krijumčarenje sa Pakistanom (drvo, lokalno gajen hašiš iz obližnjih provincija, uglavnom iz Logara). Lokalno pleme Ahmadzai poseduje znatan broj transportnih kompanija u Avganistanu. Avganistanski analitičari kažu kako je stanovništvo bilo zadovoljno statusom kvo (tj. dominacijom talibana – bez mnogo borbe) iz straha da bi njihova imovina mogla biti uništena.

Socijalni saldo okupacije

GIVE ME FIVE: Ko ostaje, ko odlazi

U pozitivne rezultate Amerikanci ubrajaju podatak da je do 2018. očekivani životni vek u Avganistanu skočio sa 56 na 65 godina, što čini povećanje od 16 odsto. Između 2000. i 2019. godine stopa mortaliteta dece mlađe od pet godina opala je za više od 50 odsto.

Između 2005. i 2017. povećala se pismenost među osobama od 15 do 24 godine za 28 procentnih poena među muškarcima i za 19 poena među ženama, prvenstveno u ruralnim područjima.

S druge strane, mada se između 2002. i 2019. godine avganistanski BDP po glavi stanovnika skoro udvostručio, a ukupni BDP uvećao skoro tri puta, pokazuje se da je rast veštački i neodrživ. Do 2020. godine po bruto domaćem proizvodu po stanovniku Avganistan se pomerio samo sa četvrtog na osmo najgore mesto na svetu.

U međuvremenu, uzgajanje maka je dve decenije bilo u stalnom porastu, uprkos tome što je američka administracija potrošila skoro devet milijardi dolara da je suzbije. Avganistan je svrstan među najkorumpiranije zemlje sveta.

Kako piše „Komersant“, pozivajući se na podatke Azijske razvojne banke, 2020. godine je više od 47 odsto građana Avganistana živelo ispod granice siromaštva, a 2019. godine više od 34 odsto zaposlenih Avganistanaca živelo je sa manje od 1,9 dolara dnevno.

Šef Odbora za razvoj Evropskog parlamenta Tomas Tobe procenio je da je zbog suše, pandemije kovida 19 i borbi hitna humanitarna pomoć potrebna skoro polovini stanovništva Avganistana – što je 18 miliona ljudi – a skoro četiri miliona njih su interno raseljena lica.

foto: ap photo

Za napad na Zurmat talibani su okupili nešto ljudi sa strane i više od 500 lokalnih pripadnika, među kojima su zajedno delovali i pripadnici grupe Hakani, koja navodno sada kontroliše Kabul, i grupe Mansur (ili „mreža“) iz plemena Andar (Sahak), koje su se ranije sukobljavale, a kasnije kontrolisale teritorije odeljene jedne i druge. Hakani nisu radili u oblasti Mansur i obrnuto.

ANAKONDIN REP

Sudeći prema studiji slučaja „Avgan analitiksa“, uticaj talibana u Zurmatu rezultat je i načina na koji je američka vojska sprovodila svoje antiterorističke operacije poput „Anakonde“, koja je usledila nekoliko meseci nakon intervencije 2001. godine, između 2. i 16. marta 2002.

U toj operaciji, čiji je cilj bio da se očiste preostali borci Al Kaide i njihovi talibanski saveznici, „neki Arapi, Čečeni, Uzbeci i Pakistanci“, učestvovalo je 2.000 koalicionih vojnika, uključujući više od 900 Amerikanaca (iz 10. brdske divizije američke vojske), 200 američkih specijalaca i 200 vojnika specijalnih operacija iz Australije, Kanade, Danske, Nemačke, Francuske, Norveške, Novog Zelanda i avganistanskih saveznika – uglavnom milicije povezane sa Severnom alijansom iz Logara i Paktije.

Te snage predvođene SAD napale su grupu od prvobitno „samo oko 150 do 200 ljudi“, koja se nakon poraza talibana povukla u dolinu Šahikot, izolovano planinsko područje na visini od 2700 metara ispunjeno pećinama što su ih ranije koristili mudžahedini Paktije tokom borbi protiv Sovjeta (1979-89). Navodno im se pridružilo „oko 500 svežih boraca“ iz Hosta i Vaziristana u Pakistanu.

U operaciji „Anakonda“ je, prema izveštajima UN-a, bilo 235 civilnih žrtava, koje su po nekima predstavljene kao „više stotina likvidiranih neprijateljskih boraca“. Lokalni izvori rekli su tada UN-u da je uništeno 2.500 kuća, dve medrese, 21 džamija i infrastruktura poput mostova i kareža (podzemnih kanala za navodnjavanje). Oko 2600 porodica je otišlo (podstaknuto talibanima), a do februara 2007. godine bile su se vratile samo 542 porodice tokom sporog povratka koji je počeo tek 2005.

Nakon Šahikota, u Paktiji su nastavljene velike „antiterorističke“ operacije poput operacije „Hajber“ u avgustu 2007. i operacije „Nacionalno blago“ u januaru 2008, fatalne operacije „Ubij ili uhvati“, poznate kao „noćne racije“ avganistanskih i američkih snaga početkom januara 2016. i 30. decembra 2018.

UN su izvestile o brojnim ozbiljnim navodima o proizvoljnim hapšenjima i pritvaranjima, podmetanju „dokaza“ osumnjičenima, krađi imovine tokom pretresa pojedinaca i njihovih prostorija, iznudi i vansudskim pogubljenjima. Uprava za nacionalnu bezbednost (i jedinica za prikupljanje obaveštajnih podataka) u Paktiji optužena je za proizvoljno pritvaranje, iznudu i mučenje. Bilo je i izveštaja o streljanjima. Kao rezultat toga, ljudi u Zurmatu su se osećali sve otuđenijim od vlade u Kabulu i od međunarodne vojske, kaže se u analizi Avganistanske mreže.

VREME AMNESTIJE

Lokalni bataljon ANA predao je bazu i 2. jula krenuo u Gardez, strateški važan grad sa 23.000 stanovnika, koji preko prevoja Pejvar povezuje Kabul sa Pakistanom, centar jugoistočnog regiona Avganistana koji se sastoji od tri provincije – Paktija, Paktika i Host. Zajedno su takođe poznati i kao Loja Paktija (Velika Paktija) jer su svi jednom bili jedna provincija u kojoj paštunska plemena čuvaju prepoznatljive kulturne i stilske specifičnosti. Tamo su pored ANA bile locirane poslednje američke trupe, ali one su u marta 2021. već bile otišle.

Vojnicima je bilo dozvoljeno da ponesu lako naoružanje i odvezu se u vozilima rendžera (nenaoružana policija). Međutim, morali su da ostave sve teško naoružanje, druga vozila i municiju.

Talibani su ih na motorima pratili do Gardeza, putevi su u tu svrhu očišćeni od mina. I otuda će ih uskoro oterati.

Dan nakon zauzimanja Tamirskog bazara objavljena je amnestija koju su talibani odobrili lokalnim zvaničnicima, nekolicini direktora vladinih odeljenja i gradonačelniku grada, garantujući im bezbednost i tražeći da nastave sa radom. Plemenske starešine su „sedele sa talibanima svakodnevno i raspravljale o raznim pitanjima“.

Dan nakon javnog objavljivanja amnestije, nekoliko ljudi koji su bili u lokalnoj policiji došlo je kod talibana i predalo im se. Kasnije su ih pustili i viđeni su kako „slobodno šetaju“ po čaršiji. Plemenski starešina Hađi Adam Kan potvrdio je isto za tzv. ustanike. Nije bilo izveštaja da im se izriču bilo kakve kazne. Civilna administracija je prestala sa radom kada je pao okružni centar, a članovi lokalnog veća su se „držali podalje od talibana“ jer su bili poznati kao oni koji rade sa vladom.

Talibanske zabrane ženama da izlaze iz kuće bez mahrama (muškog pratioca) nisu imale veliki uticaj, jer to u toj regiji ionako nije bila uobičajena praksa. Neki mladi, uključujući aktiviste civilnog društva, napustili su Zurmat iz predostrožnosti. Većina provladinih ljudi (20-30 posto izvornog stanovništva okruga) napustila je Zurmat tokom proteklih decenija zbog straha od talibana, koji su sada patrolirali čaršijom pokazujući svima da je došlo njihovo vreme.

NOVI ZAPLET U HINDUKUŠU

Po opisanom receptu „predaja ili uništenje“ plus „milost pobednika“, uspostavljena je talibanska kontrola nad Avganistanom. Tako, za sada, izgleda svuda sem u dolini Panđšir, u Hindukušu. Tamo poslednje leglo otpora islamističkoj vlasti u Avganistanu čine snage koje predvodi vođa Nacionalnog fronta otpora Tadžik Ahmad Masud, sin legendarnog komandanta mudžahedina Ahmada Šaha Masuda, zvanog Lav iz Panđšira (Lav iz Doline pet lavova), koji se protivio vladavini talibana 1996–2001, posedovao izuzetnu harizmu (borio se i protiv Sovjeta 1979-89), okupio vojsku od 15.000 Tadžika, kontrolisao trećinu Avganistana i bio ubijen dva dana pre napada Al Kaide na Ameriku 9. septembra 2001.

foto: ap photo / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

Magazin „Forin polisi“, pozivajući se na izvore, piše da talibani, koji su većinom Paštuni, nameravaju da formiraju dvanaestočlano veće za upravljanje Avganistanom. Veće će uključivati šefa političke kancelarije talibana, mulu Abdula Ganija Baradara, mulu Mohamada Jakuba, sina osnivača pokreta, mulu Mohamada Omara, i visokog člana grupe Hakani Halila al Rahmana Hakanija.

Izvor blizak Baradaru i Jakubu rekao je da bi želeo da uključi u veće i Ahmada Masuda, a „Forin polisi“ pretpostavlja kako je to malo verovatno. On se nakon svrgavanja predsednika Ašrafa Ganija oglasio kao nepomirljivi protivnik transformacije Avganistana u islamski emirat, a njegovi ljudi su se pokazali javnosti na motociklima, u koloni, sa zastavama. On je tražio pomoć u oružju, na šta nije bilo odgovora jer su zapadnjaci bili zauzeti ponižavajućom dramom evakuacije sa kabulskog aerodroma i nikako nisu bili voljni da ugrožavaju krhki mir sa talibanima, koji pomalo ucenjivački insistiraju da se ta operacija okonča do 31. avgusta, o čemu je sa njima u Kabulu u utorak 24. avgusta pregovarao direktor CIA.

Kažu da sistem pritoka reke Panđšir čini njenu klisuru teško dostupnom i gotovo idealnom za izdržavanje produžene opsade i vođenje gerilskog rata, ali bi Masud, kako izveštava Dojče vele, mogao da se suoči s izolacijom i problemom snabdevanja. Talibani su možda pokazali šta stvarno misle kada govore o „inkluzivnoj vladi“ kada su u nedelju 22. avgusta na Tviteru objavili: „Stotine boraca iz Islamskog Еmirata kreću se prema provinciji Panđšir…“

Odluku da okruže Panđšir i stave njegove branioce pred izbor – predaja ili uništenje – rukovodstvo talibana donelo je dan pošto je šef Vrhovnog saveta za nacionalno pomirenje i jedan od članova Koordinacionog saveta Avganistana za mirnu tranziciju Abdulah Abdulah najavio početak pregovora sa čelnicima provincije Panđšir, uključujući teologe, starešine i vojne zapovednike u regionu, a i nakon što je spremnost da započne pregovore sa talibanima o stvaranju inkluzivne vlade takođe najavio i Ahmad Masud, vođa Tadžika koji čine 27 odsto stanovništva Avganistana.

Scena za sledeći avganistanski zaplet postavljena je u Hindukušu.