Najnoviji sastanak na vrhu Evropske unije u Berlinu krajem juna je, bez obzira na dogovor o reformskom ugovoru, ostavio više otvorenih pitanja nego što je dao odgovora: kojim tempom i u kom obimu EU treba da se širi (pitanje pristupanja balkanskih država i Turske)? Kako EU može uopšte da funkcioniše ako sve zemlje članice nisu spremne da nacionalne interese podrede interesima ujedinjene Evrope? Da li je institucija EU-a povratila poverenje svojih građana, pošto su Francuska i Holandija na referendumu odbacile evropski ustav? Da li je evropski pragmatizam nadvladao iskrenu veru u projekat EU-a i ideale ujedinjene Evrope?
Na kraju dramatičnih pregovora koji u nekoliko navrata zbog tvrdoglavosti Poljske umalo nisu bili prekinuti, većina 27 šefova država i vlada EU-a izrazila je zadovoljstvo zbog, mukotrpnim pregovorima postignutih dogovora. Po principu „dogovoru se ne gleda u zube“ na mnogobrojnim konferencijama za novinare na kraju je provejavao duh profesionalnog evropskog optimizma.
ŠTA JE DOGOVORENO: A dogovoreno je da Evropska unija sa „reformskim ugovorom“ 2009. godine dobije pravnu osnovu za nedvosmisleno produbljivanje i usaglašavnje zajednice u oblasti pravosuđa, unutrašnje i bezbednosne politike, koja je do sada bila u senci produbljivanja i povezivanja zajedničkog tržišta i proširenja Unije na jugoistok. Ona, između ostalog, treba da omogući modernizaciju sektora bezbednosti koju su do sada pojedine zemlje blokirale zbog, na primer, ne toliko važnog pitanja politike prema izbeglicama.
Od 2009. godine EU sa novim ovlašćenjima „visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku“ dobija de facto sopstvenog ministra spoljnih poslova, koji će evropsku porodicu u spoljnim poslovima moći da predstavlja sa jednim glasom i neće više biti na uzici nacionalnih ministara spoljnih poslova. Predsednik Saveta Evrope, što je novost, predsedavaće tri godine i savetu šefova vlada i država i obezbeđivaće veći kontinuitet politike Zajednice.
EU dobija konačno i pravno obavezujuću povelju o osnovnim pravima, prema kojoj zagarantovana socijalna prava prevazilaze klasična ljudska prava u većini zemalja članica (povelja je neobavezujuća samo za Veliku Britaniju). Pojedini komentatori evropskih novina naročito ističu ovu povelju, kao važan korak u pravcu samospoznaje Evropske unije. Povelja o osnovnim pravima je važna deo – za sada – propalog evropskog ustava i Uniji daje veću težinu, kada kritikuje kršenje ljudskih prava u drugim zemljama kao što je Rusija.
Odnos prava glasa unutar EU-a se neće menjati do 2014. Tek tada će na snagu da stupi, prethodno već za 2009. planirani sistem dvostruke većine, koji predviđa da je za svaku odluku potrebna većina od 55 procenata, što istovremeno predstavlja 65 procenata građana EU-a. Odlaganje je izboksovala Poljska, koja po sadašnjem sistemu raspolaže sa 27 glasova, dok Nemačka, na primer, sa svojih 82 miliona građana – dvostruko više nego Poljska – ima 29 glasova. Po sistemu dvostruke većine Nemačka će imati 11,66 odsto glasova, a Poljska 5,71 odsto.
STRAH OD PROMAŠAJA: Ministarka spoljnih poslove Austrije Ursula Plasnik je na kraju Berlinskog samita odbacila mnogobrojne kritike, prema kojima od ranije planiranog evropskog ustavnog ugovora u kompromisnom (surogatnom) reformskom ugovoru nije mnogo toga ostalo. Više od 95 odsto supstance je očuvano, rekla je Plasnikova.
Sastanak na vrhu EU-a u Berlinu nesumnjivo je imao za cilj da omugući mehanizme za dodatno srastanje zemalja članica u jedinstveni evropski sistem, i to ne na neki grandiozan način, već naizgled „tehničkim“ ugovorom. Londonski „Tajms“ sporazum sumnjičavo naziva „početkom“, a ne „krajem“ procesa. Jer, tek kada se načelni dogovor političara stavi na papir, biće jasno, da li je to što je predloženo neka vrsta evropskog ustava, koji se samo drugačije zove, i o kome građani treba da se izjasne na referendumu, ili je to, u suštini, samo tehnički ugovor prilagođavanja, o kome će se izjasniti parlamenti zemalja članica.
Posle (privremene?) propasti evropskog ustava, EU sebi jednostavno ne može da priušti neki veći debakl koji bi dodatno oslabio i inače ne preterani evropski entuzijazam i autoritet evropskih institucija. Nije samo u pitanju jogunjenje Poljske već i strah od evroskeptika koji su sve jači i u Češkoj i mogućeg razočaranja u novim državama članicama kao što su Rumunija i Bugarska, ukoliko brzo ne dođe do toliko željenog ekonomskog napretka. Naravno, uz večiti hod po mukama sa evrofobičnim Britancima. Povinovanje većini unutar EU-a, spremnost na ustupke, odustajanja od dela suvereniteta, stavljanje evropskih iznad nacionalnih interesa, na neki je način nadogradnja demokratije koja pretpostavlja da se problemi unutar EU-a ne zloupotrebljavaju u unutrašnjoj politici pojednih zemalja. Čitav sistem EU-a počiva na veri u zdrav razum na osnovu koga je među demokratski razvijenim društvima moguće da se dogovorom prebrode svi, ili gotovo svi problemi. Postoji bojazan da bi upravo države zapadnog Balkana koje su tek nedavno nastale na principu nacije, nacionalne identifikacije i nacionalnih interesa, i nisu imale vremena da se u dovoljnoj meri razviju u građansko društvo, mogle da ugroze krhki duh evropskog zajedništva ujedinjenih evropskih država. Sve dok balkanske državice ne sazru, ili EU ne ojača.
UKIDANJE TABUA: U tom smislu je nemačka kancelarka Angela Merkel održala lekciju u Poljskoj vladajućim konzervativno-nacionalnim blizancima Kačinjski i probila ustoličeni tabu u Evropskoj uniji sa svojim iznenađujuće čvrstim stavom: ko neće sa nama, ostaće napolju. Merkelova je pokazala de će pre da prihvati da sastanak na vrhu propadne, nego da se reformski ugovor još više razvodni. Poljski premijer je uvređeno „podvio rep“, a Merkelova dobila aplauz na otvorenoj sceni, što je predstavnike Poljske stavilo na mesto. Problemi sa Poljskom su, u svakom slučaju, upozorenje na moguća negodovanja novih i bitno siromašnijih zemalja članica, ako se osete uvređenim, zapostavljenim, neravnopravno tretiranim, ili nedovoljno poštovanim. Zbog bojazni od prebrzog širenja Unije, buduće članice bi mogle da budu sputane dodatnim ograničenjima i uslovima. Pitanje na koje još ne postoji odgovor je, da li su institucije EU-a dovoljno čvrste da apsorbuju još jedan niz novih labilnih nacionalnih demokratija koje će u evropskim institucijama imati pravo glasa.
Sa strahovima od prebrzog proširenja, bez obzira na načelna obećanja EU-a, najpre će se suočiti Hrvatska, koja se nada da će do 2009. biti spremna za punopravno članstvo. A kada će Srbija, Bosna, Makedonija ili Albanija doći na red, to se još ni ne naslućuje.
Jedno od najvećih otvorenih pitanja za EU je – šta da se radi sa Turskom. Mnogi smatraju da bi ulazak Turske zbog njene veličine i posebnosti suštinski razorio EU. Drugi pak tvrde, ne bez ironičnog prizvuka, da bi Turska odavno bila članica EU-a jer je privredno razvijenija od nekih novih država članica, samo da je kojim slučajem većinski hrišćanska, a ne islamska država. Za Brisel bi odustajanje od projekta „ujedinjena Evropa plus Turska“ značilo poraz, a sa time bi se EU veoma teško pomirila.
Slabost EU-a u odnosu na Sjedinjene Američke Države barem za nešega veka će uvek biti u tome što su građani SAD pre svega Amerikanci pa onda sve drugo, dok će Francuzi pre svega uvek biti Francuzi, Nemci – Nemci, ili Česi – Česi, pa tek onda Evropejci. Za razliku od institucionalnog jačanja, unutar EU-a se do sada nije dovoljno postiglo na jačanju osećanja pripadnosti građana EU-a toj superdržavi u nastajanju sa supertržištem, koja je sama po sebi produkt globalizacije i evropski odgovor na snagu SAD, Rusije, Kine i Japana. Pojam „superdržave“ koja je sama sebi cilj i koja je usmerena na snagu privrede i tržišta izaziva strah kod mnogih građana EU-a. Pojedini političari tako negiraju da se EU pretvara u superdržavu i upozoravaju na to, da bi evropski socijalni model koji u centar delovanja ponovo stavlja čoveka, trebalo suprotstaviti „tržišnom fetišizmu“, kako je to nazvao kancelar Austrije Guzenbauer.
BEZ NOVIH FRONTOVA: Ovo su dugorčni problemi koje će EU, koja uprkos svim različitostima zemalja članica nema alternativu, morati da rešava. Kratkoročno je Portugal, koji je od 1. jula preuzeo predsedavanje Uniji, najavio ubrzani tempo za stupanje na snagu dogovora o reformskom ugovoru EU-a. Portugalski premijer Žoze Sokrates je najavio da bi nacrt teksta već do 24. jula mogao da bude u Briselu, kako bi ministri spoljnih poslova početkom septembra u Portugalu mogli o njemu da diskutuju i da se čitav posao, bez obzira na očekivane poteškoće završi do polovine oktobra. Socijalistički predsednik Vlade Portugala nije hteo da odgovori na pitanje da li će ugovor tada biti i potpisan. Nije hteo ni da komentariše mogućnost da pojedine zemlje članice raspišu referendum o novom reformskom ugovoru kojim se stvara struktura EU-a za narednu dekadu i da bi on – kao pre toga ustavni ugovor – eventualno mogao da bude odbijen.
Portugal je kritikovao zahtev francuskog predsednika Sarkozija o principijelnoj debati o evropskim granicama, uz konstataciju da stvaranje novih institucionalnih pravila ima prioritet i da ne bi bilo dobro da se otvori novi front sada kada je EU jedva našla izlaz iz trenutnog ćorsokaka.
