Da u Kabulu pre nekoliko dana nije ubijeno trinaest Amerikanaca, nemali broj stanovnika SAD možda nikada i ne bi saznao da je upravo okončan najduži rat u istoriji ove zemlje. Uz vidno olakšanje što je uragan Henri samo okrznuo Long Ajlend, Vihoken je ovih dana bio prepun Njujorčana koji su prešli Hadson da bi sa druge strane reke, u parku pored zajedničkog spomenika vojnicima poginulim u Prvom, Drugom, Korejskom i Vijetnamskom ratu, uživali u prizoru beskrajnih svetala Menhetna. Ukoliko na povratku nisu svratili u neki od brojnih restorana u Hobokenu, kod kuće su ih, uz spremanje večere, na ekranima dočekale breaking news kako je poslednji američki vojnik napustio Avganistan, bez previše udubljivanja u to ko su pobednici ili poraženi u ovom sukobu, jer su upravo počele da pristižu dramatične vesti kako je tropska oluja Ajda napravila pustoš u Luizijani i Misisipiju, ostavivši bez struje stotine hiljada stanovnika ovih država. No, s obzirom da su američku vojsku, sa oružjem u rukama i prepoznatljivim bradama, ispratili upravo oni protiv kojih je pre dvadeset godina pokrenut „globalni rat protiv terorizma“, većini je jasno kakav je ishod tog rata.
NE TAKO DOBRI MOMCI
Pre nego što je antiraketni sistem, koji je prethodno sprečio novi napad i dodatne žrtve u haotičnoj evakuaciji hiljada ljudi sa aerodroma u Kabulu, uništen zajedno sa helikopterima, avionima, oklopnim vozilima i drugom opremom koja nije mogla da se izvuče iz Avganistana, na ulicama tog grada pogođeno je jedno vozilo sa potencijalnim napadačima. Nešto ranije su dronom, na istoku zemlje, ubijena dvojica pripadnika Islamske države Horasana (ISIS-K) koji su, po svemu sudeći, rukovodili samoubilačkim napadom u kome su zajedno sa 170 ljudi stradali i američki marinci, mahom rođeni kada je počeo rat u Avganistanu, a koji su sa spakovanim stvarima čekali da se vrate svojim kućama u Ohaju, Misuriju ili Vajomingu.
Usput, na adrese mladih Amerikanaca, čim napune sedamnaest godina, počinju da stižu reklamni materijali da se prijave u te iste marince jer bi tako uživali brojne povlastice, uključujući oslobađanje od školarine za fakultete koje velika većina ne može sebi da priušti bez kredita, a koje će otplaćivati do kraja svojih pedesetih. Nisu te mesečne rate mnogo veće od cene prosečne porodične večere u restoranima na obalama Hadsona, ali će se, tužno je to reći, imena nekih od njih, pre nego što su uopšte bili u prilici da počnu da slušaju predavanja koja su toliko želeli, naći na nekom novom spomeniku Amerikanaca poginulih u Avganistanu. Zemlji koju su, inače, njihove porodice počele da traže na mapama sveta tek kada su shvatile da se, nakon vojne obuke, oni pakuju i odlaze negde daleko preko okeana.
„Oni su heroji koji su se žrtvovali za najviše američke ideale, spasavajući živote ostalih“, poručio je predsednik Džozef Bajden neposredno pre nego što su njihova tela dopremljena u vazduhoplovnu bazu u Doveru. „Nećemo oprostiti, nećemo zaboraviti“, kazao je on u obraćanju medijima nakon prvog terorističkog napada, pominjući „lov na one koji su odgovorni“ i „naplatu računa“ i odgovarajući, bez biranja poželjnih pitanja novinara, na insistiranje Foks njuza da li on snosi odgovornost za tragediju u Avganistanu. „Snosim odgovornost za sve ono što se dešavalo poslednjih meseci“, kazao je predsednik, uz podsećanje na dogovor njegovog prethodnika Donalda Trampa sa talibanima o povlačenju američkih snaga. Dok se Bajden obraćao medijima, vojni specijalisti Pentagona već su birali mete negde na granici prema Pakistanu, gde se skriva većina pripadnika Islamske države Horasana, inače raštrkanih grupa tvrdokornih džihadista, koji su prethodnih godina počinili više masakra nad civilima u Avganistanu i susedstvu.
Mada ćete od visokih američkih zvaničnika, posebno onih iz redova demokrata, retko čuti neke uvrežene stereotipe na račun svojih saveznika u svetu, Bajdenu su se ovaj put omakle tvrdnje o Avganistanu kao državi koja se sastoji od plemena koja se nikada nisu slagala, zemlji koja nikada nije bila ujedinjena i čija se vojska raspala za svega jedanaest dana. Uz nemalo iznenađenje onih koji su o talibanima slušali samo kao o zaštitnicima terorističkog zla, uz čiju je pomoć idejni tvorac Al Kaide Osama Bin Laden izveo tragične napade 11. septembra, američki predsednik je ovog puta kazao da oni sigurno nisu „dobri momci“, ali da to što se trenutno dešavalo nije „stvar poverenja“, već zajedničkih interesa: da se spreči haos u toj zemlji, onemogući napredovanje Islamske države, održi ekonomija i obezbedi aerodrom do kraja povlačenja vojnih snaga.
AMERIČKI PRIORITETI
Pragmatičnom uhu prosečnog Amerikanca ovo nije zvučalo tako neprihvatljivo, jer tako se ovde uglavnom radi i u svakodnevnom životu. Umesto kuknjave o univerzalnoj pravdi ili doslednosti, obično se traže konkretna rešenja. Ukoliko vas, na primer, sa gejta na aerodromu „Džon Kenedi“ na letu za Evropu vrate zato što nemate test na koronu, mada su vam prethodno preko telefona rekli da je dovoljna potvrda o vakcinaciji, niko od toga neće praviti neku veliku galamu. Nerado, ali smerno, nesuđeni putnici pokupiće svoj prtljag i potražiti najbliže mesto gde će najmanje platiti za testiranje, bez razbijanja glave o tome ko je ovog puta bio u pravu.
Stoga se reči nekadašnjeg predsednika Džordža Buša Mlađeg iz oktobra 2001. godine, kako Amerika nije želela misiju u kojoj će morati da zaustavi upotrebu Avganistana kao „terorističke baze za operacije talibanskog režima, ali da će je ispuniti do kraja“, gotovo više niko i ne seća kao što, uostalom, nije baš lako sresti mnogo ljudi koji uopšte znaju zašto su SAD započele taj rat. Stiče se utisak da se o strateškim pitanjima spoljne politike isključivo odlučuje u uskim krugovima političkih elita, a da građane, umesto svetskih problema, mnogo više muče brige o tome što je Nju Orleans ostao bez struje i što su delovi autoputa prema Misisipiju potpuno pod vodom, pa je time poremećeno snabdevanje gorivom. Pitanja se postavljaju o tome, a ne zašto je neko iz svog džepa, preko poreza, plaćao da nekadašnji predsednik Barak Obama drži u jednom trenutku više od 100.000 vojnika u Avganistanu, zašto su na ratove u toj zemlji potrošene milijarde dolara i poginulo 2.500 ljudi.
Trenutno je najvažnije da su se oni koji nisu izgubili živote za slobodu i bezbednost drugih konačno vratili kući jer je došlo vreme da se okonča dvadesetogodišnji rat, bez obzira što glavni cilj – oslobađanje te zemlje od terorizma, nije ni ostvaren.
Naravno, koliko god to bude moguće, Amerika će pokušati da ne ostavi na cedilu one koji su joj pomagali u realizaciji tih planova. Iz Avganistana je u zamašnoj misiji, za kratko vreme, izvučeno oko 122.000 hiljade ljudi, s vremenom će otići i još neki od onih koji su u procesu dobijanja specijalnih imigrantskih viza, a koji se sada mogu naći na meti brutalne talibanske osvete zašto što su radili kao prevodioci, u nevladinim organizacijama ili medijima, mada su oni već najvećim delom prebačeni u neke treće države dok se ne reši njihov status.
„Naš posao nije završen“, najavio je američki državni sekretar Entoni Blinken novo poglavlje u diplomatskoj misiji prema Avganistanu, prebacivanje osoblja u katarsku prestonicu Dohu i procenu legitimiteta talibanskog režima, koji pokušava da skine sa sebe stigmu terorizma i islamskog fundamentalizma. Pažnja će se pre svega usmeriti na procene poštovanja slobode kretanja, prava žena i devojčica na školovanje i obavljanje javnih poslova, mada je sasvim jasno da će Amerika pre svega voditi računa da li se talibani pridržavaju svojih obećanja da neće pružati uporište pripadnicima Al Kaide ili Islamske države. Uspostavljanje demokratije, slobode i ljudskih prava u svetu jeste važno, ali je presudno ono što predsednik naziva „odbranom naših interesa i našeg naroda“. Jednostavno, interes Amerike više nije da ratuje u Avganistanu, niti da učestvuje u bilo kakvim drugim međunarodnim konfliktima jer postoje dronovi, ekonomija i diplomatija za njihovo ostvarivanje.
Svojim interesima se, naravno, rukovode i druge države, ali većina njih može, pojednostavljeno rečeno, da stvara samo nešto što je manje-više dobro ili loše. Rat u Avganistanu sigurno nije ostavio za sobom svet u boljem stanju, ali je SAD i dalje jedina zemlja koja, osim dobrog ili lošeg, ima tu moć da može da proizvodi i najbolje i najgore.
Svi ostali, bez obzira što ni građanima Amerike nije zbog toga uvek lako i jednostavno, mogu na tome samo da joj
zavide.
Pošto se džihadistička ideologija sve više širila, zapadne sile su poslale trupe, savetnike i novac na sve više mesta. „Protivterorizam i ‘suzbijanje nasilnog ekstremizma’ su deo svetske industrije“, piše „Ekonomist“. U 2020. godini SAD su imale 7000 aktivnih vojnika stacioniranih u desetak afričkih zemalja, plus misije u još 40, sa preovlađujućim fokusom na militantni islamizam.
„Intersept“ piše o paradi bivših vojnih i bivših javnih zvaničnika koji su se ove sedmice pojavili u vestima, kako bi osudili Bajdenovu administraciju zbog njenog povlačenja ili načina na koji je to sprovedeno, a koji „imaju više od patriotskog interesa za nastavak okupacije“. Pominje, na primer, Treja Goudija, bivšeg kongresmena iz Južne Karoline, koji je prošle nedelje na Foks njuzu održao strog monolog, upozoravajući da Bajdenova administracija nije „održala reč“ da zaštiti avganistanski narod. „Intersept“ napominje da se nakon službe u Kongresu Goudi pridružio advokatskoj firmi Nelson Mullins Rilei & Scarborough LLP sa sedištem u Južnoj Karolini, koja radi za niz snabdevača odbrambene industrije. Jedan od najunosnijih klijenata te firme je Fluor Corp, najveći izvođač u Avganistanu za fiskalnu 2016. i 2021. godinu, koji je dobio više od 3,1 milijarde dolara u projektima vezanim za Avganistan.
Među ostalim glavama koje su se oglašavale u medijima, bez otkrivanja veza sa odbrambenom industrijom, bili su penzionisani general Dejvid Petreus, Rebeka Grant, bivša službenica sekretara vazduhoplovstva, Ričard Has, koji je radio kao savetnik tadašnjeg državnog sekretara Kolina Pauela, i Kondoliza Rajs, državna sekretarka predsednika Džordža Buša mlađeg, koja je na stranicama „Vašington posta“ raspravljala o tome da „dvadeset godina nije bilo dovoljno da se završi put od vladavine talibana kao iz sedmog veka i 30-godišnjeg građanskog rata do stabilne vlade“. „Dvadeset godina takođe možda nije bilo dovoljno da konsolidujemo naše pobede nad terorizmom i osiguramo sopstvenu bezbednost. Nama – i njima – trebalo je više vremena.“ Rajsova je opisana svojim titulama dok je bila u vladi, kao i sadašnjom: direktorka Huverove institucije na Univerzitetu Stanford, ali nije pomenuto da je bila u odboru proizvođača softvera C3AI vojnog snabdevača.
„Intersept“ pominje i bivšeg senatora Kelija Ajotea, koji je upozoravao da bi napuštanje Avganistana značilo da bi Al Kaida, Islamska država i druge terorističke grupe mogle ugroziti Sjedinjene Države u roku od 18 do 24 meseca, a na Foks njuzu je osuđivao povlačenje kao obaveštajni propust koji će „ohrabriti zemlje poput Kine i Rusije u proširenju njihove priče, za koju ne veruje da je tačna, da SAD više nisu supersila“.
Međutim, mediji koji su Ajoteu dali prostor nisu otkrili da trenutno radi kao član odbora BAE Sistems Inc, američke podružnice britanskog odbrambenog konglomerata, koji je tokom rata u Avganistanu imao s Ministarstvom odbrane ugovor vredan 50,5 miliona dolara za pružanje obaveštajnih usluga američkim trupama stacioniranim u Avganistanu; takođe, ugovor od 2,7 milijardi dolara za proizvodnju „naprednog preciznog sistema oružja za ubijanje“ za upotrebu u Avganistanu, i ugovor od 21,9 miliona dolara za usluge vezane za održavanje oklopnih vozila koja se koriste u Avganistanu.
Medijski domaćini opisali su ove goste po vojnim iskaznicama, a ne po sadašnjim poslovima predstavnika odbrambene industrije, sektora koji je ostvario izvanrednu zaradu od 20-godišnje okupacije Avganistana.
Petreus, penzionisani general sa četiri zvezdice, član je odbora Optiv Securiti, velike firme za sajber bezbednost koja ima ugovore sa Ministarstvom odbrane, a partner je u globalnom KKR&Co, firmi za privatni kapital sa imovinom u sektoru odbrane. On je nazvao povlačenje iz Avganistana „momentom iz Dankerka“ na Foks njuzu i rekao za BBC: „Trebalo bi doslovno da preinačimo odluku.“ Još je dodao: „Plašio sam se da ćemo zažaliti zbog odluke, i već jesmo. Nema dobrog ishoda ako Sjedinjene Države i njihovi saveznici ne priznaju da smo napravili ozbiljnu grešku.“
Bivšim vojnim zvaničnicima pridružuju se i dva rukovodioca velikih kompanija za ugovaranje poslova u sektoru odbrane i bivši senator Džo Liberman, poznat po tome što je „prijatelj izvođača odbrambenih poslova“.
Ričard Has, koji je na MSNBC-u opisan kao predsednik Veća za spoljne odnose, doveo je u pitanje odluku o povlačenju i uputio kritike na način na koji je postupano. „Prvo pitanje je zašto ovakva politika“, rekao je. „Mislim da je predsednik ovde izabrao pogrešnu politiku, očigledno protiv mnogih saveta koje je dobijao od vojske i drugih.“
Has nije spomenuo da sedi u upravnom odboru investicione kompanije Lazard, koja „aktivno služi kompanijama u industrijskom sektoru, uključujući vazduhoplovstvo i odbranu“, niti je spomenuo svoju ulogu u Palantiru, vodećoj tehnološkoj firmi u odbrambeno-obaveštajnom prostoru.
Bivši ministar odbrane Leon Paneta pojavio se na CNN-u da oplakuje „trenutak kao iz Zaliva svinja“; navedena je njegova prethodna služba u vladi umesto sadašnjih poslova, višeg savetnika Beacon Global Strategiesa, konsultantske firme za odbranu, ili člana upravnog odbora softverske korporacije Oracle.
Milan Milošević
