Postoji li kriptonit za Trampa

Kada su snovi Donalda Trampa o pobedi na izborima 2020. godine i konačno srušeni varvarskim upadom demonstranata u Kapitol 6. januara 2021, verovalo se da je došao kraj jedne ere i da su šanse za političko ozdravljenje 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država male ili nikakve. Slutilo se da je baš epilog izbora 2020. taj kriptonit koji će primiriti ili okončati političke ambicije Donalda Trampa. Par meseci kasnije pokazalo se da šestojanuarski događaji, drugi impičment i suđenje u Senatu nisu ni najmanje narušili auru njujorškog biznismena. Kao ni politički gresi koje je imao ranije, kao ni oni koji se množe i posle 6. januara. Kada intuitivno razmišljam o Trampovoj političkoj sudbini, u mislima mi je čuvena replika Bore Stjepanovića u Šijanovom remek-delu Ko to tamo peva: “Ovaj čovek je neuništiv”. Pa opet, istraživački ne mogu da se ne zapitam: valja li se Trampov kriptonit tamo negde iza horizonta?

Republikanskim kokusima koji su se 15. januara održali u Ajovi, otpočela je priprema za najvažniju izbornu trku na svetu, u kojoj će nešto više od 150 miliona Amerikanaca odlučivati o svom predsedniku, ali i glavnom krojaču svetske politike. Zašto priprema? Američki izborni sistem odlikuje se intenzivnim i složenim unutarpartijskim nadmetanjima, koja najčešće počinju januara u izbornoj godini i traju do juna. Na njima republikanci i demokrate odlučuju o svojim kandidatima na predsedničkim izborima. Biraju u međuvremenu i Zeleni, Reformisti, Narodnjaci i ostali, ali od uspostavljanja moderne Demokratske (1828) i Republikanske partije (1854), niko osim kandidata “magaraca” i “slonova”, kako se od druge polovine 19. veka nazivaju demokrate i republikanci, nije izabran da stanuje na adresi Avenija Pensilvanija br. 1600.

Mada je nezahvalno prognozirati ishod unutarpartijskih izbora kad trka tek počinje, nema sumnje da su u ovom trenutku republikanskoj i demokratskoj nominaciji najbliži 45. i 46. predsednik SAD, Donald Tramp i Džozef Bajden. U slučaju takvog scenarija, sledi nekoliko meseci njihove kampanje paklenog ritma, koja traje do izbornog dana 5. novembra. Ukoliko Bajden odnese pobedu na predsedničkim izborima, prilikom inauguracije i polaganja zakletve imao bi pune 82 godine, dok bi Tramp imao tek četiri manje. Dodatno, oba kandidata su već stanovala u Beloj kući i ponudila građanima SAD ono najbolje što imaju, tako da eventualni izborni ishod sa pobedom nekog od njih dvojice Amerikanci, malo je reći, ne bi dočekali puni entuzijazma.

Manihejska priroda, užasno težak karakter, neslavni završetak predsedničkog mandata i zapaljive izjave Donalda Trampa bude zebnju kod ogromnog broja demokrata i manjeg dela republikanaca u pogledu toga kako bi izgledao njegov novi mandat. Nelagodu je nedavno dodatno raspirio i sam Tramp tvrdnjom da bi bio diktator, “ali samo prvog dana drugog mandata”. Sve upućuje da će 2024. godina biti déjà vu svih prethodnih godina od 2016, sa istom enigmom “kako poslati Trampa u političku penziju?” ili “Kako pronaći Trampov kriptonit?”. Naočigled, naći “Ahilovu petu” hodajućem političkom skandalu kakav je Tramp ne bi trebalo da bude pretežak zadatak. Ipak, godine za nama su pokazale da mu njegovi gresi ne nanose značajnu političku štetu.

ČETIRI GREHA DONALDA TRAMPA

Krajem januara 2016. godine u okviru kampanje za kokuse u Ajovi, Tramp je, u šali, izjavio da bi mogao da stane na sred Pete avenije u Njujorku i upuca nekoga, a da ni tada ne bi izgubio birače. Tragedija američke politike je što je njegova luda tvrdnja verovatno i istinita. Na ovom mestu nema prostora za dublje obrazlaganje razloga takvog stanja u SAD, ali valja napomenuti da je mešavinom dobro plasiranih tema, sejanjem straha od pobede suprotne strane, stavom protiv establišmenta i majstorskom komunikacijom, Tramp uspeo da izgradi mantru o nezamenjivosti i neprekidnoj zaveri i hajci koja se kroz njega, zapravo, vodi protiv njegovih birača. Gresi koji se njemu praštaju hitro i bez pogovora, malo kome bi u SAD bili oprošteni i zaboravljeni. Evo samo nekoliko primera:

Raskalašni život – iako je vodio vrlo neumeren život, ima iza sebe dva razvoda, nije neko za koga se držalo da je preterano religiozan, osumnjičen da je potplaćivao za ćutanje o seksualnim aferama i davao mizogine komentare, Tramp najsnažnije uporište ima među najtvrdokornijim hrišćanima – evangelistima. Podržavali su evangelisti republikanske kandidate i ranije, ali usudiću se da kažem nikada ovako srčano i kontraintuitivno. Za evangeliste Tramp je David i Golijat otelotvoren u jednom čoveku, persijski kralj Kir Veliki koji je oslobodio Jevreje i gotovo biblijsko biće predodređeno da spase Ameriku. Da li je za Trampa odnos sa ovom brojnom religijskom grupom, kako se tvrdi, čist transakcionalizam, potpuno je nevažno, jer uprkos svim očekivanjima, Tramp je ubedio evangeliste da je njihov čovek. Tokom mandata Tramp im nije ostao dužan, a nedavni kokusi u Ajovi su pokazali da mu podrška među ovom grupacijom ne opada.

Pripadnost eliti – zapanjujuće je kako je Tramp uspeo da prikaže sebe kao čoveka koji razume potrebe niže i srednje klase i ruralne Amerike. Iako kroz život nikakve bliskosti sa njima nije imao, uspešno je plasirao poruku o odrođenosti političara od običnog naroda i njegovog saosećanja sa svim problemima sa kojima se suočavaju. Još je čudnovatije kako je uspeo sebe da “proda” kao protivnika elite, a celog života je deo džet-seta i finansijer političkih krugova. Zapravo, njegovi veliki finansijeri su i danas porodice milijardera. Ipak, “isušivanje vašingtonske močvare”, kao metafora za borbu protiv lobista, specijalnih interesa, korupcije i političara uopšte, ozbiljno je pustilo korenje među američkom populacijom. Tramp je svojim brendom populizma, koji je ponajpre dočekan sa podsmehom, majstorski zaigrao na kartu postojećih podela u SAD, proširio jaz i od tada neprestano ubira plodove.

Problematični transakcionizam – već se naširoko pisalo o tome kako Tramp želi da preslika biznis logiku u sistem političkog odlučivanja. U tome je jednim delom i uspeo. Izgradio je osobeni politički stil koji se zasniva na principu quid pro quo, ili “tamte za vamte”, kako bi rekli kod mene u Trsteniku. Politička trgovina nije novost, ni na unutrašnjoj ni na međunarodnoj ravni. Uostalom, daj da bi dobio (give to take) jedno je od starih diplomatskih pravila, a transakcionalizam značajna važna spoljnopolitička taktika. Međutim, kada trgujete onim što pripada državi koju predvodite, a korist ne dobija Amerika već njen lider, izlazi se iz polja diplomatskog i legalnog. Uslovljavanje američke pomoći Ukrajini time što je ukrajinski predsednik Zelenski trebalo da istraži određena poslovanja Trampovog rivala na predsedničkim izborima 2020. Džozefa Bajdena, možda je eklatantan primer. Međutim, slične primere viđali smo na Bliskom istoku, a nije teško setiti se i “vašingtonskog dogovaranja” o našoj sudbini.

Demokratija ne vetromitini– Amerikanci su, kao malo ko, ponosni na demokratsku tradiciju i slobodarski duh. Upad u Kapitol 6. januara 2021. godine jedan je od najvećih ataka na američku demokratiju i institucije u savremenoj epohi. Iako Tramp nije pozvao demonstrante da poharaju vrhovno zakonodavno telo SAD, njegova oštra retorika uoči i na sam dan protesta o izborima koje su, kako i dalje tvrdi, demokrate pokrale, čini ga makar moralno odgovornim za događaje toga dana. Rasprava o njegovoj pravnoj i političkoj odgovornosti traje do danas, a nedavno su nadležne institucije država Kolorado i Mejn zabranile da se Trampovo ime nađe na listiću u okviru unutarstranačkih izbora Republikanske partije. Međutim, s vremenom je uverenje o odgovornosti 45. predsednika SAD kod jednog dela birača počelo da bledi. Primera radi, u istraživanju koje je YouGov sproveo na dan nemira, 66 odsto ispitanika je smatralo da Tramp nosi značajan ili određeni deo odgovornosti. Tri godine kasnije taj broj je opao na 53 odsto (“Washington Post” i Univerzitet Merilend), dok 45 odsto ispitanika veruje da se krivica ne može tražiti u nekadašnjem predsedniku. Pogledi na šestojanuarske događaje možda i na najbolji način svedoče o dubini podele u američkom društvu, kao i veri gotovo polovine Amerikanaca u božansku nepogrešivost Donalda Trampa.

DA LI IPAK POSTOJI TRAMPOV KRIPTONIT?

Kada se Trampovi najveći gresi saberu na jednom mestu, replika s početka teksta još snažnije odzvanja i vraća na pitanje: ima li Tramp, poput Supermena, svoj kriptonit na koji nije otporan? Intuicija, već toliko pominjana u ovom tekstu, navodi na brzo “ne”. Pa ipak, bez obzira na veru o neosetljivosti na udarce, smatram da postoji više sitnih kriptonita čijeg je postojanja svestan i Donald Tramp. Naime, pakt koji je njujorški milijarder sklopio sa gotovo polovinom američkih birača počiva na dva stuba: ekonomskom i vrednosno-identitetskom.

Prvi stub poverenja u Trampa je teško poljuljati jer danas nije na vlasti. Ekonomsko nezadovoljstvo Amerikanaca ga je 2016. godine poguralo ka vlasti jer je majstorski zaigrao na kartu ekonomskog nacionalizma i otpora prema globalizaciji od koje je “Amerika imala samo štetu”. Dodatno, i danas 59 odsto Amerikanaca u ključnim kolebljivim državama veruje da bi Tramp bolje upravljao ekonomijom od Bajdena, koji uživa poverenje tek 37 odsto birača (“NY Times” i Koledž Sijena). Tramp je odlično “prodao” mantru da je ekonomija za vreme njegove administracije, sve do pojave virusa korona, cvetala kao nikada do tada. Osim ukoliko rođeni Njujorčanin ne napravi neku potpunu ludost, kao što bi bilo obećanje o povećanju poreza ili sprovođenju zelene agende, u šta je zaista teško poverovati, teško će demokrate u ovoj oblasti iskopati Trampov kriptonit. Drugog načina za grešku nema jer crni labudi kao što je pandemija i njen uticaj na ekonomske tokove ovog puta mogu samo da mu koriste.

Političko-identitetski stub poverenja koje 45. predsednik uživa među biračima je znatno složeniji, ali i njegova postojanost ne zavisi isključivo od Trampa. Za Trampove pristalice, on je vrhovni čuvar konzervativnih vrednosti i američke tradicije. S obzirom da je i sam lutao u partijskom životu SAD, bio je republikanac, onda reformista, pa demokrata, neopredeljen, da bi se 2012. godine vratio u republikanski tabor, ni njegovo vrednosno jezgro u osnovi nije cementirano. Ipak, Tramp je vrlo brzo prepoznao sve vrednosne i identitetske teme i bojazni svojih birača i do danas ih se nije odrekao. Štaviše, kroz imenovanje trojice sudija u Vrhovnom sudu SAD pridobio je svoje pristalice za sva vremena. Svakako i da postoje teme na kojima bi Tramp mogao da politički strada. Ukoliko bi se izjasnio kao pobornik prava na abortus, tretirao Izrael na način kako to čini sa EU, zalagao se za ukidanje fosilnih goriva ili se odrekao očeva osnivača, to bi mu nanelo ozbiljnu političku štetu. Opet, od 2015. godine do danas, Trampov vrednosno-politički kompas verno pokazuje pravac kome jezgro njegovih birača teži i šanse za aktivaciju kriptonita u ovom stubu su male. Na kraju, valja postaviti pitanje da li se negde iza horizonta krije Trampov kriptonit. Nije nemoguće, ali činjenica da ga armija demokratskih političkih stratega i vojnika do sada nije iskopala, nagoni na sumnju da nove mračne i politički štetne tajne iz njegove istorije uopšte postoje. Budućnost će pokazati da li je replika Bore Stjepanovića pogodna za analizu junaka ovog teksta, ali čvrsto verujem da Trampov kriptonit poseduje samo jedan čovek – Donald Dž. Tramp.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka