U glavnom štabu NATO-a u Briselu sve je spremno za grupnu fotografiju. Šefovi država i vlada ćaskaju i čekaju da se svi okupe. Iz pozadine dolazi Donald Tramp sav važan, uzdignute glave, gleda ispred sebe, nikome se ne obraća, neotesano gura premijera Crne Gore Duška Markovića koji mu se našao na putu i staje u prvi red pored generalnog sekretara Jensa Stoltenberga. Govor tela je jasan: ja sam boss; ja sam glavni; ja sam Veliki Štrumf. Britanska spisateljica Džoana K. Rouling na to tvituje: „Ti sićušni, sićušni, sićušni, mali čoveče“; a nemački satiričar Jan Bemerman: „Haha, kakav debilni, loše vaspitani seronja.“
Verovatno su to mislili i mnogi šefovi država članica NATO-a. Samo što ništa nisu rekli. Dopustili su da Tramp dođe, da ih gura, održi im bukvicu i ode. Kao đaci pred razrednim starešinom, primetili su neki komentatori.
Za razliku od Saudijske Arabije gde je boravio pre nego što je krenuo na evropsku turneju, gde je napravio posao od nekoliko stotina milijardi dolara, gde je zaigrao kolo sa saudijskim poglavarima i vidno se prijatno osećao, u Evropi se ponašao kao da je na neprijateljskoj teritoriji. Sav nakostrešen, nepoverljiv prema toj Angeli Merkel ili Emanuelu Makronu koji bi stalno nešto da pričaju o ravnopravnosti, ljudskim pravima, socijalnoj zaštiti, partnerstvu, solidarnosti, nekakvim univerzalnim vrednostima. A većina šefova Evrope stajala je pred Trampom kao onomad do gole kože pokisli Vučić pred Putinom kome je neko uredno držao kišobran.
PROZIVKA: Trampova prva poseta glavnom štabu NATO-a bila je zamišljena kao demonstracija jedinstva. Makar su to i tako zamišljali evropski saveznici Sjedinjenih Država. U tom smislu već je bio postignut i jednoglasno potvrđen sporazum da države članice, na osnovu dogovora iz 2014, najkasnije do 2024. godine treba da u budžet Alijanse uplaćuju dva odsto svog BDP-a. Još je Barak Obama prebacivao evropskim partnerima da ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze. Tramp je na svoj zapovednički način zahtevao da članice NATO-a imaju da plate koliko je predviđeno. Ako žele da budu pod odbrambenim kišobranom SAD. Članice su se sa tim saglasile.
A onda je Tramp u Briselu stao za govornicu kao da ranije ništa nije dogovoreno i počeo da proziva okupljene, da im drži bukvicu. „Dvadeset tri od dvadeset osam zemalja još uvek ne plaćaju koliko treba“, rekao je predsednik SAD. Te da to nije fer prema američkim poreskim obveznicima, te da duguju ogromne pare, te da ni dva procenta zapravo nisu dovoljna da bi se Alijansa modernizovala, povećala trupe i borbenu gotovost… Pa onda opet, da su dva procenta „apsolutni minimum“ kako bi NATO mogao da se suprotstavi „realnim i đavolskim izazovima“ sadašnjosti, naročito terorizmu.
Prekor, ukor, šefovanje, ispostavljanje računa, nediplomatski, suvišno, nakon što je sve već bilo dogovoreno u duhu američkog zahteva. Ni reči o jedinstvu, partnerstvu, zajedničkim vrednostima.
Mediji izveštavaju da je kancelarka Nemačke Angela Merkel bila izbezumljena dok ga je slušala, da je počela da gubi kontrolu i prevrće očima. I američke diplomate su bile iznenađene, izgleda da je Tramp sam u poslednjem trenutku preradio tekst govora, zaoštrio ga i pretvorio u pridiku. Očekivalo se da će se Tramp makar osvrnuti na član 5 ugovora Alijanse, koji predviđa da kada je jedna članica NATO-a napadnuta čitava Alijansa kreće u rat, ne bi li demonstrirao jedinstvo i privrženost SAD odbrambenom savezu. To se nije dogodilo. Sve se svelo na „plati pa klati“.
Tu nije bilo mesta za finese, kao na primer da famozna „dva procenta BDP-a koja idu u kasu NATO-a“ nisu sve, da bi trebalo uzeti u obzir i doprinose u vojnim misijama i slično.
Nemački magazin „Špigel“ citira neimenovanog NATO diplomatu koji je rekao: „Ovaj nam je pokazao srednji prst.“
NE, NE I NE: Posle guranja i laktanja u Briselu Tramp je otišao na samit G7 u Taorminu na Siciliji. Zaključak posle skupa nemačkih dnevnih novina „Zidojče cajtung“: Svet je sa Trampom postao još neuračunljiviji. Jaz između Amerike i ostalih šest industrijski najrazvijenijih zemalja – Francuske, Nemačke, Italije, Ujedinjenog Kraljevstva i Japana, okupljenih u G7 – je toliko veliki da je doveden u pitanje smisao ovakvih samita.
Nikakav napredak, a kamoli sporazum, nije postignut po pitanju izbegličke, klimatske, trgovinske i razvojne politike. Tramp niti hoće da pomogne u rešavanju izbegličke krize, niti ga je briga za već postignute dogovore o klimatskim promenama, dovodi u pitanje sve trgovinske sporazume, a što se razvoja tiče, neka se svako razvija sam. America first. Blokada svega što se ne uklapa u tu Trampovu viziju.
Za razliku od skupa G20, kome pripadaju i demokratski upitne ili apsolutističke zemlje kao što su Rusija, Turska ili Saudijska Arabija, G7 se nikada nije podrazumevao isključivo kao privredno interesna, već i kao grupacija koja deli određene vrednosti: otvorena tržišta, dijalog ili prava radnika, to jest zaposlenih. Tramp do te mere iskače iz tog sistema, da je poslovično uzdržana i sabrana Angela Merkel nakon skupa frustrirano rekla da u SAD više ne vidi pouzdanog partnera.
Tramp se u Evropi ponašao kao buldožeri u Savamali. A jedini koliki-toliki otpor njegovoj pokazaću-ja-svima-vama-ko-sam-ja turneji pružala je nemačka kancelarka. Trampov pogled na svet prosto se razlikuje od onoga što predstavlja i za šta se zalaže Evropska unija.
„Zidojče“ konstatuje da Tramp ne samo da ima drugačija ubeđenja, već i posve drugačije kriterijume za uspeh od evropskih partnera. Dok dobar deo čovečanstva, pogotovo Evropljana i polovina Amerikanaca, posmatra zgroženo njegove neotesane nastupe, dok mediji ismevaju njegovo elementarno neznanje i hvataju ga u otvorenim lažima, predsednik SAD se vraća kući u ubeđenju da je njegov prvi put u inostranstvo bio ogroman uspeh: sklopio je ugovore od više stotina milijardi dolara sa Saudijskom Arabijom, koja će vredno kupovati američko oružje; posetio je u Izraelu Zid plača, našao se sa vođama Palestinaca i nešto pričao da će da ih pomiri, samo nije rekao kako; usput mu se papa smeškao; Evropljani su bili manji od makovog zrna. Sve drugo su fake news. Izmišljotine lažljivih medija.
Stvarnost izgleda drugačije: Tramp deli svet. Njegova narcisoidnost i nedostatak svesti za svetsku politiku, njegova potreba da svima pokaže ko je gazda, dovodi u pitanje tradicionalno partnerstvo između Evrope i SAD. Trampova misija je da se oko njega, Trampa, vrti sve. To je ocena mnogih evropskih medija.
EVROPSKA PREKRETNICA: Posle Brisela i Sicilije Angela Merkel je u Minhenu na jednoj narodnoj proslavi, u šatoru u kome se točilo pivo rekla: „Prošla su vremena u kojima smo u potpunosti mogli da se oslonimo na druge. To sam doživela proteklih dana. I zato mogu samo da kažem: mi Evropljani moramo svoju sudbinu da uzmemo u svoje ruke.“ I: „Naravno, uz prijateljstvo sa SAD.“ To „prijateljstvo“ je ponovila nekoliko puta. Ali: „Mi moramo sami da se borimo za svoju budućnost, kao Evropljani.“
Jeste da su u Nemačkoj izbori na jesen, i jeste da se Nemci gnušaju Trampa, ali je Merkel poznata po tome da odmerava svaku reč i da ne podleže emocijama. Međunarodni mediji su njen govor ocenili kao „enormnu prekretnicu“ u odnosima sa SAD, kao poruku nemačke kancelarke da „Evropa mora da nastavi sama“ bez svog velikog i moćnog saveznika. Jer je na njegovom čelu „egocentrična budala“, bilo je mišljenje koje je dominiralo na nemačkim društvenim mrežama.
Tramp Nemcima nije ostao dužan. Na Tviteru je napisao: „Mi imamo ogroman trgovinski deficit sa Nemačkom, a oni uplaćuju daleko manje u NATO, za vojsku, nego što bi trebalo. Veoma loše za SAD. To će da se promeni.“ Na Siciliji je izbio blagi skandal jer je Tramp nekom prilikom rekao: „Germans are bad.“ Posle su to njegovi savetnici morali da demantuju. Još jednom da izglađuju stvari nakon ispada svog šefa.
POVIJANJE KIČME: Tramp je u Evropi dobio šta je hteo, piše nemački „Špigel“. Svi su se smejali, svi su bili ljubazni, niko mu nije stao na put. Pogotovo na samitima na vrhu gestovi su politika. Gest Evrope spram ovog predsednika bio je prihvatanje njegovog načina vođenja politike, „tolerancija prema nečemu što ne bi smelo da se toleriše“. Jer, Tramp je pokazao da se ne pridržava osnovnih načela politike, da ga nije briga za zaštitu manjina, da sila ima prednost nad dijalogom, da ga nije briga za nezavisnost pravosuđa i medija. On je pokazao „da laže, da je ciničan i da neće da se drži te mukotrpne procedure koju mi nazivamo demokratijom“, piše „Špigel“.
I dalje: „Tramp mora da je stekao utisak da se agresivnost i neotesanost na našem kontinentu isplate. Dopustili smo mu da bude bezobrazan kao kod kuće.“ „Trampizam“ nije ideologija potkrepljena teorijom, kao neokonzervativizam Džordža Buša Juniora. Trampizam se zasniva na pravu jačeg, na političkom darvinizmu, on predstavlja trijumf licemerja i pohlepe i laži nad demokratijom. A Evropljani su se slikali sa Trampom sa smeškom na licu.
