Pentagonska ekonomija

Koliko je u traumatičnoj atmosferi nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. politička klima u Americi bila povoljna za povećanje budžeta Pentagona, govori izjava potpredsednika Boinga Harija Stounsajfera za „Volstrit džornal“ oktobra 2001: „Novčanik je sada otvoren… Svaki član Kongresa koji ne glasa za sredstva potrebna za odbranu ove zemlje tražiće novi posao nakon sledećeg novembra.“ U prvoj godini nakon napada 11. septembra budžet Pentagona povećan je za sumu veću od celokupnog vojnog budžeta velikih sila poput Kine, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke ili Francuske.

Od 2001. do 2020. Pentagon je potrošio više od 14 milijardi dolara na održavanje velike vojske sa globalnim dometom, uključujući tu oko 800 američkih prekomorskih baza i ogromni nuklearni kapacitet. Rekordne 2010. Pentagon je potrošio oko 800 milijardi dolara, što je bilo znatno više nego na vrhuncu rata u Koreji (1950–1951) ili rata u Vijetnamu (1961–1975 ), a bilo je više i od Reganovih rekordnih vojnih budžeta 1980-ih (preračunato u vrednost dolara 2021). To pokazuje analiza o ratnoj dobiti i korporativnim korisnicima porasta potrošnje Pentagona posle 11. septembra 2001. koju je objavio Centar za javnu politiku Votson instituta za međunarodne i javne poslove Univerziteta Braun u Providensu, na Rod Ajlandu (Profits of War: Corporate Beneficiaries of the Post–9/11 Pentagon Spending Surge, William D. Hartung, Center for International Policy, Watson Institute For International And Public Affairs Brown University, Providence, USA, September 13, 2021).

PROIZVOĐAČI ORUŽJA

Rat je za neke možda pakao, ali za druge je raj u ekonomiji zavisnoj od rata, kaže za „Al Džaziru“ profesor javnog prava na Univerzitetu „Džordž Vašington“ Džonatan Tarlej . Analiza magazina „Forin polisi“ od 16. avgusta 2021. pokazuje da se u američku ekonomiju vratilo čak oko 80 do 90 odsto direktnih ratnih troškova u Avganistanu i Iraku, koji ukupno iznose dve milijarde dolara.

Prema proceni istraživača sa Univerziteta Braun, za nabavku oružja, istraživanje i razvoj, SAD su u protekle dve decenije potrošile 4,4 milijarde dolara. Polovinu te sume inkasiralo je pet velikih proizvođača oružja. Lokid Martin, Boing, Dženeral dinamiks, Reiten i Nortrop gramen su na osnovu ugovora sa Pentagonom ostvarili više od 286 milijardi dolara prihoda samo u fiskalnoj 2019. i 2020. godini, odnosno 2,1 bilion dolara od finansijske 2001. do 2020. godine (vidi tabelu).

Industrija naoružanja je od 2001. potrošila 2,5 milijarde dolara na lobiranje, s posebnim fokusom na predsedničke kandidate, rukovodstvo Kongresa i na članove odbora za oružane snage u kongresnom Donjem domu i Senatu.

Oko 380 visokih zvaničnika je između 2008. i 2018. dve godine nakon napuštanja vojske otišlo u lobiste, konsultante vojnih snabdevača ili članove upravnih odbora, a 51 član Kongresa (ili njihove supruge) imao je akcije u vrednosti između 2,3 i 5,8 miliona dolara kod 30 najvećih kontraktora. Trećina članova senatskog potkomiteta za odbranu poseduje akcije kontraktora, piše kineski „Global tajms“ pozivajući se na američke medijske izvore.

Samo u 2018. godini 20 najvećih odbrambenih kontraktora je 645 puta kao lobiste angažovalo bivše visoke državne zvaničnike, oficire koju su radili u Pentagonu, članove kongresnih odbora zbog njihovog poznavanja kanala uticaja. Dok su još bili na vlasti, oni su protežirali određene kontraktore u nadi da će nakon penzionisanja iz državne službe od njih dobiti unosne pozicije.

Jedna analiza u magazinu „Ameriken konzervativ“ iz marta 2020. govorila je o tome kako je Lokid Martin 2015. imao moćnog saveznika u komandantu Mornaričkog korpusa, kasnije i načelniku Združenog štaba generalu Džozefu Danfordu, koji se zalagao za proizvodnju aviona F-35, što će poreske obveznike koštati 1,5 milijardi dolara. Bivši general Danford pridružio se upravnom odboru kompanije Lokid Martin samo četiri meseca nakon što je napustio vojsku, konstatuje se u analizi Univerziteta Braun. A osam generala koji su komandovali američkim snagama u Avganistanu između 2008. i 2018. godine nastavili su da rade u više od 20 korporativnih odbora, piše „Vašington post“.

foto: david b. gleasonfollow

PENTAGONSKA ROTACIONA VRATA

Ne samo da je bivše vladino osoblje odlazilo u vojnu industriju, već su zaposleni u vojnoj industriji često preuzimali uticajne pozicije u vlasti. Direktor projekta za oružje i sigurnost Centra za međunarodnu politiku Vilijem Hartung postavlja pitanje da li su zahvaljujući toj cirkulaciji uticajnih ljudi preko „pentagonskih rotacionih vrata“, posebni interesi imali veći uticaj od nacionalnih interesa u odlučivanju o američkoj odbrambenoj politici.

Iz jednog od pet najboljih proizvođača oružja došlo je četiri od prethodnih pet američkih sekretara odbrane: bivši sekretar za odbranu Trampove administracije Džejms Matis (član odbora u Dženeral dinamiksu), Patrik Šanahan (izvršni direktor u Boingu), Mark Esper (šef za odnose sa vladom u kompaniji Reiten, koja proizvodi oružje i elektronsku opremu ) i sekretar za odbranu Bajdenove administracije Lojd Ostin (član upravnog odbora Reiten tehnolodžis).

Izvođači radova u oblasti odbrane ostvarivali su značajan uticaj finansirajući dobro poznate tink tenkove koji se zalažu za veće budžete Pentagona. Izveštaj Centra za međunarodnu politiku je utvrdio da je 50 najvećih američkih istraživačkih centara, među kojima su Centar za novu američku bezbednost, Centar za strateške i međunarodne studije i Fondacije Heritidž, dobilo milijardu dolara od oružarskih kompanija ili vlade SAD od 2014. do 2019. Istraživački centri poput Instituta Leksington i Nacionalnog instituta za javnu politiku – koji ne spadaju u prvih 50 – dobijaju velika sredstva od kompanija poput Boinga, Lokid Martin i Nortrop gramen.

LOGISTIKA I PROFIT

Daleko od toga da su glavni proizvođači oružja u SAD bili jedini ratni dobitnici. Istraživačka služba Kongresa je procenila da je u 2020. godini više od polovine ukupnog budžeta Pentagona – 420 milijardi dolara – plaćeno kontraktorima (ugovaračima, privatnim firmama koje su po ugovoru obavljale različite poslove, od isporuke oružja, snabdevanja, transporta, građevinskih radova, uspostavljanja vojnih baza, održavanja opreme, obezbeđivanje hrane, pranja veša, do obezbeđenja).

Kako piše neprofitni magazin „Mader Džons“, Pentagon je pod vođstvom tadašnjeg sekretara za odbranu Dika Čejnija korporaciji Halibarton, preko podružnice Kelog Braun end Rut (KBR) iz Teksasa, na početku rata platio 3,9 miliona dolara za izradu poverljivog izveštaja o tome kako bi privatne kompanije – poput nje same – mogle da pomognu u obezbeđivanju logistike za američke trupe u ratnim zonama širom sveta. Korporacija Halibarton je do avgusta 2008. primila više od 30 milijardi dolara za rad u tzv. Programu civilnog povećanja logistike u (LOGCAP) u Avganistanu i Iraku.

Čejni je, inače, svojevremeno obavljao funkciju generalnog direktora korporacije Halibarton, imao akcije u toj kompaniji vredne 46 miliona dolara, a već 2002. primio je 162.000 dolara odložene naknade.

BLEKVOTER I 117.000 KONTRAKTORA

U svom završnom izveštaju iz avgusta 2011. od američkog Kongresa ovlašćena Komisija za sklapanje ratnih ugovora u Iraku i Avganistanu je konstatovala da su kontraktori povremeno zapošljavali više od četvrt miliona ljudi i činili više od polovine američkog ljudstva u operacijama u Iraku i Avganistanu. Magazin „Politiko“ i specijalizovani magazin „Militari tajms“, pozivajući se na istraživačku službu američkog Kongresa, pišu da je početkom 2012. godine u Avganistanu bilo angažovano više od 117.000 nevojnih „izvođača odbrambenih poslova“ u poređenju sa oko 88.000 američkih vojnika. Oko 23 odsto tih kontraktora radilo je kao dodatno osoblje obezbeđenja. U analizi Univerziteta Braun, u tom kontekstu posebno se pominju Dinkorp i Blekvoter.

Ovi drugi su ozloglašeniji; bili su, na primer, umešani u masakr 17 ljudi 2007. na trgu Nisur u Bagdadu. Otvorili su vatru na civile na prepunoj raskrsnici dok su čuvali konvoj američke ambasade. Predsednik SAD Donald Tramp pomilovao je nekoliko počinilaca tog masakra. Nakon te pucnjave, Blekvoter je nekoliko puta rebrendiran, prvo kao KSE servisis, zatim kao Akademi, a na kraju se spojio sa firmom Tripl kanopi. Osnivač Blekvotera Erik Prins se odvojio od kompanije, pa je u ime Ujedinjenih Arapskih Emirata regrutovao privatne plaćenike u građanskom ratu u Libiji.

Dok je naoružani kontraktor s mornaričkim bekraundom mogao da zaradi 200.000 dolara godišnje u Iraku, tri četvrtine radne snage zaposlene kod tih „civilnih izvršilaca vojnih zadataka“ bili su strani radnici iz zemalja poput Nepala ili Filipina ili irački građani. Oni su bili najmanje plaćeni, ponekad su primali samo 3.000 dolara godišnje.

Analiza Univerziteta Braun ukazuje na užasne radne uslove i velike zloupotrebe ljudskih prava nanete stranim državljanima koji rade na projektima koje su Sjedinjene Države finansirale u Avganistanu, kao što su nelegalne zatvorske kazne, krađe plata, smrt i povrede u oblastima sukoba.

LOV U MUTNOM

Ratni haos, nedostatak adekvatnog nadzora vlade, uz povećanje rizika rasipanja, prevara i zloupotreba, stvorili su okruženje pogodno za prevare i zloupotrebe. Jedna „ekonomska radna grupa“ koju su imenovale SAD tako je potrošila 43 miliona dolara na benzinskoj pumpi koja nikada nije korišćena, još 150 miliona dolara za raskošne stanove za ekonomske savetnike i 3 miliona dolara za patrolne čamce za avganistansku policiju koji nikada nisu bili upotrebljeni.

Firma Kaster batles je angažovala nepostojeće podizvođače za nepostojeće operacije. Ta firma je po ugovoru angažovana na prikupljanju starih iračkih dinara radi uništenja i na čuvanju bagdadskog aerodroma mada njeni direktori nisu imali odgovarajuća bezbednosna iskustva. Zbog toga su angažovali stražare bez prethodne obuke, nisu angažovali prevodioce koji su govorili arapski i nisu nabavili obučene pse za otkrivanje eksploziva. U vreme kada su američki vojnici još živeli u šatorima, direktori kompanije Kaster batles su izgradili bazene, instalirali klima uređaj i za sebe postavili bežičnu internet vezu. „Mogli su to sebi da priušte, vlada im je lopatom sipala novac“, primetio je Kristijen Miler iz „Los Anđeles tajmsa“, koji je napisao knjigu pod naslovom Krvavi novac: rasute milijarde, izgubljeni životi i korporativna pohlepa u Iraku.

Prema izveštaju „Njujork tajmsa“ iz septembra 2006. o jednoj istrazi Specijalnog generalnog inspektora za obnovu Iraka, na 13 od 14 projekata koje je u Iraku izvela kompanija Parsons uočeni su građevinski nedostaci. Slični prigovori upućivani su i kompaniji Behtel zbog neadekvatnih radova na nizu projekata, od vodosnabdevanja do izgradnje škola i klinika.

Ministarstvo odbrane je, na primer, 2007. godine dodelilo kompaniji AEI Inc. 298 miliona dolara na osnovu ugovora o snabdevanju avganistanske vojne i policijske snage municijom. Ta kompanija je velike količine nekvalitetne municije, preko posrednika i bez testiranja, kupila iz skladišta u Albaniji. Ta municija je, inače, proizvedena u Kini i data Albaniji tokom Hladnog rata. Nekoliko direktora kompaniji AEI Inc. optuženo je 2008. za prevaru, zaveru i kršenje američkog embarga.

Istraga Kongresa je 2009. pokazala kako je znatan deo od 2 milijarde dolara plaćenog američkim i avganistanskim prevozničkim firmama završavao kao reket za vojskovođe, policijske zvaničnike – ili za plaćanja talibanima čak 1.500 dolara po kamionu, ili do pola miliona dolara za svaki veliki konvoj od 300 kamiona.

MILIRATIZACIJA AMERIČKOG DRUŠTVA

Istraživači Univerziteta Braun zaključuju ne samo da se privatizacija ključnih funkcija pokazala problematičnom, već da je, šire gledano, preveliki uticaj kontraktora rezultirao rastućom militarizacijom američkog društva.

Ekonomisti sa Univerziteta „Džordž Meson“ Kristofer Koin i Tomas Dankan su 2012. podsećali na to da je predsednik Dvajt Ajzenhauer upozorio kako je „permanentna ratna ekonomija“ specifično stanje koje se ubrzava samo od sebe: sve više i više resursa se preusmerava u ratnu ekonomiju koja može da uguši, ili da omete, zdravu političku raspravu o odgovarajućoj veličini i obimu celokupne infrastrukture nacionalne bezbednosti. Magazinu „Rizn“ je tada objašnjavao da je teško smanjiti državnu potrošnju uopšte, a posebno vojnu potrošnju, jer „skoro svi poznaju nekoga kome Pentagon plaća“.

Američko ministarstvo odbrane je sa 1,4 miliona uniformisanog osoblja u aktivnoj službi i više od 700.000 civila najveći poslodavac u SAD, a odbrambena industrija direktno ili indirektno zapošljava još 3 miliona ljudi. I to su dobro plaćeni poslovi. Prema studiji konsultantske kuće Dilojt u 2010. godini, kada je prosečan radnik u SAD zarađivao 44.400 dolara, prosek u vazduhoplovnoj i odbrambenoj industriji iznosio je 80.100 dolara. S druge strane, „US njuz end report“ pisao je svojevremeno da je u vreme kada je Ajzenhauer napustio funkciju 1961. godine, vojna potrošnja SAD činila više od 9 procenata nacionalnog BDP-a, a da je 2010. iznosila 4,6 odsto, s tendencijom opadanja do kraja te decenije na manje od 3 odsto.

Tomas Dejvis i Nataniel Fik, bivši mornarički oficir, od 2012. godine izvršni direktor kompanije za softver za sajber bezbednost Endgejm sa sedištem u Vašingtonu i San Francisku, naglašavali su tada u listu „US njuz end report“ da je 1950. svako treće američko radno mesto bilo u proizvodnji, a od toga je 15 odsto ljudi radilo u sektoru nacionalne bezbednosti; godine 2010. u industriji je bilo samo jedno od 10 radnih mesta, a samo 1 od 70 radnika u SAD bio je zaposlen u vazduhoplovstvu i odbrani. To što je vojnoindustrijski kompleks smanjivan brže od inače brze deindustrijalizacije SAD, nije dovelo do smanjenja njegovog političkog uticaja.

KINESKA KARTA U RATNOM BIZNISU

Dok je američko haotično povlačenje iz Kabula mnoge podsećalo na povlačenje iz Hanoja 1975, neki od pandita su razrađivali tezu da Amerika jeste doživela poniženje u Vijetnamu, ali da je pobedila u Hladnom ratu, te da se i predsednik Bajden povlači iz Avganistana kao neki stečajni upravnik propalog preduzeća da bi koncentrisao resurse za snažniji vojni odgovor usponu Kine. „Kineska karta“ je postala jači argument od rusofobske karte za konsolidaciju političke podrške i za nova opravdanja starih zahteva za izgradnju 350 brodova za američku mornaricu, koja trenutno ima oko 300 brodova, te za razvoj novih bombardera i aviona za nadogradnju nuklearnog oružja, svemirske snage i velika nova ulaganja u sajber tehnologije, bespilotne sisteme, hipersonično oružje i veštačku inteligenciju.

Kad Velika mašina mora da se podmaže, kese nisu sestre. O tome ilustrativno govore tenzije povodom objavljivanja novog britansko-američko-australijskog Indopacifičkog partnerstva povezanog s izgradnjom nuklernih podmornica – nešto protiv Kine i Južne Koreje, a Francuskoj iza leđa (vidi okvir).

Zbog navodne pretnje Kine, od kongresa ovlašćena Nacionalna komisija za odbrambene strategije predložila je 2021. da se za 3 do 5 procenata godišnje poveća budžet Pentagona – koji će biti znatno veći od milijardu dolara pre kraja ove decenije. U analizi Univerziteta Braun konstatuje se da je devet od 12 članova te komisije imalo bliske veze sa industrijom naoružanja.